Upotreba reči je značajna izmedju ostaloga i iz jednog posebnog – energetskog razloga. Isto privlači isto, prožima se i tako akumulirano egzistira u čoveku koji po svojim mislima dela, stvara dogadjaje u fizičkom realnom svetu. Naći formulu srazmere izmedju svojih misli (istinskih namera koje u njima leže) i (pa)istine koju rečju serviramo drugome je domet. Domet sa mogućnošću da živite i znate šta je istina a šta laž.

Za današnji svet u ovome postoji i jedna opasnost. Ona se sastoji u mogućnosti da uporednim beleženjem reči i opšteg stanja čoveka lako uočimo diskrepancu i na taj način spoznamo šta zaista misli onaj koji je izgovorio reč(i) i obelodanimo njegovu nameru. Za mnoge ljude je zaista opasno ako se ovo sazna. Neki bi radije birali i bolest nego da se zna šta stvarno misle, odnosno koje su im krajnje namere priče.

U slučaju kada su misli u odnosu na izgovorene reči o jednoj temi različite (skrivene namere i slično) u realnom svetu dolazi do različite manifestacije dogadjaja, to vidimo kroz različite reakcije kod različitih ljudi na jednu istu reč, ali i kroz (prividno) ne reagovanje. To dovodi da se kasnije saznaje stvarnost, odnosno istinska namera čoveka. Uvek se kasnije lupite po čelu.

Osobe koje jedno misle a drugo govore smatraju sebe vrlo snalažljivim i prepredenim. Ali, (uvek jedno ‘ali’ devojci sreću kvari), privid je da mi bilo šta što činimo to činimo isključivo drugima. Ma kome mislili i govorili, mi upravo to zaista stvaramo nama. Kad – tad. „Kako je unutra tako je i spolja.“ Nečija ogledala su davno razbijena. U pukotine kroz koje se lomi svetlost ne moze se da smestiti savest…

Nekima treba retrovizor da bi se i napred kretali. Jedino reka gluposti teče u više smerova i uvek napred.

Govor tišine u Šljivostoku

Brigadira Sisoja posebno je brinula jedna stvar – pakovanje problema bilo je sve lošije.

- „Treba povući značajne poteze“- pomisli Sisoje prisećajući se svega onoga što se radi u takvim prilikama. – „ali kako?“

- „Uvek treba vući najznačajnije poteze.“

Medjutim, i dalje se niko ne usudjuje povući problem. To već postaje specijalnost Šljivostoka: sve vri, a ništa se ne dešava. Problemi koriste situaciju pa se gomilaju. Na jednoj strani gomila problema, a na drugoj još veća gomila zaključaka. Davimo se pritsnuti gomilama.

Institut za prodaju magle, rastura svoju maglu preko marketinga na veliko i malo. Sisoje je svojevremeno, samoinicijativno, takoreći neovlašteno rasturao deo magle. Zašto ne bi i sad rasturio deo zvanične magle – one na naučnim osnovama. Svestan je on da nijedna magla ne rešave problem. Ali bi možda uspela da pomeri za neko vreme, problem.

- „Najgore je, – naježi se Sisoje,- kad dobiješ problem u nasledstvo.“ Neko ti posle namerno ili slučajno rastera maglu i eto ti „brijanja na suvo“…

- Nijesam baš iz Sarajeva. Ne pomaže. Šta ću sa zubima?

- Treba se dosetiti… Svaki zub druga pasta za zube. Belina zaslepljuje.

PR Šljivostoka, propevala ptica sojka

Razgovori dve žene, jedna mlada kao rosa, druga kao rosa u podne ili nešto izmedju…

- Mogu li da počnem da govorim?
- A muzika?
- Nije važno, može bilo koja. Nema publike.
- Varate se. To su oni što su ostali bez karata.
- Pa, ko se tu karta?
- Ne znam. Ja sam za šou-biznis.
- Šta je to?
- Nisu mi rekli. Ali, mnogo je dobro. Tako kažu.
- Ko kaže?
- Ovi što plaćaju. A, ja moram da verujem. To je moja zahvalnost.
- Za čega?
- Za lovu, naravno…
- Igramo se poverenja?
- Ne znam, o tome drugi brinu.
- A vi?
- I ja brinem.
- O čemu?
- O žiro-računu, o garderobi, o reklami, imidzu, o tužbama. Pa, dosta.
- Moje poverenje nije na računu.
- Možeš da biraš, adut ili blef.
- Šta je najvažnije?
- Da ste u igri.
- A pevanje?
- Može i to, ko peva zlo ne misli. Naravno, nemam vremena.
- Zašto?
- Misli na lovu…
- Ko vas gura?
- A, zar treba?
- Ne treba, naravno.
- Ja sam ionako ispred.
- Ispred koga?
- Ispred onih što znaju znanje. Šta im to vredi, mogu samo da se duvaju. Duvanje za ništa. A, ja? Za lovu.

Share/Bookmark

Verujem da ma koga upitate da li je pošten čovek, da bi svatko naizust rekao – „da, mislim da jesam!“ I to je doista subjektivnorazumski sud pojedinca. Ako krenemo od toga da je svaka misao uzrok, a svaka osobina njena posledica, onda neizbežno čoveka i sagledavamo kao zbir sopstvenih misli. Činjenica da ljudi imaju vrlo mali broj identičnih asocijacija na zadatu reč ukazuje upravo na različitost svakog čoveka. Hoćemo li onda čoveka koji iznese svoju (pa)istinu nazvati lažovom, onako „istine radi“?

Laž na mikrorazini gde pojedinac laže učestalo i mnogo, gradeći nekakav imidž u javnosti kada ga suočite sa nepatvorenom činjenicom istinski pati, da bi prvom prilikom opet počeo da laže, jer laž je bolest duše, to je igra „biti ili ne biti“ koju besomučno vodi ne sa nama, već sa čovekom u sebi. Nije li ova laž ipak njegova (pa)istina jer, iako je uobrazilja on je živi svakim svojim damarom.

Ima dakako i ljudi koji se u punoj svesti planski služe lažima, ali račundzija je malo a za nas nisu ni važni jer „ko ne plati na mostu plati na ćupriji duplo.“

Laž postoji od kada i istina, nije li onda nužno biti vrlo blag i oprezan pre no što dignemo sve sa neba da se osudi? Za utvrdjivanje čiste istine teško da ljudska mera može biti pouzdana, jer setimo se samo istorije, osudjenih u ime istine i spaljenih na lomači. Nije li onaj ko je sudio za koju deceniju mogao biti osudjen u ime iste te istine?!

Vaga svesti

Magla sve gušća. I nas dvoje. I vaga svesti.

- „Stani da te izmerim.“
- „Da se izujem?“
- „Nema potrebe, samo zastani?“
- „Kako, zar mi nećeš uzeti meru?“
- „Ne, ja nudim merenje, drugi uzimaju meru.“
- „Baš svašta. Šta ti uzimaš?“
- „Ja merim vreme.“
- „Ne razumem. Meriš tudje vreme?“
- „Merim zajedničko.“
- „I šta je tu važno?“
- „Važni su odgovori.“

Reči i pojmovi samo ukazuju na stvarnost, ali nisu uvek njeno ogledalo. Mi se hranimo rečima, živimo od reči. Čitav sklop naših čula je upravo u funkciji dešifrovanja onoga što slušamo. Znači i mi smo učesnik sa koje god strane reči da smo, i koliko god deklarativno govorili „hoću istinu“, vrlo često ne načinimo ništa da bi smo je dobili. Sve manje u čoveku je dobre volje da se pozabavi drugim čovekom kako bi vagom svesti zajedno laganje učinili manjim. Uvek se lagalo, ali se ranije više lagalo uz osećaj griže savesti, danas retko ko veruje da će doći „dan kad će biti pitan“, kad će sve što je bacio medj’ ljude staviti na jedan tas vage svesti a na drugi nepatvorenu istinu.

Vaga svesti

- „Ne plaši se, stavi ruku. Kako misliš da te izmerim?“
- „Na Svetu knjigu?“
- „Uh, što si lak!“
- „Čudo?“
- „Pa, i nije. Nisi baš lak.“
- „Kako to sad? Jesam, nisam…“
- „Velika nauka.“
- „Pa, šta sam?“
- „Nisi toliko lak, više si olakšan.“

Nikada čoveku ne kažem da laže. Znam da on govori svoju (pa)istinu. Samo slušam i reči koje mi upućuje primam kao što primam novčanice, po nominalnoj vrednosti, jer znam da reč u svačijim ustima ima samo njemu poznato (pa)značenje. Slušam, i paralelno u sebi merim koliki je otklon od pravog, istinskog značenja do istine koju njome kazuje. Savest nije klavir štimer, cirkus gostuje uvek u nekom gradu, a mene eto majmunska posla ne zanimaju.

Vaga svesti

- „Hajde govori!“
- „Ne mogu. Učim da ćutim.“
- „Ide li?“
- „Teško.“
- „Kad je najteže?“
- „Kad nemaš šta da kažeš. Nemaš, a hoćeš.“
- „Šta kažete?“
- „Lako je ćutati kad imaš šta da kažeš.“
- „Pa, ćuti!“
- „I, hoću.“

Share/Bookmark