Nostalgija

Gledam te čoveče,
ideš kroz život
bosonog raširenih ruku.
U levom džepu nosiš
sve prošle živote i smrti,
u desnom džepu ti vera,

nada i ljubav …
Na čelu ti briga, tuga
i nešto malo sreće

ostavili uspomene
hlebova koje si kušao.
Hodaš bosonog i
stisnutu šaku guraš
u desni džep,
levi nikada ne dotičeš
i ideš sa nadom i verom
pogled ti ne luta, setan je
i sija bez treptaja
uprt u skrivene linije puteljka,
skrivenih ćoškova.
Kao da već znaš
šta te čeka.

Ideš čoveče bosonog kao da
putu kraja nigde nema.
Stežeš u biću sve prevaziđene
strahove, sve gorčine prošle

dok ne umru tu u duši

sve dok se mir ne rodi u tebi.

Imaš senku za sobom, znaš

i kada nema Sunca ona je tu,
ne možeš joj umaći.
I dalje hodaš, kao da senke nema
i uporno guraš ruku u desni
džep,
tamo gde nosiš Veru, Nadu i Ljubav …

Sedim pod krošnjom
dalekog stabla
oko mene najplavlja
mora šušte,
zrak Meseca, sećanja budi.
Sećam se prljavih demona
raznih.
Prolazili su kroz mene.
Gazili mi dušu i ljudsko.
Gasili svetlo moga duha,
krili ga u tamnicu vriska
da ne vidi nebo, jer nebo
odgovara
samo svetlim znacima.
Najplavlja mora što
šušte mirno,
vraćaju eho uzdaha duše.
Toplina mira obli mi
lice,
dok Mesec sitnim zracima daje sjaj
mom novom liku.
Sad svetlim, znam
jer, nebo me vidi
opet sam tu sasvim sama
i sasvim svoja
dok sedim pod krošnjom
dalekog stabla.
Oslobođena svih laži
sama sa mirom
slušam šum mora,
imam jedno iskustvo više,
i sve što se događa
nešto mu uvek predhodi.
Da sam sada jedna zvezda
padalica i da padnem,
pa se posle opet vinem
na svom mestu da zasjajim.
Tad bi svetlo bilo jače
svetlelo bi raskoš duše.

Pada kiša. Gledam kroz prozor i vidim kako
lišće na drveću treperi i sija od kišnih kapi
koje su obasule čitavo zelenilo.

Gledam tako, a u meni razne kiše padaju.

Volim kišu. Ko kaže da je kiša tuga?

Ponekada možda i jeste, zato što podseća na suze.
To su nebeske suze, a suze su kao tajne.

Ni nebo kao nebo ne pušta svoje suze
samo zato što je tužno, kao nebeske suze

radosnice ili suze potrebne majci zemlji.
Izađem napolje, raširim ruke i pustim

da nebeske suze klize niz moje lice i telo,
da mi natope kosu, ne sklanjam se dok god
ne osetim da se mojom dušom počinje širiti miris kiše.
Tako čisto i sveže, duša se očisti i bude sveža.

Zar biti škrt prema samom sebi?
Za kišu se ne kaže”uh, opet pada”,
Uzima se kišobran i kreće u šetnju
dišući dahom kiše slobodno i mirno.

Ne umem da se služim suzama.
Nemam to umeće.
Prosto zato što se nismo razumemeli
život osećanja i ja.
Ta kružna previranja.
Jedna su razum, druga
Osećaji.

Previranja… Uvek su ostajala
samo u srcu
plačući.
Podignem se i uzdignem
do razuma do svetlosti …
I opet mi se plače.
Kažem, uredu plakanje.
Zadovoljiću te.

Evo gledaj, vec
spremam maramice.
Ali, čekaj, stani !?
Prvo da razmislim…
Šta vredi bezbroj sreća
ako uvek budem
istrošena od teških suza,
sa snagom koja me napušta
dok placem?
Nemam to umeće.

Ne umem da ostavim
svoja osećanja po strani.
Zato što se još nismo razumeli
život osećaji i ja.
Tuge i srece
u krug, smenjuju se
prevagnjuju.

Juče sam uspela!
Uspela sam da preskočim
suze.
Ali ne umem, da upotrebim
to umeće jučerašnjeg
izbegavanja suza.

I gle čuda,
spremajući opet maramice,
razmišljajući o bezbroj
sreća i tuga, osećaja
ljudskih…
Nema suza !
Nema onih teških
što troše dušu i razum.
Ostale su one što samo
pročišćuju dušu.

Koliko je samo ljubav
prevelika i preduboka
da li će ikada
biti shvaćena?

Trzaji, pokušaji
dotaći tu misteriju
eh, samo su nedostižni
horizonti.

Kako je samo tužno,
procvat romanse
a,uvek prolazan
kao dah najtoplijeg
leta.

Hocemo li moći
tom pravom, progresivnom
ljubavlju
uvećati sopstveno biće
ikada?

Hocemo li ikada moći
poistovetiti taj unutrašnji
svet
sa spoljnim?

Hoćemo li proširiti
i istanjiti granice
između ta dva sveta?
Kad je ljubav ono
što ljubav čini.

Zato što je to ljubav
i ništa više. Sasvim
dovoljna za sve što
se pokrece u čoveku.

Jednostavna sa
nevidljivom tajnom.
Jednostavna kao ova pesma
i jedno, samo
jedno večito pitanje
i nadahnuće.

Kao dva kraljevstva smo
svake noći dolazimo
i odlazimo do i od
linije koja nas deli.

Kao dve susedne obale
i dva galeba, gledamo se
a iz jednih krila
rođeni.

Linija je kao bezdan
svake noći je tu
kada pružim srce
kroz sav taj prostor
ne vidi se, ne oseca.

Kad se spusti noć
ti me zoveš,
čujem eho,  kao muziku,
mami.
Dodem do linije
bez da hoću.

I u prostoru i u vremenu
sve što liniju čini
sve dalje smo.

Samo dve ptice
iznad granica sveta
koji sve više ne spoznaje sebe.

Vreme za nas postoji kao
kradljivac neki,bez ikakvog
pravila.
Nezna vreme da linija stoji
kao aurora.

Vreme neumorno drobi
naša sazvežda i topi nas
svakim minutom.

Kao dva zasebna kraljevstva
toplinom  sopstvenih bića
svake noći probamo
da pređemo liniju.

I nestajemo, izgubljeni
kao nikada i kao da smo ništa.
Linija nas odvuče virovima
dubina svetlosti.
Ko dva galeba kad se traže
kroz bljesak Sunca.

A samo jednu želju
imamo, da poletimo zajedn
krug oko Zemlje.

Pa da se posle
vratimo, svako na obalu svoju,
ako se vratimo?

Postoji linija koja nas topi
pri svakom ponovnom pokušaju.
Možda se trebamo ponovo
roditi iz krila novih.

Hocu da pravim nove,
savršene, oštre zapise
po mojoj duši.
Za sada samo uništavam
i zatirem svojom (izgovorenom
recju) sva tužna ostvarenja
sebe,
svog uma, svoje duše.

Beskonacni,otvori mi put
za obilje svetlosti.
Tvoje sam dete pod
nebeskim svodom.
Daj mi ono što mi
pripada,
po božanskom zakonu,
a ne ljudskom.

Ljudi su Bog u ispoljenu
spoznala sam davno.
O, Beskonacni,
svaki covek je zlatna karika
u mom dobru.
I ceka…
Ceka šansu koju mu sama pružim.
Spoznala sam…

Dopusti da se oslonim na
Hrista u meni, na nadsvest
pa da prebacim ovo moje breme
opet samo na Hrista u meni.
Daj mi nedvosmislen znak.
Pokaži mi koje osobine sada
da koristim,
u koje oblake da se pretvaram?

Beskonacni, otvori put za
za mog pravog prijatelja, ljubav,
moj pravi dom. Neka bude
tvoj plan, a ne ljudski.
Ljudi nisu prijatelji,
ljudi nisu ni neprijatelji.
Ljudi su medusobni ucitelji.

Ništa čudno nije kada je ljubav
jednostrana,
tada se osetim tako
beznačajno i maleno.
Tada uvopšte nije važno
koliko knjiga pročitam,
i koliko kafe popijem
sa prijateljima.
Kada svake noći
odlazim na spavanje
preispitujući svaki detalj,
šta sam to pogrešno uradila
i kako sam samo na trenutak
mogla pomisliti da sam voljena
kao žena,
da sam srećna ?
Ponekad samu sebe uveravam
da će videti moje svetlo,
jer ga imam, (zato što volim)
i krenuti ka njemu.
I opet, nakon svega toga
odem na skroz pusto ostrvo
i tamo upoznam nove tajne
koje učine da se ponovo
osetim vrednom. I mali
delići moje duše
konačno se počnu vraćati
na svoje mesto. Ma neka i
izgleda otrcano, volim otrcano
tražim u sebi to otrcano.
Šekspir je jednom rekao
da se putovanja završavaju
susretima ljubavnika.
Kako izvanredna misao…
U to se još nisam uverila
ali sam više no voljna
da verujem da Šekspir jeste.
A, ja sebe još uvek, samu uveravam
da ce napokon videti moje svetlo
krenuti mi u susret,
istim željama vođen,
snagom ljubavi nošen
u polutamnoj noći
sa nekog putovanja.

Nisam ni primetila
taj smiraj Sunca.
Opio me miris vrta mog,
i oblaci daleki,
rastrojeni,
zaklonili mi misli,
dok osecaj za vreme
iscezava kao dim.

Cudno je to,
mislima gledam
prirodni tok.
Smenjuju se minuti
kao sekunde,
a u mom vrtu
izniko divlji cvet.

Gledam ga u oci mi
uprt, miriše kao kiša
i kao dete.
Na ljubav mi lici.
Dušu mi osvaja
svojim divljaštvom
razbarušenim,
tom lepotom netaknutom.

Suton ce, a cvet iznikao
oh, Bože kako je divlji,
i tako lep. Kao da ga tvoja
ruka spustila meni u vrt,
iz drugih dimenzija.
Kao simbol smiraja, ljubavi
i lepote.

Da li ce me jutrom docekati
na istom mestu? On je divlji
bojim se nestace
putem svog umeca.

Moj divlji cvete,
suton ce,
i postaje hladno,
moram da idem,
samo još malo
tvog mirisa da upijem,
tvoje divlje latice
da taknem.

Budi tu u mom vrtu,
da mi miriše na kišu,
i male andele.
Sacekaj me jutrom
nemoj me pozdravljati,
i nikad nemoj postati
pitom.

Necu te ispisati recima lepote,
ne boj se cvete. Zar da oskrnavim
lepotu svake tvoje latice.
Neboj se jer to ne umem i nemogu.

Ti si poput lganog smiraja Sunca,
Kao da cekaš novo radanje,
iznova i iznova
uvek divlje.
Ceznem da se sa
tobom ponovo radam.
Divlji cvet, skupi svoje latice
zatvori se poput školjke.

Neka ga, sigurno sad spava
da se jutrom rodi i ponovo
živi. Jedan život cveta
divljeg, samo mojeg.

Jednoga dana ceš zalutati sam
u pecinu suza mojih.
Bice stalaktiti, kristali
skriveni duboko.

Kada nadeš taj kamen
što ulaz do davnih suza zatvara
i bljesne svetlo
novoga doba med njih,
sjaj suza, mojih kristala
bice jaci od tvog novog doba.
Kad budeš krenuo stazom kristala
starih,
bez daha biceš.
Svetlo što te prožme,
svetlo suza mojih
govori osecajima, ne recima,
ne slikama.

Davno jednom
sve patnje moje svaka u svojoj suzi
kristalisane.
Zar misliš da je lako
proci tom stazom.
Da te nece boleti?
Bolece te veruj,
tvoje bice, jer si samo covek.
Svaki zrak ko igla
tvom osmehu hladnom,
tvojoj igri bice.

Tako je receno,
Takvi smo pred Bogom.
Misliš da si hrabar i da
imaš srece.
Da ce te put taj zaobici?
Eh, misli, ali veruj
kada naideš na taj kamen
što pecinu suza mojih
za tebe još cuva.
Biceš, samo covek
i pusticeš suze.
Baš kao i ja
davno jednom.