Na jastuku… Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik…
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje se život kruni uzalud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme ne voli heroje… I da je svaki hram ukaljalo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo…

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje…
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje…
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim…
Šta su reči… Kremen što se izliže kad tad…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… A bez nje ovaj kurjak menja ćud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme svemu menja boje… I da je silan sjaj pomračilo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo…

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin…
I tad sam svoj… Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin…
Ponekad još… Suza razmaže tintu… I ko domina padne zid u lavirintu…
Tako prosto… Ponekad još stignemo do nas…

Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje uz moje vene puže stud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme uvek uzme svoje… I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo…

Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Prostore sam prazne naselio sobom.
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srca i duša, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vredja i niti me što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.

Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.

I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.

I tako, pun tamne nevidjene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista-
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Jovan Dučić

Ruke jedne žene koju volim
kao ruke moje majke
kao mora šum

Volim jednu jesen koja prođe
volim blagi dodir njen
onih dana mir
one muzike zvuk

Sve sto dadoh njoj
kao reka moru
kao dete koje voli

Jedna žena, jedna žena
jedna žena u mom životu
jedna žena, jedna žena
jedna žena u mom životu

Ruke jedne žene koju volim
kao ruke moje majke
kao more na tvom licu
kao suze na tvom licu
kao mora šum

Uskraćujem ti pravo da me i dalje zabavljaš. Odbacio sam tvoje okove pune neuspješnog hladnog prezira. Koga si zapravo voljela? Čovjeka sa nemogućom dikcijom ili ljubav gomile izabranih prosjaka što na prvi udarac bježe preko granice?  Uskraćujem ti pravo da me i dalje zabavljaš!  Moje lice želi zaborav,  moje lice želi odmor od silnih putovanja, moje lice želi svijest istinu pa ma kakva ona bila i zato bježi od mene. Ponesi svoje kofere pune gorkih spoznaja, idi za svojom sudbinom i ne vracaj se vise!

Gentle on My Mind

4.05. 2011

Šta se još koga tiče život načinjen od sitnica,
Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se
s večeri
Ogledaju u stišanom moru, od dodira sa kamenom
Na nekom zaboravljenom ostrvu,
Od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova,
Od svega onoga što se nalazi u učenim knjigama
U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo,
šta smo i kuda idemo?

Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da
kopni,
Šta ono znači pred velikim zamasima pojmova
Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče
napamet?

Ali dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav,
Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na
podnevnom vetru,
I od svega što smo mislili da je naš život, naša
sudbina,
Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama,
Zuj pčela u davnim vrtovima,
Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima,
Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo
plovili.

Hello my love
It’s getting cold on this island
I’m sad alone
I’m so sad on my own
The truth is
We were much too young
Now I’m looking for you
Or anyone like you

We said goodbye
With the smile on our faces
Now you’re alone
You’re so sad on your own
The truth is
We run out of time
Now you’re looking for me
Or anyone like me

Na na na na…

Hello my love
It’s getting cold on this island
I’m sad alone
I’m so sad on my own
The truth is
We were much too young
Now I’m looking for you
Or anyone like you

1.03.2011

Tih godina na igrankama se plesao Tango, ali ne ovaj kao sada, argentinski. Možda je i tada postojao, a sigurno da jeste, argentinski tango, ali mi „deca provincije“ to nismo znali. Za nas je Tango bio običan ples: ruke Tebi oko vrata, Tvoje ruke meni oko struka, i..plešemo. Plešemo Tango.

Voleli smo da posećujemo „žive svirke“ na kojima se plesalo. Da, umalo da zaboravim: pre svirke, obavezan Korzo. A, Korzo bez Nas i nije bio neki Korzo.

Dolazio si po mene na „naše mesto“, uvek na vreme, čak koji minut ranije. Ja sam uvek kasnila. Ne, nisam namerno, ali sam uvek kasnila, potom sam prilazeći Tebi koji čekaš nasmejan, uvek osećala sigurnost.  Znala sam da nema smisla, baš svaki, svaki put, ali se ponavljavlao- svaki put isto: Ti čekaš, ja kasnim, Ti se smešiš dok Ti dolazim u susret, ja se kao pravdam.

Ma, nikako ne smem da zaboravim, skoro uvek si mi donosio  po jedan pupoljak ruže. U početku nisam pitala ništa, ali jednom kada sam se setila da te pitam odakle ti uvek svež pupoljak, odgovorio si mi:“ Ukrao od komšije“. Tada bi se smejali. Uvek sam mislila da je to šala, jer zaista niko nije umeo da me zasmeje kao Ti.

Onda si poželeo da me iznenadiš. Uhvatio si me za ruku i hteo da mi pokažeš „nešto“. To, što sam tada videla, bilo je kao iz snova. Kućica uvučena od ulice, zidić, na zidiću  ograda od kovanog gvožđa, oko ograde isprepletenane ruže u svim bojama proviruju na ulicu. Pa, Tvoj komšija zaista ima ruže! I, Ti zaista svaki put u prolazu ubereš po jedan pupoljak, uvek drugačije boje.

Ta slika me prati godinama, ne bledi. Prelep vrt, u vrtu ruže, iz vrta svaki, ili skoro svaki, dan meni po jedna ruža. A Ti bi me uvek čekao sa ružom koja nije imala čak ni drškicu, ali sam je nekada zadevala u kosu, jednostavno, bez šnale, nekada sam je stavljalja u džep svoje suknje od teksasa. I, svaki put ti strpljivo čekaš, ja uporno kasnim, Tebi je i to bilo simpatično?!

Ovlaš poljubac pri susretu, tvoja ruka preko mog ramena, moja ruka oko tvog struka, i pravac Korzo.

Ne znam kako izgleda Grad Svetlosti, nikada nisam bila u Parizu, ali tada, tih godina, osvetljen centar grada, svelost koja se prelama sa  reklama u izlozima, Tvoje ruke oko mog ramena, ruža u kosi, ili u džepu, i ceo svet je bio naš, ne u Gradu Svetlosti, u našem, noćnim svetlima, obasjanom malom mestu.

Nekoliko „krugova“ Korzoa, i pravac na Ples. A, Ples je počinjao uvek istom pesmom, našom pesmom. Bila je tada naša pesma, ostala je godinama naša pesma, sada je samo moja. Moja „naša pesma“, El Condor Pasa.

Mi smo uvek bili baš na ulazu kada su počinjali prvi taktovi El Condor Pasa. Ulazili bi u plesnu salu, i pre nego pogledamo bilo šta, mi smo odmah, s’ vrata, plesali naš Kondorov Let.

Prvi put je bilo slučajno, poneseni prvim taktovima, ulazeći u salu, zaplesali smo naš prvi Tango. Sami nas dvoje, ceo podijum naš, samo naš. I samo jedna pesma. Kasnije je postalo pravilo da uvek, ali uvek, ulazimo kada počinje El Condor Pasa, i naš prvi ples. Jednom prilikom smo zakasnili, ne sećam se više ni zašto, ni kako, orkestar je uveliko svirao predviđeni repertoar. Kada smo ušli u salu, prekinuli su i počeli da sviraju El Condor Pasa.Ti si me zagrlio, odigao od poda, doneo do sredine sale, i tada smo odplesali naš ples, naš Tango.

Lepa uspomena iz naše mladosti je i ples koji Dame biraju. Čekala sam kada će objaviti :“ A, sada, Ovaj Ples Dame Biraju“. Nikada nisam išla da biram, čak ni kada sam postala samo Tvoja  nisam birala, uvek sam volela da budem izabrana, pa čak i u tako delikatnim sitacijama kada Dame biraju. Ti si znao „moje čudne navike“, tebi nisu bile čudne,  bile su ti simpatične, zabavljale su Te.

Ne samo što sam birana za ples koji Dame biraju, bilo je mnogo sitacija kada sam svima bila“čudna“, svima osim Tebi. Ne znam koliko puta smo plesali početni i završni naš Tango, sve uz istu pesmu, uz naš El Condor Pasa.

Pre nekoliko godina sam plesala sa Tobom po ko zna koji put El Condor Pasa. Bio si raspoložen, kao uvek, bila sam srećna uz Tebe, kao uvek. Od tog našeg plesa, našeg Tanga, našeg poslednjeg Tanga, ostao je slučajni videozapis, i ništa više.

Pretopla noć, znoj mi klizi niz čelo, oči su mi vlažne, vručina mi smeta, sve mi smeta, sve osim muzike koja se čuje.

Naš prvi i poslednji Tango, naš El Condor Pasa.

Vrela noć, El Condor Pasa, misli o Tebi,… i ja.

Suncano jutro obećava mi lep dan. Obećanjima ne verujem više, Suncu ne verujem više!
Jutarnja kafa uz cigaretu – neizbežna, kao što je neizbežan Maj, moj omiljeni mesec u godini. Maj koji mi uvek daruje prve majske ruže, cvrkut ptica, pesmu cvrcaka, mirise.

I ovog Maja osecam  mirise bagrema, cveta zove i kestena.Posmatram zarudele trešnje,probam bordo- crvene jagode.

Ispijam kafu na svoj način. Cigareta mi ne prija, ali palim i drugu, treću..Uzimam skoro praznu  paklicu cigareta, nervozno je okrećem u ruci. Znam, nestaće mi cigareta uskoro, zaliha nemam, ali ih ne štedim.

Dolazi mi Eva.Odavno nije bila kod mene. Došla je usputno, nenajavljena. Kuvam kafu za obe, a još nisam ni prvu kafu savim ispila. Pričamo, pušimo, pijemo kafu. Evu opija miris bagrema. Predlaže da sada odemo do šumice koja je „tu“.
Nisam baš raspoložena za takovo šta, ali neću da je odbijem. Sedamo u auto i polazimo. Uzanim asfaltiranim putem vozim van grada. I, odmah tu, iza prve krivine, puca ravnica. Moja ravnica u svoj majskoj raskoši.

Moja ravnica podeljena uzanom, punom rupa koje mi smetaju, asfaltiranom cestom, nudi kolorit koji  ostavlja bez daha, čak i nekoga poput mene.

Leva strana od puta je skoro sva zelena. Mlado žito, koje nagoveštava rodnu godinu, prošarano je crvenim bulkama i, tako u nedogled.
Desna strana puta žuto – zelena. Uljana repica sa želenim stabljikama okićenim predivnim žutim cvetovima raširila se sve do neba. Da, u daljini se ljubi sa nebom, nema kraja. Ravnica se prostire beskonačno, nebo je nekako skučeno, omeđeno sa obe strane; s’ jedne strane se dodiruje sa pšenicom i bulkama, s’ druge strane sa žutom cvetićima, ali negde čak u daljini.
Opet, po ko zna koji put poslednjih dana, žalim što nisam ponela fotoaparat.

Jednim delom puta uz samu cestu protegli se jendeci. Znam, pre nekoliko godina kada sam prolazila istim putem, ovde su bile kupine. Sada, tu, u tom jednku stoji košuta. Košuta. Ne mogu da verujem! Polako se primičemo, gledamo košutu. Ne plaši se, stoji i čeka. Čeka nas. Kada smo se skoro sasvim približile, elegantno je zamakla u gusto žito. Nas dve kao devojcice, radujemo se. Nedaleko od tog mesta, na jednom delu  zemljanog puta koji  „gazi“ u pšenicu, stoji lane, malo, sivo – braon lane. Pogled na onu košutu od malopre, i na ovo lane sada, ispunjava nas nežnošću. Radujemo se, komentarišemo.

Eva zna put do šumice, ja se ne sećam više ničega. Pre nekoliko godina išli smo Ti , ja i Milena. I, tada, kao i ovaj put, bilo je neplanski. Želeo si da nam pokažeš „nešto“. Milena i ja, kao radoznala deca, verujuči Ti, odmah smo pristale na Tvoj predlog.

Krenuli smo istim putem kojim sada ja volzim, ali ne, Ti nisi skretao, to znam, vozio si pravo. Sa asfaltiranog puta, pravo na letnji, vojvođanski ravni, zrmljani put. Prašina, suva i sitna, u oblacima je obavila naš auto. Ništa se nije videlo isped. Negodovala sam, bunila sam se, a Tebi je bilo smešno. Vozio si sigurno, opušteno. Nisi ništa pričao, samo si se smejao.

U daljini smo videli šumu. Čuj šuma u sred Vojvodine, pa još ovde nadomak naše kuće?
Vozio si lagano, drugačije nije moglo, što zbog prašine, što zbog uzanog puta.Kada smo stigli na samu ivicu šume, Ti si izašao iz kola da osmotriš, da vidiš kuda dalje. Kolima ulaziš u tamu koju čini hladovina među  gustim stablima.

Plašim se. Već je kasno popodne, rezervnu gumu nemamo jer je baš taj dan Sale imao gumidefekt i nismo stigli srediti točak. Na sedištu do tebe sam, Milena je iza nas. Molim te da staneš, da se vratimo. Šta ako…šta ako se probuši guma i ostanemo ovde?
Ti se smeješ, ne reaguješ na moje molbe, voziš napred. Put kojim voziš je od dve uzane stazice širine guma. Prizor je neverovatan. Ne znam koja su ovo stabla. Prvi put vidim ovako visoka stabla koja su spustila granje sa obe strane puta, čineći čustu zavesu ispred nas. Kolima se probijaš, granje prepuno lišća udara u šoferšajbnu. Ja se izmičem, imam utisak da će svaka grana da me udari po licu, po očima. Milena i Ti mi se smejete, mada primećujem da ni Milenin smeh nije baš opušten.

Časovnik nemamo, kao da naše putešestvije traje satima. Izgleda da se noć već uveliko počela spuštati iznad šume, iznad našeg auta, iznad nas. Hvata me strah, zaista se plašim. Ti se i dalje smeješ, siguran si u sebe.

Stabla koja nas uokviruju liče mi na vrbe, grane oputene kao grane Tužne vrbe, ali ti kažeš da to nije vrba, da je nešto drugo. Moje emocije izmešane. Ne znam da li se još plašim, da li sam ushićena, ili je radoznalost nadjačala sve to.
Zaustavljaš auto. Ne znam šta se dešava, zašto smo stali? Ti si primetio oboreno trulo deblo koje nam ne dozvoljava da nastavimo dalje. Izlaziš, podižeš jedan kraj stabla, zanoš ga u stranu, oslobađaš put. Nastavljamo. Opet deblo.. Opet izlaziš, podižeš deblo, zanosiš ga u stranu, prolazimo. Sada ne možeš da voziš ni tako kako si vozio do sada, svugde postavljena debla. Objašnjavaš nam da to lovci prave prepreke ne dozvoljavajući prolaz avanturistima koji se kolima upute prelepim krajolikom.

Idemo sve dublje i dublje u šumu, sve je beskonačno. I, baš kada sam pomislila da ovom putu nema kraja, odjednom, kao što smo ušli  u ovaj , meni nepoznati deo, izlazimo iz šume. Kraj. Gusta šuma sa neobičnim stablima, ostaje iza nas. Ispred nas ravnica, ravnica…ravnica.Voziš delom koji nema ni te uzane stazice, svugde je trava, i  mali uspon koji nas vodi na asfaltiranu cestu.U šumi je bio skoro sasvim mrak, a ovde, iznad ove trave, iznad ceste, ali daleko na horizontu, ogromno crveno sunce kao užarena lopta stoji na crnoj, plodnoj vojvođanskoj zemlji.
Milena i ja smo odahnule, ali nam uzdah mami prizor ovog majskog predvečrja. Izlaziš na cestu. Tek sada se radujem. U susret nam duolazi konanjik. Konj lep, crne dlake, osedlan, amovi na sapima, a na amovima crvene kićanke. Na konjaniku  indijansko odelo, traka preko čela, na traci ptičija pera. Ovako nešto sam videla samo u filmovima.Neverovatno!

Evo, i sada, nekoliko godina kasnije, sećam se svakog detalaja našeg iznenadnog putešestvija.

Eva me upučije na zemljani put koji vodi negde u nepoznato. Ovaj put koji mi Eva pokazuje  udaljen je od onog kojim si me Ti vodio, ali su paralelni.Hrabro krećem stazom, nema toliko prašine, kao onda. Put nije toliko uzan kao onaj kojim si nas Ti vozio.

Nismo odmakle baš daleko od ceste, sa leve strane vidimo šumicu. Odmah stajemo, ulazimo u neizvesno.

Prethodnih dana je padala kiša, patike upadaju u meko tlo prekriveno travom. Eva mi pokazuje male drvene jasle. Zagledam ih. Ne znam zašto su tu, naslonjene na ovo stablo? Vidimo još jedne, pa još jedne.Drvene jasle postavljaju lovci da bi prehranili životinje u dugim zimskim mesecima.
Dan je vreo, ne toliko vreo koliko je težak od isparenja posle sinoćnje kiše. Ne udaljavamo se od početka šumice.
Neobičan cvrkut ptica dopire do nas. Slavuji. Već sam umorna, čini mi se da su umorni i slavuju, ali oni ne odustaju. Pesma slavuja ne prestaje.

Izlazim   na čistinu. Sunce pripeklo. Vadim cigaretu, pripaljujem je, i slušam pesmu slavuja.

Pesma umornih slavuja, misli o Tebi, i…ja.



Por tu amor que tanto quiero,
Za Tvoju ljubav koju tako želim

y tanto extraño
I koja mi tako nedostaje

que me sirvan otra copa y muchas mas
dopusti da naspem još jednu čašu

que me sirvan de una vez pa’ todo el año
Da jednu naspem za celu godinu

que me pienso seriamente enborrachar
jer želim da se zaista napijem

Si te cuentan que vieron muy borracho
Kad vidiš da sam stvarno pijana,

orgullosamente diles que es por ti
s ponosom im reci da je to zbog Tebe

porque yo tendre el valor de no negarlo
jer tada neću smeti da poreknem.

gritare que por tu amor me estoy matando
I vikaću da pucam u Tvoju ljubav,

y sabran que por tus besos me perdi
A ti ćeš znati da sam promašila jer se sećam Tvojih poljubaca.

Para de hoy en adelantе ya el amor no me interesa
Od danas me ljubav više ne zanima

cantare por todo el mundo mi dolor y mi tristeza
O svom bolu pevaću celom svetu

Porque se que de este golpe ya no voy a levantarme
Zbog ove čaše neću više ustati

y aunque yo no lo quisiera voy a morirme de amor.
Iako ne želim, umreću zbog ljubavi

Prilično je kasno. Nešto se ne osećam baš najbolje. Izašla sam napolje da popušim još jednu cigaretu. Sedim na ligeštulu i ljuljuškam se. Žar cigarete se nazire u mraku. Veče je predivno. Cvrčci se čuju u daljini. Širi se miris danas pokošene trave. Tu, na onom istom mestu, gde sam nedavno posmatrala žute cvetove maslačka, noćas leže mali plastovi trave sakupljene posle košenja. Širi se opojni miris mirne večeri pomešan sa mirisom pokošene trave i pesmom cvrčaka. Sve je svečano mirno, a još pre neki minut mi se učinilo da može doći do nevremena, onako, iznenada i bez najave. Samo mi se učinilo.

Prošlo je sve, naizgled mirno. A sutra? Ko zna kako će sutra biti vreme. Baš me briga, ionako sam mimo svega, ne pratim najave, ne gledam tv.

Žena koja je pogledom ispratila čoveka, čija je nemirna kosa padala preko čela, poslavši mu poslednji pozdrav za “zbogom”, danas je tužna. Bila je i juče, i preključe… Bila je, i sada je, tužna. Čovek, njen drugar, onaj što je jedini umeo da pravi kule od peska-otišao je . Onaj čovek što je jedini umeo da pravi predivne boje od sunčevog zraka- otišao je. Nestao je onaj čovek što je jedini na celom svetu umeo da pravi muziku od vetra. Zna da ga je videla poslednji put. Glas, lep i dubok, kao svila mekan, pevao je za nju najlepše pesme. On je pevao divno, dubokim, nežnim i mekim glasom. Ona, plašljiva kao devojčica, sve pesme je u vazduhu zapisivala. Prstom je šarala vazduh i sve pesme zapisala, dok su cvrčci pevali u horu.

Ispevao je sve pesme što su mu u srcu bile zapisane. Pevao ih je njoj kao maloj devojčici. A ona? Ona ih je zapisivala. Kada se umorio, kada mu je glas pomalo posustao, uhvatio je vetar, vetar je uhvatio, obojio ga u zeleno i napravio predivnu muziku  samo za nju. Otišao je pod njen prozor, i nije kuckao na prozor, nije ni kamenčiće bacao, dunuo je vetrom, prozor se otvorio, ubacio je note napravljene od vetra obojene u zeleno. Predivni tonovi u svim nijansama zelene su se razlili staklom. Zadivljeno je slušala muziku. Obožavala ga je, njega u letnjoj košulji na crveno bele kockice ispod koje se nazirala bela majca. Slušala je očarana njegove pesme koje je pravio samo za nju.

A onda,  kada je bilo najlepše, morala je da zatvori prozor. Pozvao je nepznati glas i naredio da zatvori prozor jer se spremalo nevreme. Zatvorila je prozor. Po staklu su ostale razlivene sve nijanse zelene.

Zeleno, volim Te zeleno!

Moram još jednu cigaretu da zapalim pre spavanja. Moram! Veče je predivno, cvrčci razležu svoju pesmu kroz ovu mirnu noć. Orahove tek napupile grane se nadvile iznad mene i lenjo se njišu. Mesec se udobno zavalio na oblak i, kao načeta narandža, drema. I meni je već vreme za odmor. Ustajem. Noge bose gaze po travi,  kosu mi mrsi tek napupila grana uspavanog oraha.

Zeleno, volim Te zeleno!

Mesec prosipa bokal fosfora
Vitraž mraza na oknu prozora
Jedne noći ko ova znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Silueta se davno nazire
Neko uzdahne, neko zazire
Isto vide, a razno tumače
Djavo prste u farbu umače

Prave si boje dodala
Na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog…

I lila tamnu čežnjivu,
I boju breskve nežnu
I sramežljivu
Svetlo sivu nepogrešivu

Roze nađoh medj’ starim pismima
Modru vrpcu nad teškim mislima
Ukrah riđu iz pera drozdova
Laki purpur iz prvih grozdova…

Uzeh oker sa sveće svečarske
Drap sa svilene mašne bećarske
Mrku s tambure tužnih tonova
A cinober sa nosa klovnova

Prave si boje dodala
Na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog…

A crnu nisi štedela
Ali bez nje bi bela,
Još izbledela
Bez crne bela ne bi vredela

Srce je moje napuklo
K’o kora starog bagrema
Al’ u tvom oku
Kao lane zadrema.

I jedva kao šapat ti
Niču po uglovima
Zlatne paprati
Pramen sna u sliku navrati

Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tišine propada
Jedne noći k’o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Slamka

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: „Volim te
Najviše na svetu!“

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
„I ja tebe!“

M.  Bećković

Tebi, koji si prvu rosu sa usana mojih pio,
Tebi, koji si svoj san uz mene dosnio,
Tebi, uz koga sam ponosna hodila,
Tebi, čija ruka me čvrsto kroz život vodila.

Tebi, u čijem se oku ne ogledam više,
Tebi, koga vreme ne može da izbriše,
Tebi, čije sam seme pod srcem nosila,
Tebi, kraj koga sam svetu prkosila.

Bez Tebe, dan više ne meša boje.
Bez Tebe samo crna i siva postoje.
Bez Tebe, sve je pokrila tama.
Bez Tebe, tako sam sama, sama, sama…

Ovaj dan je osvanuo hladan i tmuran. Preglasna tišina me pritiska, pritiska… Pijem kafu, palim cigaretu i kroz dim cigarete slutim Te. Tu si. Ruke su mi hladne, grejem ih na vreloj šolji kafe. Planiram odlazak u šetnju. Bila sam i juče, i preključe, i..

Naše šetnje su bile svakodnevne. Tvoja desna ruka je čvrsto stiskala moju levu ruku, naši prsti čvrsto ispreplitani grejali su se uzajamno. Volela sam kada osetim dodir burme na Tvojm domalom prstu desne ruke, koju nikada nisi skidao. Svih ovih godina blistala je na Tvojoj ruci. Dodir mojih prstiju sa metalom ulivao mi je sigurnost, davao mi snagu. Šetnje sa Tobom..
Naše šetnje su bile posebne. Nekada smo veselo čavrljali, nekada smo se razumeli u ćutnji. Sa nama uvek naš beli pas. Znao je kada odlazimo u šetanju, znao je da ga pokušavamo sprečiti u nameri da nas prati. Koristio je svoje trikove i pre nas izlazio iz dvorišta da bi nas sačekao i iznenada se pojavio na prvom uglu ulice. Ti si se uvek smejao, znao si da će baš tako biti. Beli je dotrčavao do nas, onda je trčao, trčao ispred nas pa se vraćao veselo mašuci repom. Trčkarao bi oko nas jedan ili dva kruga pa opet bi otišao mnogo, mnogo, ispred nas. I, opet, trk do nas, radostan lavež, i … . trrrrk ispred nas.

Tada nisam nešto obraćala pažnju na sve to. Mnogo, mnogo kasnije sam vratila iz sećanja tu sliku naših šetnji. Ti, ja i naš Beli.

Godinama šetam sama. Ne. Šetamo Beli i ja. Beli je umeo da oseti moja raspoloženja. Gledao me je pametnim okicama, dotrčavao do mene, ali sada se nije mnogo udaljavao kao što je radio kada smo šetali Ti i ja. Nekako mi je uvek kraj nogu. Znao je da se ljutim na njega što me prati, znao je i koristio je  mala lukasvstva da me nadmudri. Prvi je izlazio iz dvorišta, sakrivao se, i kada odmaknem od kuce, iznenada se pojavljivao veselo mašuci repom. Znao je da sam nemoćna da ga vratim nazad- kuci.

E, tako smo Beli i ja godimnama šetali, mada sam svo vreme mislila da šetam sama. Sada znam da nisam bila sama. Pratio me  i bio uvek uz mene naš Beli.

Danas idem u šetnju sama, kao i juče, kao i preključe. Naš Beli neće biti uz mene. Nije me  izneverio. Nije me ostavio. Onakav  kakav je bio veseo i nestašan, istrcao je pred kola, i…

Moje šetnje će biti bez Belog. Tek sada znam koliko mi je značio. Nisam  bila svesna koliko mi je značio sve dok ga nisam izgubila.

Spremam  se za šetnju. Popodnevna šetnja bez Tebe, bez radosti, bez Belog.

Aprilsko popodne, moje hladne ruke, šetnja bez Belog, i misli o Tebi…

Srećna ljubav. Zar je to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi koji ne vide svet? Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge, jedna u milion, ali uvereni da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta. Svetlost odnekud pada – zašto baš na njih, a ne na druge? Da li to pravednost vređa? Da. Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava, ruši moral u provaliju? Narušava i ruši. Pogledajte te srećnike: kad bi se bar malo maskirali, pravili se potišteni, bodreći time prijatelje! Čujete li kako se smeju – uvredljivo. Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim. A te njihove ceremonije, izmotavanja, tobožnje obaveze jednog prema drugom – to liči na zaveru iza leđa čovečanstva! Teško je čak i reći do čega bi došlo kad bi se njihov primer mogao oponašati. Na šta bi mogle računatii religije, poezije, šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo, ko bi hteo ostati u igri. Srećna ljubav. Je li to normalno? Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti kao o skandalu iz viših krugova. Divna dečica rađaju se bez njene pomoći. Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju, jer se dešava vrlo retko. Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav tvrde da nigde nema srećne ljubavi. S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.