Majsko predvečerje

Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Prostore sam prazne naselio sobom.
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srca i duša, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vredja i niti me što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.

Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.

I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.

I tako, pun tamne nevidjene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista-
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Jovan Dučić

Ruke jedne žene koju volim
kao ruke moje majke
kao mora šum

Volim jednu jesen koja prođe
volim blagi dodir njen
onih dana mir
one muzike zvuk

Sve sto dadoh njoj
kao reka moru
kao dete koje voli

Jedna žena, jedna žena
jedna žena u mom životu
jedna žena, jedna žena
jedna žena u mom životu

Ruke jedne žene koju volim
kao ruke moje majke
kao more na tvom licu
kao suze na tvom licu
kao mora šum