Ima dana kad ponekad pozelimo da malo provirimo u ladice svog zivota. Eto ja sam to danas sebi dozvolila i malo prosetala niz protekle dane ove godine, koji polako odlaze.

Nova godina je na pragu. Novi zivot, novi pocetci, nade koje ce nas pratiti u korak 365 dana sve do realizacije jos nekih zaostalih snova.

Lepo je kad u svojoj memoriji pronadjes toliko mnogo lepih trenutaka. Trenutke koji nisu izbledeli, koji ti iznude jedan veliki osmeh i u prikrajku oka jednu malu suzu – ne od tuge, vec od srece sto si ziv, sto postojis.

” Solzite mozebi ne gi lekuvaat ranite, no bez niv ostanuvame pokusi za edno blazeno cuvstvo, procistuvanje bez koe siot gnev, bes, bolka, radost, ljubov dlaboko gi potisnuvame vo sebe i sozdavame edno bezzivotno telo.

Solza do solza – zivoten gerdan navezen, so nasmevka zakiten.”

I eto, u listanju svog zivotnog dnevnika, pronasla sam jos jedno drago secanje.

Kad sam pocela ovaj blog, malo nespretna, puna volje za pisanje raspitivala se za savet – kako, sta, gde?!

Pita mene jedno drago bice – j@, u sali – “Neces valjda knigu da pises?” Mozda nisam napisala roman, mogu i to probati u buduce , ali sam pesmom za pesmom, napisala zbirku pesama, pod imenom “Razgovor so zivotot”.

Zato evo pravog trenutka, da se zahvalim svim clanovima www.inter-caffe.com koji su me na neki nacin pomogli i bodrili u realizaciju svog sna.

Zivot zna da bude veoma lep. Zavirite duboko u njega. Prepoznajte njegov glas koji vam uvek govori. Prepoznajte znake koji vam on daje i pratite ih. Nijedan zivotni put nije bez trnje, ali nijedan zivotni put nije neprohodan. U vama je kljuc s kojim otvarate odaje vaseg zivota.

Zivotot e pateka, koja mora da ja pomineme. Necija pokratka, necija podolga. Isprepletena so taga, bol, bes, solzi, radost, ljubov. Negovata ubavina se ogleduva vo nasite cekori.

Sretna vam Nova 2012 godina!

Olivera Stankovska

Авторски права:

Ovaj blog je deo neobjavljene zbirke “Razgovor so zivotot”, zasticena i publikovana u Nacionalnoj univerzitetskoj biblioteci
“Sv. Kliment Ohridski”, Skopje i svako objavljivanje pesama bez imena autora nije dozvoljeno.

Vozneseni od ljubovta
koja vo rani zori
se raznesuva po ezerskiot breg,

potajno se prikraduva do nas

a vo tivka kvecerina,
so zalezot na sonceto
se vgnezduva vo nasite srca

vozdivnuvame
so kopnezot na zivotot,
tuka na bregot,
ostavame tragi
vo zdivot na kapkite voda
razneseni od branovite
koi gi razladuvaat
nasite rasplamteni dusi

opieni od ljuboven napitok,
pogodeni so amorova strela,
toneme vo zvezdeniot spokoj
na beskrajnata tivka nok.

Ako me prasas koja sum,
dali bi znaela odgovor da dadam?

Znam,
sonceto pociva
vo sonovite na mojata dusa
i so odblesokot na svetlinata
zapisuvam zborovi bez glas,
ja remetam tisinata vo beskrajniot prostor

so siroko otvoreni porti na srceto
go krunisuvam svoeto postoenje
na prestolot na ljubovta
pomiluvana so rakata na angelot Bozji

i so lakot i strelata
ja sviram simfonijata na mojot zivot
proniknuvajki vo dlabocinata na dusata
razgalena od tivka prispivna sonuvalka

a so oci na dete
pogled vperuvam
vo zapisite na vremeto
tragajki po vistinata.

Cuvstvuvam,
veter sum nemiren
vo iljada proletni utra
koj tagata i radosta
kako perduvi leki
gi vee niz vozduhot

polozuvajki go srceto i dusata moja
na poljata zeleni
tragajki po srekata so cetiri lista,
ispustajki dlabok krik do nebesniot svod,

prasuvajki se postojano
dali patot bez trnje
e vistinskiot pat kon srekata

i sonuvam,
sonuvam letna bura sum
vo mugri na izgrejsonce
cii vodeni kapki se vpivaat
vo branovite na moeto nemirno srce.

Koga bi mozel,
barem ednas
so mojata dusa
beskrajot da go poglednes

duri togas ke doznaes koja sum!