Pada… pjove cilu Božju noć pa i jopet jutros. I danima vako, iza škura kroz koltrine pogledavan put mora. Samo da mi u pamet dojdu one slike dok nisi poša navigavat, more tuć a i druge ženske po lukama imat. Znaš li ča mi činiš ovod, koliku mi tugu daje ova kiša kada jutron iz posteje gren sama za poslon a na drugoj strani kočete te nima… Dugo i pridugo te nima…

A u neko prošlo vrime, kad bi daždilo, a mi u posteji… ne bi mi da maknit se od sebe. Onako skvrčanu ka srp bi me stavija u krilo, stisnija u se i reka; “Pušti, neka te još malo u mojin rukan kad si tako smišna i lipa. Ima dana, neće posal ti uteć…”

I nebi mi uteka ka šta si ti uteka i ka šta sad govoriš nekoj drugoj dok ja ovod, kroz koltrine gledam kišu kako bati po pitarima djerana koje san za te posadila…

… a lipo mi je moja mati govorila “ne viruj ćerce marineru, u svakoj luci ima drugu ljubu.”