Pusti me da zivim u proslosti,
neka traje samo malo.
Hocu za tren da budem zatvorenik
nekih dogadjaja prozvljenih.Hocu taj momenat kada vise
nemogu napred.
Nemogu ovako…
Zaronjena vecito u buducnost,
sacinjenu od magle,
fantazirajucu buducnost.

Samo tren proslosti, da omirisem
da je vinem medj suton,
i mirno uzdahnem.
Samo tren…

Ta prozivljena proslost
riznica je,
zbog nje zivim sadasnjost.
Njene mirise koristim.

Za sada, za ono sto me jasno
gleda i trenutno deli samnom
moje misli, pristajem
na zatvorenistvo u momentu.

Da gledam iznad tog

sumnjivog horizonta,
iznad buducnosti.I kada otvorim vrata brane,
pokusacu da zaustavim vodu.
Jer ipak, to je samo proslost,
tren koji zelim
da osetim i omirisem.
I nista vise…

Da se spojim sa tim nevidljivim svetom
i vidim cuvara,
cuvara samo lepe proslosti

sto me kao san neki opece. Bez oblika, bez definicije
kao sto je ljubav, i kao
sto dodje i prodje,
takva je i proslost.

Taj neki momenat izmedju
i izvan svega.

Radmila Stankovic