Prepoznajem ti nemirne oči u ovom stidljivom proleću
I kosu u prvim gnezdima lasta pod krovom
Prepoznajem ti glas u romoru vetra i kiše
I uzdahe ti čujem na obodu dana
Prepoznaješ mi nemirne oči u ovom stidljivom proleću. Read the rest of this entry »

Uzimajući život zdravo za gotovo, odustajući od svog ličnog puta postajemo gluvonemi za esencijalne impulse koji nam bude duh, stvaralačku snagu i bistre um. Svako od nas poseduje samo jedan um, jedan duh, medaljon sa dve strane. Subjektivno i objektivno ili podsvest i svest. Prožimanje svesti i podsvesti daje snagu da se misli, osećanja i mentalne slike usklade i izraze kroz življenje. To je bunar želja kojim svako raspolaže, a samo oni koji se odvaže da zagrabe i izvuku vedro na svetlo dana žive svoj život autentično.

Put prema suštini sopstvenog bića trebalo bi da je najlakši put kojim se krećemo, ali nije uvek lako ponirati u sebe. Prečesto nedostaje motivacije, hrabrosti ili vere da je uopšte moguće živeti život po svom nahodjenju. Teško se skida breme kolektivnog nasledja, živimo po obrascima ne želeći da pogledamo kakav zatvor sami sebi time gradimo. Oni najsnažnijeg duha, najlucidniji se odvaže na život (po svom), oslobodivši sebe svojim stvaralaštvom i drugima daruju komadić slobode.

Umetničko delo se gradi na sopstvenom mikrokosmosu i u svako delo je utkano biće stvaraoca. Estetsko preobražavanje zbivanja u sebi i oko sebe je dar sa kojim raspolažemo svi, a opet samo nekolicina uzme kist u ruke i na platnu ostavi tragove duše. Razlog zašto je da citiram staru izreku „slika vredna hiljadu reči“ leži u činjenici da one angažuju veliki opseg kortikalnih sposobnosti: osećaj za boju, liniju, trodimenzionalnost, strukturu, vizuelni ritam i posebno „imaginaciju“ – reč koja potiče od latinske reči imaginare, što u doslovnom prevodu znači „mentalno oslikavanje.“

Salvador Dali je zasigurno sebe oslobodio svih inhibicija, on je spoznao svoju emociju na samom izvorištu svoje duše i poklonio je čovečanstvu kao svedočanstvo, da čovek ima u sebi svo znanje koje mu je potrebno. Ne može se poći na put spoznaje neznajući suštinku inspiraciju iz koje se umetinkovo delo iznedrilo, za Dalija je to bila žena. San o ženi, jednoj jedinoj koji je duša ponela na rodjenje.

Ruskinja Elena Ivanovna Dijakovna je bila otelotvorenje jedne jedine žene koju mu duša sanjaše od postanja a zbog koje se oplodi i njegov duh i svu raskoš boja sli u njegove zenice, u njegove prste da slikom svedoče – vekovnoj ljubavi duša. Jedino ljubav traje u večnosti. Gala je bila njegovo tvoračko nadahnuće, ona koju je spoznao još u dečačkim danima a zaista upoznao kao odrastao čovek.

Svako od nas nosi svoj zapis kao kakav srebrni disk u grudima, koji kada sretne onu dušu koja odredjuje njegovu sudbinu zadrhti utroba kao da se ceo kosmos vrtlogom ulije u to jedno mesto. Ako je ljubav, javi se odmah. Da je ona otelotvorenje dušinog zapisa svedoče svi ženski likovi koje je prikazivao u likovima mladjih ili zrelijih žena na svojim slikama pre sudbinskog susreta. Slike ruše sve dileme, jer samo jedan poged na neko od ranijih dela (Devojka iz Ampurdana) nepobitno daje dokaz, da je istina uvek jedna, i da je duša za kojom tragamo uvek jedna. Život Salvadora Dalija je bio njegova najveća galerija u kojoj je izlagao čovečanstvu.

Dalijev posleratni period slikanja obeležen je velikim zanimanjem za holografiju i optičke iluzije, ali opet ostavlja svedočanstvo da iluzija izranja iz bitka.

Slika sa optičkom iluzijom: Gala – Linkoln ‘74

Kada sliku posmatrate kroz zavese od sopstvenih trepavica pred vama se ukazuje lik Abrahama Lincolna, ali ako oko uronite dublje dvadeset metara ispod površine ukazaće se Gala na prozoru koja gleda u Sredozemno more. Sa pučine vremena krenite dalje na putovanje ka svojoj duši, svi smo mi tek trenutak u golemoj izbrisanoj prošlosti.