Ima dana kad ponekad pozelimo da malo provirimo u ladice svog zivota. Eto ja sam to danas sebi dozvolila i malo prosetala niz protekle dane ove godine, koji polako odlaze.

Nova godina je na pragu. Novi zivot, novi pocetci, nade koje ce nas pratiti u korak 365 dana sve do realizacije jos nekih zaostalih snova.

Lepo je kad u svojoj memoriji pronadjes toliko mnogo lepih trenutaka. Trenutke koji nisu izbledeli, koji ti iznude jedan veliki osmeh i u prikrajku oka jednu malu suzu – ne od tuge, vec od srece sto si ziv, sto postojis.

” Solzite mozebi ne gi lekuvaat ranite, no bez niv ostanuvame pokusi za edno blazeno cuvstvo, procistuvanje bez koe siot gnev, bes, bolka, radost, ljubov dlaboko gi potisnuvame vo sebe i sozdavame edno bezzivotno telo.

Solza do solza – zivoten gerdan navezen, so nasmevka zakiten.”

I eto, u listanju svog zivotnog dnevnika, pronasla sam jos jedno drago secanje.

Kad sam pocela ovaj blog, malo nespretna, puna volje za pisanje raspitivala se za savet – kako, sta, gde?!

Pita mene jedno drago bice – j@, u sali – “Neces valjda knigu da pises?” Mozda nisam napisala roman, mogu i to probati u buduce , ali sam pesmom za pesmom, napisala zbirku pesama, pod imenom “Razgovor so zivotot”.

Zato evo pravog trenutka, da se zahvalim svim clanovima www.inter-caffe.com koji su me na neki nacin pomogli i bodrili u realizaciju svog sna.

Zivot zna da bude veoma lep. Zavirite duboko u njega. Prepoznajte njegov glas koji vam uvek govori. Prepoznajte znake koji vam on daje i pratite ih. Nijedan zivotni put nije bez trnje, ali nijedan zivotni put nije neprohodan. U vama je kljuc s kojim otvarate odaje vaseg zivota.

Zivotot e pateka, koja mora da ja pomineme. Necija pokratka, necija podolga. Isprepletena so taga, bol, bes, solzi, radost, ljubov. Negovata ubavina se ogleduva vo nasite cekori.

Sretna vam Nova 2012 godina!

Olivera Stankovska

Авторски права:

Ovaj blog je deo neobjavljene zbirke “Razgovor so zivotot”, zasticena i publikovana u Nacionalnoj univerzitetskoj biblioteci
“Sv. Kliment Ohridski”, Skopje i svako objavljivanje pesama bez imena autora nije dozvoljeno.

Sto e zivotot?
Denes postois,a utre…

Teski cekori po kaldrmata oddeknuvaat,
temni lica gi vlecat svoite noze
teski kako olovo.

I kako konji zauzdani
so prekraten galop,

a vo gradi tezini,
grutki nadvisnati

da se prezivee…

I senki demnat,
gorclivi sudbini
i da sakas, nemozes
i da gledas, ne dosegas
i da mozes, ne smees

a se prasuvas,
sto e toa sto smees?

Sudbini teski,
koga bi mozele
barem ednas so dusa angelska,
polna so ljubov
kon ovoj zivot da pogledneme.

So verba
vo magijata na ljubovta
koja cuda cini

magija
koja i temninata vo svetlina ja prestoruva.

A, Ti, Bozjo lice,
vperi pogled vo ispukanite race,
vo luznite na dusite stradni.

Pogledni vo tie nasolzeni oci
koj znaj
ne popusto placat

i
podeli go kolacot na sudbinata
podednakvo na sekoe cedo
pod ova vedro sino nebo!

Milostina baram
od tvoeto srce
sega koga snagata ja gubam,

da me vivne vo belite oblaci
da ja istkae ljubovta nasa nepresusna
na siniot nebesen svod
pomedju vremeto i prostorot,
pomedju bolkata i zadovolstvoto
koja ponekogas se poigruva so nasite dusi.

Milostina baras
od dusata moja
sega koga snagata ja gubis
i hrabrost
da go prifatis
ona sto nemozes da go promenis.

I race podavame,
dlanki preklopuvame,
ljubovta nasa cvrsto ja stegame
pri molitvata
koja ja barame od Bozjiot glas.