Potrazi me,
nekade na ova parce zemja.
Postojam vo edno katce skriena i
mozebi zaboravena.

Pomiluvaj me,
so svojot nezen dopir i
sepotimi tivko, sto potivko
zborovi neiskazani, nedoreceni…

Potrazi me,
vo rascvetanata roza,
kade za moment zastanav
da se odmoram od svoeto talkanje i
soberi go sokot od nejzinite cvetovi,
da gi nakvasam mojte zedni usni.

Simni gi zvezdite od neboto,
da me zatoplat so svojot sjaj,
da mi go osvetlat patot po koj dvizam.

Povikaj me,
moeto ime e ljubov.
Ljubov razgorena, neiskazana
ljubov ostavena vo vremeto na zaboravot.

I podaj gi dlankite,
da dopres do mene.
Da te povedam daleku so sebe,
na moeto patuvanje niz vremeto…

Ova e pesna,
so zlatno pero napisana,
so gorki solzi oplakana,
vo biser skolka zatvorena.

Ova e pesna za tebe
o, angelu ti nebesen!
I del od moite snista
neskrotlivi, nekoleblivi, nepokorni.

Neka te povede niz viorot na vremeto,
vo tisinata na zajdisonceto
i mojot glas da dopre do tebe
vo momenti koga veke me nema.

Dali me prepoznavas,
dali me cuvstvuvas?
Solza sum vo okoto tvoe
koja se sleva niz liceto, poleka, neosetno.

Kopnez sum
koj srce ti svilo
i zelba za son prekrasen,
moment na radost,ljubov.

Srna sum v suma
sto plaslivo gleda
vo beskrajot siren
i pateki polni neizvesnost.

Nekade sum tuka, naokolu
talkam i gledam
vo dalecinite koi strepat
vo srcata nasi.

Vo zvezdite sum nebesni
koi zvezden sjaj sirat.
Vo tagata sum na ocite tvoi,
koja kako senka se nadvila, boli.

Ako ne me gledas,
ne ocajuvaj…
Ostavi go cvetot
vo carstvoto na nasata mladost,
kako simbol na edna ljubov
da caruva za navek.

Ostavi ja i bolkata svoja.
Za moment nasmevni se
i prodolzi po patot prekrien so latici
od crvenata roza vo mojata gradina.
Go poslav samo za tebe!

Ova e pesna
cii zvuci zlatni noti se,
razigrani, ispeani samo za tebe.
Neka te pratat vo nokite dolgi
da ne bides sam…
koga veke me nema!

Ima dana kad ponekad pozelimo da malo provirimo u ladice svog zivota. Eto ja sam to danas sebi dozvolila i malo prosetala niz protekle dane ove godine, koji polako odlaze.

Nova godina je na pragu. Novi zivot, novi pocetci, nade koje ce nas pratiti u korak 365 dana sve do realizacije jos nekih zaostalih snova.

Lepo je kad u svojoj memoriji pronadjes toliko mnogo lepih trenutaka. Trenutke koji nisu izbledeli, koji ti iznude jedan veliki osmeh i u prikrajku oka jednu malu suzu – ne od tuge, vec od srece sto si ziv, sto postojis.

” Solzite mozebi ne gi lekuvaat ranite, no bez niv ostanuvame pokusi za edno blazeno cuvstvo, procistuvanje bez koe siot gnev, bes, bolka, radost, ljubov dlaboko gi potisnuvame vo sebe i sozdavame edno bezzivotno telo.

Solza do solza – zivoten gerdan navezen, so nasmevka zakiten.”

I eto, u listanju svog zivotnog dnevnika, pronasla sam jos jedno drago secanje.

Kad sam pocela ovaj blog, malo nespretna, puna volje za pisanje raspitivala se za savet – kako, sta, gde?!

Pita mene jedno drago bice – j@, u sali – “Neces valjda knigu da pises?” Mozda nisam napisala roman, mogu i to probati u buduce , ali sam pesmom za pesmom, napisala zbirku pesama, pod imenom “Razgovor so zivotot”.

Zato evo pravog trenutka, da se zahvalim svim clanovima www.inter-caffe.com koji su me na neki nacin pomogli i bodrili u realizaciju svog sna.

Zivot zna da bude veoma lep. Zavirite duboko u njega. Prepoznajte njegov glas koji vam uvek govori. Prepoznajte znake koji vam on daje i pratite ih. Nijedan zivotni put nije bez trnje, ali nijedan zivotni put nije neprohodan. U vama je kljuc s kojim otvarate odaje vaseg zivota.

Zivotot e pateka, koja mora da ja pomineme. Necija pokratka, necija podolga. Isprepletena so taga, bol, bes, solzi, radost, ljubov. Negovata ubavina se ogleduva vo nasite cekori.

Sretna vam Nova 2012 godina!

Olivera Stankovska

Авторски права:

Ovaj blog je deo neobjavljene zbirke “Razgovor so zivotot”, zasticena i publikovana u Nacionalnoj univerzitetskoj biblioteci
“Sv. Kliment Ohridski”, Skopje i svako objavljivanje pesama bez imena autora nije dozvoljeno.

Prignezdi ja tivko
dusata moja
pod topli noti
od grlo na slavej otkornato

pomiluvaj sonlivi oci
klepki svoi da otvori
vo ranite zori
od son da se probudat

napoj mi srce
so utrinski rosni kapki
da ne pregorat od gorclivite spomeni
sto v dusata tleat

zapej mi pesna
na mladost rosna
niz svezo cveke zdiv sto proseja

isprati ja temninata
ko noken talkac da se izgubi vo dalecinite

i
prosipi ja utrinskata milost
vo noviot den.

Pribiram
delovi od tvoite skrseni krilja
niz sirniot prostor
razneseni
pri letot vo beskrajot
koga se podadovme
so nevini detski srca
pomameni
od portokaloviot odsjaj na soncevite zraci.

Pribiras
ronki od moite sroneti krila
vo posledniot let
poneseni
od nemirniot duh na vetrot

da gi sostavis vo celina

i raka pod raka
prodolzuvame dolz patekata
po koja cekori
tvojata senka zivote nas neumolen

senka
koja ja pratime
od naseto zacnuvanje
se do zadniot suden cas.

I cuvstvuvam
mi velis tivko
a jas sepotam uste potivko

kako sal za sebe da govorime

“Istraj ti srce rastrepereno,
istraj vo momenti
koga krikot ja remeti tisinata!”

Koga gledas so ocite, del od svetot pred tebe se prostira.
Koga gledas so srceto i cuvstvuvas so dusata, celiot svet na dlanka ti sletuva.

Zivotot e vitrazna ramka, sekoe parce staklo nova prikazna raskazuva.

Postojat zborovi, kako perduvi na vetrot odletuvaat vo dalecinata.
No postojat zborovi, ostaveni so dlankata na tisinata, kako senki postojano ne sledat.

Molbata vo tisinata dopira tokmu tamu kade treba, vo Bozjite usi,
koj ni daruva edno golemo “izdrzi”.Amajlija koja ne vodi niz zivotot.

So zadovolstvo i mnogu lesno ke ti presudam.
No dali mozam toa sebesi da si go ucinam?!

Veruvaj vo zivotot.
Iskacuvaj se poleka po serpentinite i predaj ja svojata dusa vo negovite pregratki.

Ne se site zborovi kako perduvi, da gi razneses niz vozduhot.
Nekoi treba da gi premolcis, a nekoi ednostavno da gi prosepotis vo tisinata.

Sekoe dobredojde ima svoja ubavina i milost. No samo edno e melem na dusata.
Toa te presretnuva na zivotnata raskrsnica i dava odgovor na dilemata na koja strana da pojdes.
Ti go pokazuva praviot pat.

I korka suv leb, med ni se cini, koga utrata blazena nasmevka gi pogaluva.

Patot niz lavirintot mozebi e dolg i makotrpen, no sekogas ima kraj.

Za da mozeme da go istrazuvame zivotot, morame da bideme iskusni lovci.

Ne taguvaj koga te sviva ljubovna bolka.
Znaj zad grb te demne nova amorova strela.

Ako sakas mir vo dusata, dozvoli mu na gulabot da se naseli vo tvojot dom.

I bolkata ponekogas moze da bide korisna, togas koga e podstrek za golemi nesta.

Polozi ja svojata dusa na kriljata na zivotot i zapocni go svojot let.

Olivera Stankovska

Koga temninata
so zvukot na noknite trubi
ke go oglasi povecerieto
ponesena od zelba
doprena vo viorot na vremeto
odmotuvajki go konecot na zivotot
ke go posadam
alovoto cveke
vo dolinata na golemata reka
ljubovta na izgrejsonce
da go pomiluva semeto so toplite zraci
da go napoi
so vodata od vodopadot
sto se sleva niz karpata udolu
i na zajdisonce
da go vdise zdivot
na negovite alovi latici.

Nesvesni za svoite cekori
kako vo bunilo
napred, nazad
naokolu,
vo krugot na vremeto

cuden krug
niz tunelot na zivotniot lavirint
sal odek se slusa

a neizvesnosta se poigruva
ne mami vo nova nadez

naditreni zacekoruvame
no cekorot zapira
i silno veruvame deka tuka e krajot
nesvesni deka postoi samo napred
i nema nazad

tocka stavame
no tockata vo zapirka preminuva
i naseto naivno talkanje prodolzuva
do eden moment na radost
do tronka sreka
koja nadez niz veni vbrizguva

i ni se pristoruva
deka do sinite oblaci dopirame
vrvot go dosegnuvame

se do moment
koga zapirkata tocka stanuva

i preplaseni deka se ima svoj pocetok i kraj
lakomo gi dojaduvame dokrajkite od zivotnata pogaca
barame spas vo ljubov beskrajna
za nea molime
i za moment se zaprasuvame

dali ljubovta doagja
kako odziv na nasata dlaboka molitva
od nasite vozdiski teski
koi povremeno od dusata se otkornuvaat

dali ljubovta e plod na naseto postoenje

i dali ljubovta sekogas
tockata vo zapirka ja pretvara
a se drugo e samo iluzija?!

Ako vo molkot na tisinata
koja odvreme navreme vozdivnuva
ti se pristori melodija
na hor od ptici glasnici

znaj

usnite moi nemi i skameneti od molcenje
suvi,zbrani nadolu
koi ni krik ni duma ne razlevaat
tivko zborovi mrmorat

zborovi
ko brodovi neusidreni
koi nacas odplovuvaat
i povtorno doplovuvaat
od pristanisteto na mojata
do pristanisteto na tvojata dusa
so poraka daruvana pred prviot son.

Ako go pocuvstvuvas
dopirot na mojot zdiv
ko veter te gali po borite na liceto

i solzi
ko sol na rana
koi ne placat, sal pecat
i blagost od oci sobiraat
pred prviot son

znaj

toa e mojata molitva za tebe
otkornata od vozdiskite na gradite
nadoena so milost od dusata
pritaena vo lulkata na kopnezot
sto cuti ko nebesen cvet prepleten
po nebesata nad nas

toa e plodot od ljubovta moja neumorna
koja gi otslikuva
boite na ciganskoto leto
vo tvojata i mojata dusa
gi raskvasuva usnite nenapoeni

i ja prati senkata
tvoja i moja
obedineti od bolka i radost

od izgrejzivot
do zajdizivot.

Gi prostuvam
site grevovi na naivnoto covecko bitie
koe potkleknuva
pred zamkite na gjavolot.

Prostuvam
na site neuspesi
koi kako cvorovi na makramei
se zavrzuvaat i odvrzuvaat
po patekata na mojot zivot.

Ti prostuvam i tebe
mil Gospode
sto ponekogas vo ambisot na iskusenijata me frlas
ja predizvikuvas mojata zajacka plaslivost,
ranlivost
ili pak istrajnost?!

Prostuvam za se
zivote moj neumoliv

i ne mrazam
ne deka neumeam,
ne deka nemozam

nesakam momenti na radost i ljubov da si odzemam
koi ionaka se pomalku gi ima

i gi grabam lakomo
gladna i zedna za niv
gi grickam ko parce od svezo ispecen somun
gi ispivam ko staro crno vino

i sebicno
gi sokrivam
vo sefot na moeto bogatstvo

nautro gi otklucuvam,
navecer gi zaklucuvam,
a noke,
noke klucot dlaboko vo moeto srce go skrivam!

Zivote moj,

ponesi me vo pregratkata svoja
prepelkaj me niz tvoite ogromni grubi dlanki,
so svojte dolgi prsti,
kako sitno zrno pesok
od ednata na drugata strana,
od eden na drug kraj
do dnoto i pak do visinite,

sokrij me na moment
od naletot na vetrot i burata koja kosi naokolu
da pocuvstvuvam sigurnost vo pregratkata tvoja,

dozvoli mi
poleka da zaplovam niz krvotokot tvoj,
zapliskuvajme so branovi od tvojte razbraneti vodi

i znaj
se ke podnesam
ke se sokrijam i ke pobegnam od site naleti tvoi,

no kako da pobegnam od sebe?

Koga zivotot
ja gricka dusata
kako crvot zreloto jabolko

( odnadvor rumeno, odvnatre trulo )

vozdivnuvam tesko pred prasanjeto

Koj del od dusata ostanuva?

Dali onoj sto nosi trulez
i se naseluva vo bezivotno telo
so skroteni zivotni nagoni
koe tlee i poleka sogoruva
cekajki go samo odekot na crkvenite kambani

ili

ona malo no znacajno parce
od koe seuste izviraat cudni sili
koe vo odekot na glasot
koj se prikraduva vo dlabokata tisina
seuste prelistuva sliki
preslusuva zborovi nedoreceni
bolki neprezaleni

i naseluva migovi
koga solzata se koleba
da go zapocne svoeto patuvanje
od agolot na okoto
niz brazdite na liceto svenato

do agolot na zednite usni
da gi ozivee do nasmevka
za blagi sekavanja
i topli spomeni
nezaboravni

i so nasmevka blaga
tivko se zaprasuvam

Dali solzite gi lecat ranite
gi premivaat nivnite tragi
ili e samo odiska vo del od momenti?

Olivera Stankovska

Deo duse

Kad zivot gricka dusu
kao crv zrelu jabuku

(spolja crvena, unutra trula)

uzdahnem tesko pred pitanjem

Koji deo duse osta?

Dali je to onaj koji nosi trulez
i naseli se u bezzivotno telo
sa utisanim zivotnim navikama
koje tinja i polako sagoreva
cekajuci samo odek crkvenog zvona

ili onaj mali
a tako znacajni deo
iz kog jos izviru cudne sile
i eho glasa
koji se prikrada u dubokoj tisini

koji jos uvek lista slike
preslisava reci nedorecene
boli nepreboljene

i naseljuje trenutke
kad suza okleva da zapocne svoj put
iz prikrajka oka
kroz brazde svenutog lica

do ugla zednih usana
da ih ozivi do osmeha
za blaga secanja
i tople uspomene
nezaboravljene

i sa blagim osmehom
tiho se pitam

Dali suze zalece rane
i premiju njihove tragove
ili su samo izlaz u jednom trenutku?

Prevod: Olivera Stankovska

Part of the soul

When the life
nibbles the soul
as the worm the ripe apple

(outside pink, inside rotten)

I’m having a deep sigh in front of the question:
Which part of the soul does it stay?

That one which brings rottenness
and inhabits inside the lifeless body
with overcame life instincts
which smoulders and combusts slowly
only waiting for the echo of the church bells

or

that small but important part
where there is still strange powers’ string from
which in the echo of the voice
which hides in the deep silence
still looks through pictures
examines unspoken words
not getting over sorrows.

And inhabits moments
when the tear doubts
to start its own journey
from the corner of the eye
throughout the furrows of the faded face
from the corner of the thirsty lips
to revive to the smile
for mild memories
and warm unforgettable remembrances

and with mild smile
I’m asking myself quietly

Do the tears cure the wounds
wash through their prints

or
is the only a rest in a part of moments?

Translate: Anastasija Stankovska