Zaboravila sam Čikago, crkvenu kapiju
i venčanicu,
zaboravila sam Japan, noćnu vožnju spavaćim kolima
i šal,
zaboravila sam Dinje, jastuk od lavande
i mafine,
zaboravila sam Feraru, skretanje levo
i rukavice,
zaboravila sam Piter, koliko godina treba da se obidje Ermitaž
i ćilibar,
zaboravila sam planinu Huashan, terakota vojnike
i molitvu da se smiri reka,
zaboravila sam Vodice, filigrana
i ukus mirinde,
zaboravila sam Patriju, kućicu za ptice
i plavu vekericu,
zaboravila sam površinu Grenlanda, kako se pravi sunčev sat
i skočicu lopticu,
zaboravila sam zašto je noć tamna, šta je Beli patuljak
i baletanke,
zaboravila sam dužinu ekvatora, na kojoj visini nastaju sedefasti oblaci
i papirnog zmaja,
zaboravila sam zakon entropije, zašto hleb pada na namazanu stranu
i mindjuše,
zaboravila sam kako se matira u tri poteza, 118-i elemenat
i lupu,
zaboravila sam tamnu stranu meseca, kako se igra jamb
i san,
zaboravila sam esperanto, prvu tačku dnevnog reda
i album sa slikama,
zaboravila sam kada je umrla zvezda u koju upravo gledam, Crvenog džina
i balone,
zaboravila sam koje sazveždje vidim kroz krovni prozor, nepoznatu adresu
i brojati.

Pamtim kako sam bila nasmejana
dok si me nosio na jastuku mrtvu.
Pamtim kada si me poslednji put okupao.
Od tada, mirišem na ništa.

Izuj se i bosim nogama kreni
Gazi!
Gazi travu što proletos posejasmo
Gazi!
Ne daj da bele rade glavu podignu
Gazi!
Ne daj da zazeleni dvorište
Gazi!
Gazi sa hiljadu tona mržnje
svako sunce u rosu što se ugnezdilo
Gazi!
Gazi lažima sve što se usudilo da nikne
Gazi!
Zgazi sve u blato.

A onda, podigni ruke visoko
čupaj pupoljke sa smokve
trgaj lišće pod kojim se greh skriva
pa pod noge
Gazi!
Gazi dok ga živo blato ne proguta.

Skini košulju
zavijori je kao barjak
i rasteraj ptice rugalice.
Vitlaj dok svemir ne pokreneš
da sve u vihoru nestane.

Sve da nestane
da samo gola ledina ostane.

Obuj se i kreni dalje
i pusti,
pusti me da legnem
dušom na ledinu.

Osvane dan kao u crkvenom kaledaru „crveno slovo“ kad duša mora da miruje. I najmanji pokret bi doneo potres koji bi sve iz korena isčupao i razvitlao na sve strane da ni trun od nje ne ostane. U takvim danima bi pored čoveka kao pored kakvog muzejskog eksponata trebalo da stoji natpis – „Zabranjeno dirati“. Ovakvi dani neosetno modeliraju naše lice, poput reke ponornice što tiho preoblikuje površinu tla, ispisuju se putevi svake reči, suze dube „korita“ na licu, otvore se neočekivani ponori u zenicama i najednom svako može da pročita sve ono što se činilo zauvek sakriveno. Read the rest of this entry »

Stanem, kleknem
nad kolevkom starom
da ti pesmu
ja otpevam
malu. Read the rest of this entry »

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč – najmanji zajednički sadržatelj. Reč fantom.

Nema.

Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč mama!

Nema.

Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.

Da li smo svi poludeli?

Odlican.com: Kamena dusa iz albuma Labud i dusa