Prvo što jeste pre nastanka dela – posledice, jeste reč. Asocira li vas? Prva pomisao šta je? Reč, dabome. Ponekada, samo ponekada tu reč izgovorite. Kada bi se izgovarala svaka reč koju tokom jednog dana imamo u mislima, ne bi um dugo potrajao. Spržile bi ga reči. Znajući snagu izgovorene reči, energija koju sazmemo u njen nastanak je zastrašujuća. Osamdeset odsto ukupne energije organizam troši na misaoni proces, otuda i aksiom –“mi smo ono što mislimo“. Potreban je ogroman svesni napor da znamo svaku svoju misao i da je iskreno iznesemo pred sebe i snaga da ne padnemo pri spoznaji njene strašne suštine, sadržaja i namere koju pomoću nje treba da ostvarimo. Svaki put kada ispred ogledala skinete „masku“ i pogledate nameru svoje reči (u sklopu se to zove rečenica) imate mogućnost da odlučite. Kada odlučite da kažete misao – reć, dela su samo vaša. Tada nema opravdanja. Tu nema vrdanja. Nema mogućnosti da vam nije jasno. Samo neiskrenima nije jasno, jer to neće. Neće da ih boli istina, pa traće život na laganje sebe. Najteže je sebe opravdati a pri tome ne lagati. Read the rest of this entry »

Reči i nešto izmedju

Obilje reči egzistira i na naročit način se svakodnevno obrušava na svakoga od nas. Kao i ljude, reči je teško podeliti na dobre i loše i one izmedju. Reči naime nisu iste po starosti, snazi i smislu; kao ni ljudi. Postoje dobre, duboko ukorenjene reči i one druge nerazvijene, bez ranga i diferenciranosti u maternjem jeziku i one treće labave, bez semena, nestalne nastale iz mode.

Ljudi prisvajaju one koje nose u sebi. Svakoj reči prethodi ideja. Spoznaja sličnog sličnim naseljava u nas odredjene reči, jer ih shvatamo. Teško je i zamisliti kakvi nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi s rečima koje mi dobronamerno uputimo nekome ko ih ne nosi u sebi. Read the rest of this entry »