Nostalgija

Kad god bi bila zaljubljena, bila bi mistik koji zivi od snova i koji veruje u cudesa. Pomislim koliko li samo zaljubljenih zivi u opsesiji i poluludilu, slatkom, lepom. Nekada sam bila zaljubljena toliko da ocajno volim. Obicno bez pravog povoda. Danas volim, a vec sutra ne. I to sve opet bez pravog povoda. Tako je bilo. Koliko puta pomislim da je ljubav i neizvesnost , gde nekada srljamo svojevoljno. Ali uvek mi je na umu to da ljudi  koji u ljubav unose svoje srce manje stradaju, jer srce sve pozlacuje i ne moze da vidi nista sto je lose. Stradala sam u ljubavi i kad god sam bila puna maste i snova.

Sada je ljubav za mene osecanje koje je skup svih drugih osecanja, svih mogucnosti, najvisih i najcistijih. Ljubav mi je najveci izvor snage. Ljubav je privilegija. Neki kazu da su ljubav i mladost dve najvece srece u nasim zivotima koje za sobom ostave pustos i mrak kada prodju. Ne mogu se nikada sloziti sa ovakvim razmisljanjem. Ljubav kada prodje, ne moze ostaviti pustos i mrak. Mozda nekima to tako izgleda. Ljubav kada prodje ostavlja za sobom uzdahe, ceznju i lepu nostalgiju za tim osecajem. Niko nikada nije zaboravio jos svoju prvu ljubav. Pa zar se taj neko oseca da zivi u mraku i pustosi jer je ta prva ljubav prosla? Ne, naravno. Svako svoju prvu ljubav pamti i dozivljava na svoj nacin. Svima nam ostane u lepom secanju, nekome je smesna, nekome zanosna, a meni je ona najcistija.

Sve ljubavi su ciste, jer dolaze iz srca, a srce to sve lepo okuje za sebe. Ostavi na neko najdublje i najskrivenije mesto i onda tu zaspi. Covek voli dok je ziv, jer da ne volimo tako nasi zivoti ne bi imali smisla. Nekada se po nasim dnevnicima one koje smo pisale kao devojcice u pubertetu provlacio citat: ”Volim, dakle postojim”. Nekada nisam razumela znacenje tih reci ili nisam imala vremena za njih od neprestanog pubertetskog trazenja. Od slusanja muzike i decijih zaljubljivanja. Sada osecam tezinu tih reci i kazem: ”Volim dok god postojim.” Mi smo ovde u prolazu, zivot je samo jedan dah. U tom jednom dahu dodju i odu mnoge ljubavi i  za sobom ne ostave pustos. I kako vreme prolazi ostavljaju samo lepa secanja koja nas teraju da i dalje volimo, mozda na neki zreliji, drugacij nacin, ali da volimo i sto je jos vaznije bogatiji postajemo za jedno novo iskustvo.

Nije mi vazno kako volim, vazno mi je koga volim i to sto volim. Sve ostalo su tajne nedokucene, vecite teznje, zelje moje i masta koja me gotovo uvek do sada navodila na  ljubavna stradanja. Ali ako! To su uvek bila slatka stradanja koja ne ostavljaju gorcinu i mrak. Mogu voleti mnogo puta u zivotu i u svakom periodu svog zivota volecu drugacije. Sve te ljubavi prodju i odu samo jedna ostaje duboko u srcu i to ona prva ali prava, ozbiljna ne detinja ljubav.  To je ljubav koja  budi pozitivnu nostalgiju i lepa secanja. Moja jedna takva ljubav spava duboko u meni. Ali, pri pomisli na nju ne osecam vise one drhtaje i ceznju. Ostalo je samo lepo secanje, jedan pupoljak crvene ruze, oficir u beloj uniformi i devojcica duge plave kose, ocima sjajnim kao dve kapi kise. Moje price se nikada ne zavrse do kraja. Zivot koji se sastoji od niza slucajnosti ili namernosti uvek donese neku novu reku, neku novu pesmu, i novu iskru tvoracku.

Danas nisam samo jedna zrela zena koja voli, danas sam bogata, obasuta paznjom  i  ljubavlju na svaki nacin potreban zeni. Zato sam srecna i bogata, ali se uvek pitam sta je to ljubav? Nikada necu saznati ni kao mnogi filozofi ni pesnici istinu o njoj. Pitam se koliko li je samo ljubavi prisutno u mom zivotu, a ja je ne mogu prepoznati, nego se samo pitam.

Postoji mnogo darova prirode koji me ogrnu svojom cistotom i onda znam ko sam i sta zelim. Iako budem zatecena tom lepotom, jos sam jaca i sigurnija. Kada pogledam zvezdano nebo, ili docekam zoru i dozivim osecaje koje ne mogu reci napisati, ili kada padnu kise, pa posle vidim dugu. Mnogo toga mi ovo cudo zivljenja daje. Darovi koji ne dolaze od ljudi, vec od neba, svemira. Priroda je prijatelj, sastavni deo moga bica. Tacno je da je priroda i neprijatelj koji samo najvestiji mogu savladati, ne fizickom snagom, vec bistrinom uma i oka, brzinom momenta i osecaja. Mislim da je tako i sa zivotom.

Volim letnje zvezdano nebo, kada bas slucajno pogledam ne razmisljajuci da ce se nesto desiti u meni; kada pogledam u takvo nebo, zvezde me obuzmu, zaplene me, i onda bude trenutak svemira u meni. Sve ono sto do tog momenta nosim u mislima, prestaje i skrece moj vetar u drugom smeru, nekom lepsem, uzvisenom. Kao one veceri kada sam prvi put cula pesmu “Stairway to heaven”, od Zeppelina. Cula sam je i drugi i treci, i jos puno puta, stavise i sada je slusam. Ali, to vece je bila posebna. Posebnija je bila jednoga dana dok se spremala kisa. Tog dana sam molila kisu da se prospe, a ona sve hoce pa nece.

Moja prijateljica kisa. Ne znam kako da je nazovem. Zvala sam je raznim imenima, samo da dodje. I kisa je mangup, zna ona kada treba doci, nikada kada ja to zelim, vec kada ona smatra da mi je potrebna. Volim je, ne samo zbog najlepseg mirisa  i sto moze da spere sve tuzno i  ruzno. Volim kisu jer je posle nje sve tako bistro i jasno. Kada se posle kise pojavi tracak sunca, prostre se duga na nebu. Onako kao najlepse umetnicko delo, a sva bude decija. Jednu takvu dugu sam ugledala sasvim slucajno, kroz prozor sobe moje sestre. Uostalom sve sto vidim, cujem i osetim desi se sasvim slucajno. Znam da to ustvari nije slucjano, ni kisa ni duga, ni oblak, pa ni reci. Samo mi se cini da je slucajno i spontano, kada se malo bolje zacudim tek onda shvatim, da nista nije slucajno, da je sve namernost. Mozda nekoga od gore sa neba ili makar ono zrno svemira koje svi mi nosimo u sebi, jer smo njegova deca. Kisa koja je jedva pocela da pada tog letnjeg sparnog dana, padala je za moju sestru. Iako sam je molila da padne zbog mene, ona se ipak ispadala, ali mi dala do znanja da je ovoga puta potrebnija mojoj sestri. Cudno je kada tako kazem, jer kisa kada pada, ona pada za sve ljude, za suvu zemlju i prirodu. Ovoga puta sam je mozda ja zelela prepustiti svojoj sestri.

Moja sestra kao sve sto najvise volim. Zivi mnogo kilometara daleko od mene. Nismo rodjene sestre, vec sestre od dva brata. Provodile smo mnoge lepe trenutke, podelile puno smeha i raznih tuga, delile smo muziku i sve ono sto najvise volimo, delile smo jedno vreme i pesmu Stairway to heaven. Jos uvek delimo puno istih stvari, samo sto smo sada mnogo udaljenije, a ta razdaljina je vreme i zivot.

Jos pamtim setnju sa njom od pretprosli put kada sam joj ja dosla u goste. Setale smo onim nasim i Niskim sokacetom, setale smo pored Nisave, isle u tvrdjavu i pele se na vrh kao da smo kraljice sveta. Isto je pocela da pada topla kisica, uzivale smo u njoj. Nismo zurile da se sklonimo, polako smo otisle do centra, sele u letnju bastu jednog kafica, narucile po kafu. Okruzivali su nas kafici, svaki je imao svoju muziku, ali sve to lagano umetnuto, harmonicno kao da nisu hteli da ometaju jedan drugog. Ona se osvrnula okolo i rekla “Sestro, pogledaj dobro, ima li jedan kafic u celome gradu, a da nismo bile tamo?” Tada sam htela da joj kazem nesto, ali kada sam otvorila usta pocela je pesma Stairway to heaven. I tako smo cutke slusale tu staru pesmu.

Kasnije jedne druge godine, zazvonio mi je telefon ona se javila, trazila me je, zelela da dodjem kod nje. Znala sam da nesto nije uredu, rekla je dodji, trebas mi?! Treba mi i tvoja kisa. Istog dana sam krenula, bilo je toliko oblacno i vruce. Gusilo me je. Napokon je kisa pocela da pada i sipa na sve strane. Padala je citavim putem. Prestala je onog trena kada sam stigla u njenu kucu. Usla sam u njenu sobu, nije je bilo tamo. Polako se spustila niz stepenice i ugledala je napolju kako gleda u dlanove mokre od kise. Videla me je i rekla, evo seko kisa mi je oprala ruke. Tada sam i ja pocela da pustam moju kisu. Jedan zagrljaj je govorio vise od reci.

Otisle smo polako u njenu sobu, kisa je vec prestala da pada, sele smo i ja sam odgurnula zavesu, sa prozora njene sobe prostrla se prelepa duga, samo smo se nasmesile, u istom momentu bez dogovora krenule da pevamo pesmu Stairway to heaven. Nije bilo potrebno da je pitam sta nije uredu. Znala sam. Nostalgija! Nasa povezanost, sestrinska ljubav, jedna kisa i jedna stara pesma, trebale su i njoj i meni.

Razloga je mnogo da se kisa voli i ne voli. Vreme koje prolazi i osvrtanje na neke momente moga zivota su mi pokazali da ja ustvari kisu oduvek volim. Osvrtanje na momente iz proslosti i slatka nostalgija mi upravo sada daju pravu sliku onoga sto se zove identitet stremljenja i zelja mojih. Svaki put saznam za jedan nivo vise, ko sam ja ustvari? Sta je to sto zaista zelim? Sta me to cini srecnom? I vecno ce biti tako, dokle god trajem. Stalno novo pitanje, a odgovor mozda u nostalgiji, proslosti, ali uvek u meni koji ceka da mu otvorim put iz moga bica da se pokrene i izadje na svetlo.

Kise, mogu nam pomoci, mogu sakriti ono sto zasta ne zelimo da neko sazna. Otvoricu skoljku moju u kojoj je mnogo bisera i izvadicu jedan biser. I ako pada kisa stavicu da ga krupne kapi, suze nebeske, pomiluju. Dace mu veci sjaj, prelamanje boja sedefastih. Belo, pa roze sedef i sve tako. A onda cu vam taj biser pricati svoju pricu. Pricu, bas o jednom kisnom danu, o jednoj ljubavi, bas onoj koja deli tihu patnju i nostalgiju koja je prisutna uvek.

Tog dana nebo kao da je spustilo poklopac nadamnom, bilo je jako sparno, cinilo mi se da lelujam poput onog uzarenog asfalta. Te godine je jun bio prevruc, jun ’86, Beograd, autobuska stanica, sve vrvi od ljudi, koji se hlade na razne nacine i uzdisu. A ja? Uzdisala i ja, ali ne od vrucine, vec zato sto sam cekala moju prvu ljubav. Znate onog mladica koji je kasnije postao kapetan broda. Da, onog iz Istre. Obecao mi je da ce doci u uniformi beloj. Volela sam da ga vidim u njoj. Mozda sam ga toliko puno volela da sam volela i sve ono sto je njegovo pa i tu uniformu belu.

Cekao me u kaficu, u Balkanskoj gde smo se i dogovorili. Sparina junskog dana je postajala sve teza, ali gde jedna zaljubljena devojcica mari za to, samo sam skupila svoju, tada dugu plavu kosu, i srcem punim ljubavi, i dusom punom ceznje, kretala napred, jurila mu u susret. Napokon sam usla u kafic i u jednom uglu, videh sto za dvoje, pa bele rukavice na stolu i jedan pupoljak crvene ruze, zatim njegove krupne plave oci i lice preplanulo. A, sta je i on znao? Stariji samo godinu dana od mene, ali bio je, a verujem i jos uvek mislim da jeste, pravi dzentlmen.

Kada me je ugledao odmah je ustao i nije mogao da se uzdrzi da me ne pozdravi jednim neznim ali dugim poljupcem, samo milujuci moje usne. Seli smo i bili bez teksta. Gledali se oci u oci. Svet nije postojao za trenutak, mislim da je vreme tada stalo. Prekinuo je to cutanje dajuci mi onaj pupoljak ruze. On me je oduvek tako zvao, i znala sam da sam samo ja bila njegov pupoljak crvene ruze. Iako je proslo mnogo godina od tada, ja sigurno znam da sam jos uvek samo ja taj njegov pupoljak, koga se sa uzdahom seti.

Ne secam se sta smo jeli i pili tada, ne secam se ni mnogo reci izgovorenih, ali se secam te vreline junske, kao i te ljubavi. Otisli smo da setamo po Kalemegdanu, na svakoj klupi smo ostavili po jedan poljubac i uzdah. Pricali o moru i okeanima, o plovidbama, pricali smo o tome kako bi na nekom ostrvu sagradili kucu potpuno u staklu, bas kraj mora, da bi mogli i dok spavamo slusati njegov sum i osecati njegov beskraj.

Vec je bilo poodmaklo dosta vremena i ja sam imala povratni autobus za kuci u isto vreme kada i on. Isto vreme… hmm, a suprotni pravci. Kisa je vec pocela kap po kap, i mi smo joj se radovali. Nebo je najzad skinulo onaj poklopac i prosulo svoje suze. Nismo se sklanjali vec smo stali kod jednog starog hrasta zagrlili se i gledali. Plakala sam. Nisam zelela da on to vidi. I on je plakao, ali kisa ga je sakrila, brisao je kapi kise sa lica, tako da nisam mogla znati jesu li to njegove ili nebeske suze. Usli smo svako u svoj autobus i gledali se, ali tu nije bilo kise da nas sakrije. Videli smo nase suze. Suze zbog daljine i zivota koji nas razdvaja. Dva autobusa krenuse u isto vreme u suprotnim pravcima. Tada smo se zadnji put videli.

Vracam taj moj biser koji sam izvadila na kisu da vam isprica ovu pricu. Vracam ga u moju skoljku i pitam se: ”Da li se on toga seti kada pada kisa?“

Posveceno dragoj osobi

Hej prijatelji? Vi tamo što odoste daleko… Da, da, i Vi iz Kanade i Vi preko okeana? Reka vas zove. Reka uspomena, lepih. Uspomena na čijim temeljima u vama još postoji ono dobro i plemenito, i razvija sve više i više vašu kreativnost i poglede na prave vrednosti. Znam da niste zaboravili, samo nemate vremena. Uspavani u ograničenom svetu, vreme je za budjenje. Da vam ispričam jednu istinitu priču.Kada u ranim, prolećnim danima sto su obično promenljivi, nekada lepi, a nekada tmurni i kišoviti, pa sunce stidljivo pokloni zrake svoje danu, ja na poslu sanjam kako će sunce istrajati celo popodne. Ako se to i desi, kao danas, ja bih se uputila staroj prijateljici reci, da uvek ponovo lutam obalama šljunkovitim, da je istražujem i da se sećam… Da u nemirnoj površini vode mislima gradim svoje snove i svetove, da joj se sva poklonim, makar za tren. Da me obuzme osećanje poznato samo vama i meni. I da se vratim u stvarnost mišlju da je reka lepom danu udahnula veću vrednost, a meni sredila misli za nove radne pobede.

Naravno, to reka neće nikada saznati, sunce je zasšo i dan je završen. Sunčan dan, a ipak se sveo samo na priču i gotova priča. Sada već sedim u sobi i razmisljam o sutrašnjim obavezama. Samo se još ti čujes, satu, jer sam ti jutros zavrnula uši što ti život znače. Ipak, ja priču ne ispričah njima, već ovoj stranici. A gde bi ti, stranice moja, otvorena srca prećutala ne prenevši sve prijateljima mojim.Lisci ste vi stranice moje. A tako i treba, zato vas volim. A ti, današnji dane, poklonio si svoje i već vežes vreću. A vi, dani što dolazite, ja vas nestrpljivo čekam, kao i moje prijatelje – da zajedno delimo nostalgiju.

I ako sve prodje – nesto ostaje, niko mi ne moze oduzeti secanja. Nekada sam zelela da moj grad dobije kutak gde mladi mogu da kazu da je mesto za njih. Mnogo je nade od svih koji su to zeleli ulozeno, a malo je njih kome je sve lepo uzvraceno. I opet je to samo tek igra pravila zivota.

Ima tu i lepih uspomena: entuzijazam da se to prvo napravi, pa pocetni uspesi i mnogo mladih i dobre muzike, par lepih filmova i ostalog. Nikada nisam zazalila sto nisam uzvratila na mrznju mrznjom. Ljudski je gresiti i ja sam oprostila. Ali, nekako u srcu sto ipak ne moze da vara samo sebe, bez moje volje, ostade trag i iskustvo. Neka taj trag izbrise vreme i prolece! Neka ga izbrisu suvi putevi, bicikla i vokmen na lepim mestima – znaju ona koja su. Ko koga vise voli? Ja njih kada im u drustvo dodjem ili ona mene kada mi prenesu sve svoje lepote, kada u mene unesu mir kojima zrace, svrhu postojanja.

Najcesce nisam imala s kim da ih podelim; oni delovi kojima sam manje paznje poklonila – neka zauzme snaga strpljivosti. Eto mene kod njih prvom prilikom, pa tako i ta lepa mesta lisena moje paznje, nekada davno, bice snimljena mojim okom i bicem. Necu ih ostaviti pa makar im dosla i kada budem baka. Za one sto su u to vreme dug domovini davali, poklonila sam po malo reci istrajnosti, malo love, malo pisama, da im sve to ulepsa tamosnje trenutke. Drago mi je sto su sada svi tu novim iskustvima obogaceni.

Imala sam i dosta poraza. I neka. Posle njih sam uvek bila jaca, kroz njih se kalila i ucila. I drago mi je sto sam ostala dosledna sebi ili se bar trudila da tako bude. Bilo je i onih dana kada mi je bilo svejedno da li ce sunce sutra opet da izadje, hoce li osvanuti novi dan ili ne, pratile su me ponekad i crne ptice, ali moje srce ne peva pesmu kukavice. Iako u toj pesmi ima zracka sete, katkad mirno, ponekad uzburkano, snage se uvek naslo i te sam nedace zbrisala i kada bi se pojavile iznova, iznova bi im se smejala. Neka ih. One su tu da mom zivotu daju tezinu i vecu vrednost da aktiviram uvek neku novu snagu.

Najvise uspomena imam sa reke. Jedne godine nisam mogla na more i nikada nisam zazalila. Toj reci sam sebe najvise poklonila. Ustanem rano (oko deset), popijem kafu, spakujem stvari pa se sjurim i kupim nesto za dorucak i punim rancem krenem. Kad tamo ne zateknem nikog. Radim jogu, trcim po pesku ili legnem i bacam kamencice u vodu, dok jedan po jedan ne pocnu da ptistizu. A kad moje drustvo dodje, igra se odbojka i baca frizbi, pa kupanje, pa kartaroske strasti, kasetofon i EKV “Krug”, pa povrh svega mlako pivo. Au… a bilo je slatko.

Lepo to bese. I sada je lepo. Nije isto, ni ja nisam ista, a ni moji prijatelji. Od svega samo reka ostade ista. Reka puna uspomena. Svaka vrba na njoj cuva po jednu nostalgiju. Moj grad vec davno ima vise, a ne jedan kutak za mlade. Knjizevne veceri, promocije, koncerti i more filmova. Ali nema nas? Gde smo?

Jedni su otisli u Kanadu, jedni u SAD, neki u Dominikanu, ima ih i u Italiji i svuda pomalo. A ja sam ostala ovde, i oko mene najplavlja mora suste. I srecna sam zbog toga, i kazem blago meni.

Svake godine u leto, u isto vreme skoro svi dodju, pa se skupimo. Neki su postali robovi novca, neki su zaslepljeni sjajem zapada, ali ja ih razotkrijem, jer im u ocima vidim nostalgiju i one reci “blago tebi!”. Pa onda idemo na istu reku sa svojim porodicama, pravimo rostilj, pricamo o poslu, smejemo se i slusamo istu muziku. Dok nasi klinci trckaraju po pesku, mi se prisecamo nekih tamo vrba i nekog mlakog piva, ali uzalud, jer ga nema, pa kad to shvatimo, pogledamo se i samo kazemo: ”ma, idemo dalje!”.

Sta da misli covek o prijateljima koji, cini ti se, udaljavaju se, a onda bas kada je to potrebno, sve to zbrisu, sve sumnje i zablude, i uliju poverenje da te ne odbacuju i da nisi neki novi stranac sa pozadinom poznatom njima, vec da si onaj stari u novome izdanju, a koga posecuju i cene.

Kao da su znali kakva pustolovina moze da postoji u meni i da su zeleli da prekrate to vreme iscekivanja svojim prisustvom. I kada odu, njihova slika je tu, bliza i jasnija i ja zelim da im ram slike ukrasim cvetovima. A kada misli o njima isceznu za trenutak, i oci se zagledaju u prostor u kome ih vise nema, ja pustam Josipu da mi peva sve one stvari sa “Dnevnika jedne ljubavi”.

Josipa pokusa da prekrati tu trenutnu prazninu i sve to traje neko vreme, a onda kao u bajci moja vedrina rasplamsa, opet lepim mislima i danima sto dolaze. I za trenutak u mene udje iskra misli, o tome kako sam skrta postala. Skrta u ljubavi i osecanjima, skrta za prijatelje. Kada su tu nemam im mnogo toga reci, razmenjujemo samo osecaje i secanja i neke buduce planove. A kada odu, ja imam puno toga reci, podeliti, pokloniti.

Zapitam se zasto je tako? Ne saslusam dovoljno sve oko sebe i onda sebe krivim mislima o tome kako sva moja osecanja cuvam samo za sebe, a i sama znam da nije tako. Kako su samo neki put nejasne i nerazumljive reci. Nikada sa sobom u pravoj meri osvetlim ono sto hocu da kazem. I zbog toga postoji i jedno veliko cutanje iza svih mojih reci. I svi moji crtezi nezavrseni.

I moj svet unutrasnji nikada nisam mogla da prikazem slovima na papiru, jer ono sto je vece od reci, sto ne moze da se verno recima zaodene, vece je od svega. Kada to shvatim pogledam u ispisane reci na svom dlanu, i pre nego sto zaronim u carobni svet cutanja, nostalgiji tiho sapnem na uvo: ”slobodno budi tu, nikako me ne ometas.“

Ponekad mislim da se u meni krije Sidarta. Umem da razmisljam i da cekam, da postim ne umem. Neko je rekao: “U pocetku bese rec”, neko drugi: “U pocetku bese muzika”, a  izgleda da treba: ”Pocetak svega je ljubav”. I nostalgija se radja iz nje, bilo za mladoscu, prijateljima, muzici, vremenu. Ali, opet srescemo se na plazi i ove godine i raditi neke nove stvari, ipak pored svega lepog sto nas drzi zajedno, drzi nas i nostalgija.

Pamtim kakva si bila one
poslednje jeseni. Bila si siva
kapa i mir u srcu skrusen.

Plamenovi sutona u tvom se
oku borili i lisce je padalo
u vodu tvoje duse.

Poput kakva brsljana uz moje ruke
pripita, lisce je sabiralo tvoj glas
tih i skrusen.

Krijes zaprepascenja u kom je zedj mi
gorjela. Umilan plavi zumbul
savijen vrh moje duse.

Osjecam, oci ti putuju i jesen
je daleko: Siva kappa, pticji
glas i srce kuce prema kojoj
su se selile moje duboke ceznje
i gdje sam slao poljupce vesele
ko zar i vruce.

Nebo s nekog broda.
Polje sa bregova.
Spomen na te je svjetlo, dim
i mir jezera skrusen.
Tamo za ocima tvojim sutoni
su izgarali. Suho jesensko lisce
kovitlalo usred tvoje duse.

Pablo Neruda

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati naprimer: Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini.”
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom
narucju.

Ljubio sam je, koliko puta pod beskrajnim
nebom.
Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne
oci.

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osecaj da sam je
izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos
beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla
zadrzati.

Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini netko peva. U daljini.
Moja dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak
volim.

Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom
narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
I ako je ovo poslednja bol koju mi ona
zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

Divno je, ljubavi znati da
si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i
ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreza zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi
snovima,
ali telo ti dise tako
napusteno,
trazeci me uzalud,
dopunjujuci moj san
kao biljka sto se
udvostrucuje u seni.
Uspravna, bit ces druga
sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica
izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u
kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas
svetlu zivota
kao da je pecat sene
obiljezio
vatrom svoja tajnovita
stvorenja.

Pablo Neruda

U ovom dragom kutku, sve misli i osecaji mog bica sto je svih dana moga zivota upilo i sopstvenom zivotu poklonilo, svode se na jednu rec sto trci poljima mog tela, trazi je i ne vidi, a zna da je tu – pa izadje za trenutak i odbija se od zidova sobe, pa stapa sa zvucima Jefferson raja, i opet se vrati da je opet trazi, da zaviri u sve kutke, a ne zna kad on nije tu da odnosi deo te celine.

Kada sam ga upoznala, svoj svet sam posejala njegovim imenom. Kada je tu, iznikli cvetovi otvaraju svoje latice i dusu daruju mirisom ljubavi. Kada nije, sve zvezde padalice iz mojih misli nose jednu zelju: „da je pored mene“. Prijatelji moji, ove veceri sve mirise na ljubav, kasetofon zvace vrpce i salje komirajuce zvuke, lord me katranise iznutra, sociologija kao da kaze: voli me danas vise nego juce, (a ja njoj: „is bre!“), sat preti da cu imati manje vremena da ga sanjam. Oladi mi se kompot! A, ja hocu da slusam ovu pesmu iznova i iznova, i necu da okrenem kasetu, da me ne bi pojela ova tisina.

Da nije pesme i pojela bi me, kada ugasim svetlo pojesce me i mrak. Stravo, ti nemoj da me pregunes moz’ se zadavis. Ako ga i veceras ne sanjam, oni psiholozi najveci su lazovi kada kazu da na koga covek misli, njega i sanja. I sutra ce opet osvanuti dan, i nadam se da ce proci drugacije nego ovaj sto se sveo samo na zelju: „da je pored mene“.

Bio je to ponedeljak, 22.12.’86.
I, sutra je isto ponedeljak, ali 10.05.2009. Prolece je prelepo, a ja se strasno zaljubila tog decembra ’86. Bilo je tada jako hladno, ali mome bicu toplo, cvetno i mirisno. Nikada necu zaboraviti tu svoju . Iako je se retko setim, ona je uvek negde pohranjena u mojoj podsvesti, jer u dusi je nema. U dusi ostala nostalgija i ceznja za jednim osecajem, za jednim uzdisajem.