Ne diraj
zvuke pesme
кoje mi niz telo struje
Uvenucu…

Kao cvet uvele ruze,
bez zraka svetlosti,
bez kapi rose.

One su
biserna voda,
koja me napaja
u dugim zednim nocima.

Moja su dusa i telo
sto me niz zivot vode.

Molim te,

ostavi mi ove reci
na belom papiru napisane,

ne diraj ih,
jer samo ja znam tako da sanjam,
kad utonem u duboku tamu.

Tkala ih godinama,
od dubine duse darivala,
vezla slova
tankim nitima svilenog konca.

Al iglom se ubola,
kap krvi na njima prosula
i bolom ih posipala.

Zato su ostale
ovde na belom papiru
svojim sjajem
da dohvate kraj nebesnog svoda,
da svoj san odsanjaju.

Ne diraj dirke klavira
iz kojih divne note izviru,
ubrzanim allegro tempom
kao kad srce neprestano
zudeci za necim cezne…

Ne poznajes njihove zvuke.

One su moje carstvo izgradili
i moj veliki zamak ogradili.
Tamo mi srce stanuje
i zlatna slova ispisuje,
dok se kroz vazduh vetrom raznose.
A moje se telo s njima
u andjela pretvara.

I ne diraj mi suze
dok slova slazem,

ne mozes ih obrisati!