Majsko predvečerje

Prilično je kasno. Nešto se ne osećam baš najbolje. Izašla sam napolje da popušim još jednu cigaretu. Sedim na ligeštulu i ljuljuškam se. Žar cigarete se nazire u mraku. Veče je predivno. Cvrčci se čuju u daljini. Širi se miris danas pokošene trave. Tu, na onom istom mestu, gde sam nedavno posmatrala žute cvetove maslačka, noćas leže mali plastovi trave sakupljene posle košenja. Širi se opojni miris mirne večeri pomešan sa mirisom pokošene trave i pesmom cvrčaka. Sve je svečano mirno, a još pre neki minut mi se učinilo da može doći do nevremena, onako, iznenada i bez najave. Samo mi se učinilo.

Prošlo je sve, naizgled mirno. A sutra? Ko zna kako će sutra biti vreme. Baš me briga, ionako sam mimo svega, ne pratim najave, ne gledam tv.

Žena koja je pogledom ispratila čoveka, čija je nemirna kosa padala preko čela, poslavši mu poslednji pozdrav za “zbogom”, danas je tužna. Bila je i juče, i preključe… Bila je, i sada je, tužna. Čovek, njen drugar, onaj što je jedini umeo da pravi kule od peska-otišao je . Onaj čovek što je jedini umeo da pravi predivne boje od sunčevog zraka- otišao je. Nestao je onaj čovek što je jedini na celom svetu umeo da pravi muziku od vetra. Zna da ga je videla poslednji put. Glas, lep i dubok, kao svila mekan, pevao je za nju najlepše pesme. On je pevao divno, dubokim, nežnim i mekim glasom. Ona, plašljiva kao devojčica, sve pesme je u vazduhu zapisivala. Prstom je šarala vazduh i sve pesme zapisala, dok su cvrčci pevali u horu.

Ispevao je sve pesme što su mu u srcu bile zapisane. Pevao ih je njoj kao maloj devojčici. A ona? Ona ih je zapisivala. Kada se umorio, kada mu je glas pomalo posustao, uhvatio je vetar, vetar je uhvatio, obojio ga u zeleno i napravio predivnu muziku  samo za nju. Otišao je pod njen prozor, i nije kuckao na prozor, nije ni kamenčiće bacao, dunuo je vetrom, prozor se otvorio, ubacio je note napravljene od vetra obojene u zeleno. Predivni tonovi u svim nijansama zelene su se razlili staklom. Zadivljeno je slušala muziku. Obožavala ga je, njega u letnjoj košulji na crveno bele kockice ispod koje se nazirala bela majca. Slušala je očarana njegove pesme koje je pravio samo za nju.

A onda,  kada je bilo najlepše, morala je da zatvori prozor. Pozvao je nepznati glas i naredio da zatvori prozor jer se spremalo nevreme. Zatvorila je prozor. Po staklu su ostale razlivene sve nijanse zelene.

Zeleno, volim Te zeleno!

Moram još jednu cigaretu da zapalim pre spavanja. Moram! Veče je predivno, cvrčci razležu svoju pesmu kroz ovu mirnu noć. Orahove tek napupile grane se nadvile iznad mene i lenjo se njišu. Mesec se udobno zavalio na oblak i, kao načeta narandža, drema. I meni je već vreme za odmor. Ustajem. Noge bose gaze po travi,  kosu mi mrsi tek napupila grana uspavanog oraha.

Zeleno, volim Te zeleno!

Mesec prosipa bokal fosfora
Vitraž mraza na oknu prozora
Jedne noći ko ova znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Silueta se davno nazire
Neko uzdahne, neko zazire
Isto vide, a razno tumače
Djavo prste u farbu umače

Prave si boje dodala
Na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog…

I lila tamnu čežnjivu,
I boju breskve nežnu
I sramežljivu
Svetlo sivu nepogrešivu

Roze nađoh medj’ starim pismima
Modru vrpcu nad teškim mislima
Ukrah riđu iz pera drozdova
Laki purpur iz prvih grozdova…

Uzeh oker sa sveće svečarske
Drap sa svilene mašne bećarske
Mrku s tambure tužnih tonova
A cinober sa nosa klovnova

Prave si boje dodala
Na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog…

A crnu nisi štedela
Ali bez nje bi bela,
Još izbledela
Bez crne bela ne bi vredela

Srce je moje napuklo
K’o kora starog bagrema
Al’ u tvom oku
Kao lane zadrema.

I jedva kao šapat ti
Niču po uglovima
Zlatne paprati
Pramen sna u sliku navrati

Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tišine propada
Jedne noći k’o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Slamka

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: „Volim te
Najviše na svetu!“

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
„I ja tebe!“

M.  Bećković

Tebi, koji si prvu rosu sa usana mojih pio,
Tebi, koji si svoj san uz mene dosnio,
Tebi, uz koga sam ponosna hodila,
Tebi, čija ruka me čvrsto kroz život vodila.

Tebi, u čijem se oku ne ogledam više,
Tebi, koga vreme ne može da izbriše,
Tebi, čije sam seme pod srcem nosila,
Tebi, kraj koga sam svetu prkosila.

Bez Tebe, dan više ne meša boje.
Bez Tebe samo crna i siva postoje.
Bez Tebe, sve je pokrila tama.
Bez Tebe, tako sam sama, sama, sama…

Ovaj dan je osvanuo hladan i tmuran. Preglasna tišina me pritiska, pritiska… Pijem kafu, palim cigaretu i kroz dim cigarete slutim Te. Tu si. Ruke su mi hladne, grejem ih na vreloj šolji kafe. Planiram odlazak u šetnju. Bila sam i juče, i preključe, i..

Naše šetnje su bile svakodnevne. Tvoja desna ruka je čvrsto stiskala moju levu ruku, naši prsti čvrsto ispreplitani grejali su se uzajamno. Volela sam kada osetim dodir burme na Tvojm domalom prstu desne ruke, koju nikada nisi skidao. Svih ovih godina blistala je na Tvojoj ruci. Dodir mojih prstiju sa metalom ulivao mi je sigurnost, davao mi snagu. Šetnje sa Tobom..
Naše šetnje su bile posebne. Nekada smo veselo čavrljali, nekada smo se razumeli u ćutnji. Sa nama uvek naš beli pas. Znao je kada odlazimo u šetanju, znao je da ga pokušavamo sprečiti u nameri da nas prati. Koristio je svoje trikove i pre nas izlazio iz dvorišta da bi nas sačekao i iznenada se pojavio na prvom uglu ulice. Ti si se uvek smejao, znao si da će baš tako biti. Beli je dotrčavao do nas, onda je trčao, trčao ispred nas pa se vraćao veselo mašuci repom. Trčkarao bi oko nas jedan ili dva kruga pa opet bi otišao mnogo, mnogo, ispred nas. I, opet, trk do nas, radostan lavež, i … . trrrrk ispred nas.

Tada nisam nešto obraćala pažnju na sve to. Mnogo, mnogo kasnije sam vratila iz sećanja tu sliku naših šetnji. Ti, ja i naš Beli.

Godinama šetam sama. Ne. Šetamo Beli i ja. Beli je umeo da oseti moja raspoloženja. Gledao me je pametnim okicama, dotrčavao do mene, ali sada se nije mnogo udaljavao kao što je radio kada smo šetali Ti i ja. Nekako mi je uvek kraj nogu. Znao je da se ljutim na njega što me prati, znao je i koristio je  mala lukasvstva da me nadmudri. Prvi je izlazio iz dvorišta, sakrivao se, i kada odmaknem od kuce, iznenada se pojavljivao veselo mašuci repom. Znao je da sam nemoćna da ga vratim nazad- kuci.

E, tako smo Beli i ja godimnama šetali, mada sam svo vreme mislila da šetam sama. Sada znam da nisam bila sama. Pratio me  i bio uvek uz mene naš Beli.

Danas idem u šetnju sama, kao i juče, kao i preključe. Naš Beli neće biti uz mene. Nije me  izneverio. Nije me ostavio. Onakav  kakav je bio veseo i nestašan, istrcao je pred kola, i…

Moje šetnje će biti bez Belog. Tek sada znam koliko mi je značio. Nisam  bila svesna koliko mi je značio sve dok ga nisam izgubila.

Spremam  se za šetnju. Popodnevna šetnja bez Tebe, bez radosti, bez Belog.

Aprilsko popodne, moje hladne ruke, šetnja bez Belog, i misli o Tebi…

Srećna ljubav. Zar je to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi koji ne vide svet? Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge, jedna u milion, ali uvereni da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta. Svetlost odnekud pada – zašto baš na njih, a ne na druge? Da li to pravednost vređa? Da. Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava, ruši moral u provaliju? Narušava i ruši. Pogledajte te srećnike: kad bi se bar malo maskirali, pravili se potišteni, bodreći time prijatelje! Čujete li kako se smeju – uvredljivo. Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim. A te njihove ceremonije, izmotavanja, tobožnje obaveze jednog prema drugom – to liči na zaveru iza leđa čovečanstva! Teško je čak i reći do čega bi došlo kad bi se njihov primer mogao oponašati. Na šta bi mogle računatii religije, poezije, šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo, ko bi hteo ostati u igri. Srećna ljubav. Je li to normalno? Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti kao o skandalu iz viših krugova. Divna dečica rađaju se bez njene pomoći. Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju, jer se dešava vrlo retko. Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav tvrde da nigde nema srećne ljubavi. S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom. Oprosti, sudbino, ako se možda varam. Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam. Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju. Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku. Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom. Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući. Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu. Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom. Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru. Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem. Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah, I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu, Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku, Praštaj, pa čak i da si punjena ptica. Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola. Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore. Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju. Veličino, ukaži mi velikodušnost. Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta. Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam. Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda. Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka. Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim Jer samoj sebi stojim na putu. Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.
Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.
Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.
Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.
Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!
Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.
Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer