Sutoni nam sklapaju mozaik.
Krivinu noći razbijaš da ublažiš jauk
što ogoleo je tek procvetalu livadu.
Muzikom vetra uspavljuješ bol
u odlivku moga čela na tvom ramenu.
Uzdahe mi umotavaš u ukrasni papir tišine.
Škrgutanjem zuba melješ reči u prah šećer
suze što gutam da zasladiš.
Kroz mesečevo sito prosejavaš dane.
Snove kao čamce sidriš u potiljak
da otvaranjem kapaka ne povredim svitanje.

Izuj se i bosim nogama kreni
Gazi!
Gazi travu što proletos posejasmo
Gazi!
Ne daj da bele rade glavu podignu
Gazi!
Ne daj da zazeleni dvorište
Gazi!
Gazi sa hiljadu tona mržnje
svako sunce u rosu što se ugnezdilo
Gazi!
Gazi lažima sve što se usudilo da nikne
Gazi!
Zgazi sve u blato.

A onda, podigni ruke visoko
čupaj pupoljke sa smokve
trgaj lišće pod kojim se greh skriva
pa pod noge
Gazi!
Gazi dok ga živo blato ne proguta.

Skini košulju
zavijori je kao barjak
i rasteraj ptice rugalice.
Vitlaj dok svemir ne pokreneš
da sve u vihoru nestane.

Sve da nestane
da samo gola ledina ostane.

Obuj se i kreni dalje
i pusti,
pusti me da legnem
dušom na ledinu.

Prepoznajem ti nemirne oči u ovom stidljivom proleću
I kosu u prvim gnezdima lasta pod krovom
Prepoznajem ti glas u romoru vetra i kiše
I uzdahe ti čujem na obodu dana
Prepoznaješ mi nemirne oči u ovom stidljivom proleću. Read the rest of this entry »

Stanem, kleknem
nad kolevkom starom
da ti pesmu
ja otpevam
malu. Read the rest of this entry »

Preko reda pišem, preko reda živim, preko reda vadim i ovo pismo, ali ne brinem jer znam, jer znam da i Ti znaš da se jedino On stara za red. Sve je uvek u savršenom redu. Nije ovo ljubav tkana od tiskanih slova, iako se možda čini tako. Njeno savršenstvo ne zna za vreme i prostor jer ulazi s one strane postanja – u večnost. Ne volimo samo rečju, iako se možda čini da je tako. Našoj ljubavi dosuđene su pesme. Presuda pesma – ima li lepše? Ima li blaže presude gde ljudska reč nije sud pod kapom nebeskom?! Read the rest of this entry »