Majsko predvečerje

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom. Oprosti, sudbino, ako se možda varam. Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam. Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju. Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku. Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom. Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući. Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu. Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom. Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru. Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem. Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah, I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu, Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku, Praštaj, pa čak i da si punjena ptica. Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola. Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore. Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju. Veličino, ukaži mi velikodušnost. Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta. Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam. Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda. Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka. Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim Jer samoj sebi stojim na putu. Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.
Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.
Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.
Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.
Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.
Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!
Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.
Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer

Čekam te danima. Čekam, a plašim se. Godinama unazad tvoj dolazak nagoveštava buru koja me lomi, vraća unazad, ne da mi  da se izvučem iz sna, iz ružnog sna.
Ne mogu za ovo jutro  reći da je kao sva druga jutra. Drugačije je. Ne znam zašto, ali je drugačije. Sunce daje raskoš tek iznikloj travi, pticama radost koju nesebično dele sa mnom poklanajući mi svoj cvrkut.
Umornim korakom dolazim do svog badema. I ti, ti si tu. Vidim te. Ti mali, nežan, ružičast. Ti, koji svake godine posle duge zime nagoveštavaš nešto lepo, nežno, posebno, drugačije.

I, uvek mislim da će biti tako kako nagoveštavaš; lepo, nežno, drugačije, ali taj osećaj je  varljiv, traje tek nekoliko dana dok si ti tu na tananim grančicama, na bademu koji je poklonjen meni da mi se ispuni još jedna od niza želja koje sam imala. Da, nekada sam imala želje. Od svega je ostao badem koji mi svakog Marta pokloni tebe: prvi ružičasti cvet.
Zašto mislim da si ranijih godina  bio beo? Menja li badem boju cveta po svom ćefu, ili  ja zaboravljam?
Bio ti beo, ružičast, ili nekako drugačiji, to se možda neću uvek setiti, jedino što znam da nikada neću zaboraviti pogled pun isčekivanja i radosti kada je jedne jeseni posađen badem, samo za mene.

Grančice badema, ružičasti cvet i Ti u mojim mislima..

Prva ljubav

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled, čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš, zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju…
Gledaj njih, zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče…
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste, i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim,
tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja, a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč, čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš, a već je kasno,
već si ih pustio da odu?

Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reči, zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim,
strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću biti
kao te neke druge.

I nemoj,
nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš, čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
Potraži one neke druge
koje su svikle da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju…

Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom, istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski veki
prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš, ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti,
zauvek,
bez početka i bez kraja.

Kroz poluodskrinut prozor u moju sobu dopiru zvuci dobovanja kiše po oluku. Budim se. Ne mogu sasvim da se razbudim. Telo mi je umorno, kapci teški, obamrlost mi drži glavu na jastuku, ne mogu da je podignem, ne mogu ili ne želim? Iz kuhinje dopire muzika, dobro poznati refren…“Ti si sav moj bol…Ti si sav moj bol..“ Oči me peku, počinju da vlaže.Ne, nije suza, nije…nije! Široko otvaram oči, široko, najšire što može. Ne, neću da trepćem, neću. Neću. Samo jedan treptaj bi spustio suzu na moje lice, a ja to ne želim, ne želim. Neću.Neću. I, treptaj. i još jedan, i još, još, I, suza, suza, suza.. I, suze. A iz kuhinje dopire ..“ Ti si sav moj bol…Ti si sav moj bol..“

Ustajem, kuvam kafu, pripaljujem cigaretu. Jedna kafa. Da, već nekoliko meseci kuvam samo jednu kafu. A cigarete? Cigareta bezbroj. Pogled mi luta, misli, kao i uvek, vrludaju.
Sve je nekako isto, isto, a drugaćije, drugačije u odnosu na juče, drugačije u odnosu na sutra. Sve je trenutak, ovaj sada. Trenutak, a u trenutku, u svakom trenutku, moj bol.

Moj orah. Orah je tužno opustio grane. Proredjeno lišće svo požutelo  jedva se drži za granu i svakim daškom vetra sve ga je manje.. manje. Još koji dan i.. gotovo, grane će biti sasvim ogoljene, kao moja duša.
Pijem kafu, povlačim dim cigarete, i dalje slusam “ Ti si sav moj bol,..Ti si sav moj bol..“

Lišće. Lišće žuto, prekrilo zemlju, napravilo zuti nemirni tepih po travi. ligeštul na svom mestu, ali ogoljen, nema jastuka na njemu  samo  gole sipke, hladne, ogoljene čekaju novo proleće, svoje jastuke i mene, mene koja ću tu opet sedeti, posmatrati orahove grane pune zelenog lišća, gledati nebo kroz gustu krošnju oraha, i biti bez Tebe. Sama.

A do mene dopire „Ti si sav moj bol…Ti si sav moj bol“.

Šoljetina iz koje pijem kafu je  okrnjena. Ispijam poslednji gutljaj kafe, čitam natpis na šolji. Da, tu šolju sam kupila odavno,  stihovi na njoj su bili posvećeni Tebi. I dalje volim tu šoljetinu.Volim je, uvek ću i nju voleti. Moram dobro da je pazim, da bar nju sačuvam, nju, moju šolju koja me svako jutro podseca na Tebe

Moj bol i ja…

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, tisuce maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mlijeko u meni
i oko mene
da mi je ime samouvjerenost, a smirenost moja igra,
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da ne trebam nikog.
Ali, ne vjeruj mi.
Mozda se cini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvijek promjenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne zelim da itko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da ce me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega slijedi prihvacanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me moze osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto ce me uvjeriti u ono u sto ne mogu uvjeriti sam sebe,
da uistinu nesto vrijedim.
Ali ja ti ovo ne kazem. Ne usudujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda nece uslijediti prihvacanje,
da nece uslijediti Ijubav.
Bojim se da ces me manje cijeniti, da ces se smijati,
a tvoj bi me smijeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam nista, da ne vrijedim,
i da ces ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju ocajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvana
i uplasenim djetetom unutra.
Tako pocinje svjetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kazem ti sve, a zapravo nista,
i nista o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to sto govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono sto ne kazem.
Sto bih volio da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.

Ne volim nista kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
zelim prestati s igrama.
zelim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoci.
Moras pruziti ruku
cak i kada se cini da je to posljednje sto zelim.
Samo ti mozes iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti mozes prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, nježan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer uistinu brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moci da me ozivis mozes udahnuti zivot u mene.
Zelim da to znas.

Zelim da znas koliko si mi vazan,
kako mozes biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti mozes srusiti zidove iza kojih drscem,
samo ti mozes ukloniti moju masku,
samo ti me mozes osloboditi moga sjenovitog svijeta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Nece ti biti lako.

Dugotrajno uvjerenje o bezvrijednosti gradi snazne zidove.
Sto mi blize prides
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali unatoc tome sto o covjeku kazu knjige,
ja sam cesto nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je ljubav jaca od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te, pokusaj pobijediti zidove
cvrstom rukom,
jer dijete je vrlo osjetljivo.
Tko sam, mozda se pitas?
Ja sam onaj kojega znas vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covjek na kojega naidjes
i ja sam svaka zena na koju naidjes.

Charles C. Finn

Ne znam šta me je pokrenulo i naterelo da se setim one zelene metalne kutije koja uvek stoji na najgornjoj polici. Zelena kutija sa naslikanim dečakom i devojčicom, kutija koja je nekada služila za čuvanje pisama i dragih uspomena. Možda je ovo nekada bila kutija za snove? Možda?

Sada, u toj kutiji godinama stoje dugmići konci, iglice, sve ono što mi ne treba ili, moram priznati, treba samo ponekada. Htela sam da dohvatim kutiju, istegla sam se svom dužinom, propela na prste,  falilo mi je jos samo malo, samo malo  da je sasvim dohvatim. Nisam ni tada mogla, a baš sam htela kutiju, ne znam zašto.

Uzela sam olovku, zakačila za rub kutije, pogurala je, kutija je poletela prema meni, dohvatila sam je obema rukama, zadražala je da ne padne, i napokon, bila mi je u rukama. Sav napor oko dohvatanja kutije propratilo je čudjenje izazvano zvukom koji je dopirao iz kutije. Nisam mogla da se setim šta je u  kutiji, šta sam i kada odložila tu. I, sada, dok je kutija bila u letu sa police prema meni, odzvanjao je oštar metalni zvuk.

Otvorila sam  zelenu metalnu kutiju, nervozno prstima preturala po sitnim i krupnijim dugmićima, sklanjala kaleme raznobojnih konaca. U uglu kutije ugledala sam metak, pravi metak, koji je pocetkom devedesetih spasio jedan život, nije upotrebljen, donet je , zalutao u levom džepu sivomaslinaste uniforme.

Rane devedesete, Ti i ja. Ti, koji si stvarao svet za mene, za nas, ja koja sam te pratila, čiji je svaki tren bio ispunjen Tobom. Ti i ja, oko nas svugde haos. Nije haos bilo baš tako blizu, ali nas je svakim danom obuzimao sve više i više. Svaki dan od  budjenja pa do odlaska na spavanje, kasno noću, slušali smo radio, gledali najnovije vesti. Ti i ja, koji nismo imali veze sa svim tim haosom, Ti i ja, koji nekada nismo znali da na radiju može biti nešto drugo sem muzike, na ekranu nešto drugo osim filma.

U meni strah. Šta ako te odvedu? Šta ako odvedu Tebe čije ruke su uvek bile čiste, Tebe, čija duša nikada nije mogla ni da nasluti neko zlo. Šta ako mi Te odvedu?
Ti se smeješ, tešiš me, odagnavaš moje strahove, a znala sam da si svestan svega, i sam znaš da je sve odviše blizu, da se ne zna ni šta,ni ko,ni kome, ni zašto sve to.

I došli su. Noću.
Te oktobarske noći odjeknulo je zvono na vratima našeg stana. Odjeknulo je u mojoj utrobi kao krik, uplašila sam se, suočila sam se sa onim što sam mesecima isčekivala. Sve je bilo brzo, nisam imala vremena da razmišljam, pakovala sam što sam mislila da je najbitnije,  da će ti zatrebati. Vremena nije bilo, morao si da budeš na odredištu odmah. Odmah! Šta znaci to odmah? Znaci li to brže od najbržeg?

Spakovan, ljubio si me dugo. Otišao si u dečiju sobu, poljubio usnule oči koje su sanjale neke dečije snove. Vratio si se, ponovo si me ljubio, onda si se naglo okrenuo i otišao u noć. Otišao si. Otišao si mnogo pre od onog „odmah“.

Tajac.

Stojim sama  nasred stana. Napolju fijuče vetrina, u meni strah, nemir, slutnje. Napolju duva vetar, u meni oluje.

Danima nisam znala gde si. Danima nisam spavala. Danima napetost i isčekivanje… Radio upaljen danju – noću. Uvek. Na radiju ništa dobro ne obećavaju, muzike skoro da i nema,emituju samo vesti, vesti, vesti…

Dolazim sa posla, odmah palim TV, nemam šta dobro da vidim, nemam šta dobro da čujem.Jedan divan grad gori. Mesecima je već opsadno stanje, sve porušeno. Saznajem da si i Ti tamo.

Može li moja duša da poprimi još straha? Može li moje telo da izdrži nespavanje noćima, svakodnevne obaveze, a potom duge noći, noći bez sna. Može. Mora! želim da te bodrim, moram da budem u mislima sa Tobom. Ovde stižu samo loše vesti. Tek što ste stigli, nije stigao ni da se snadje, pao je pokošen, momak, komšija, sin jedinac. Zauvek je sklopio oči pokošen snajperom. Ostao je zarobljen u svom dečačkom snu. Ovde tuga, strah, hiljadu pitanja bez odgovora. Hiljadu zašto. Zašto?

Dani prolaze. Koliko god mogu sklanjam decu od užasa, da ne gledaju, da ne slušaju. Svugde samo priče ratu. Na poslu, u gradu, u zgradi, na radiju, na svakom televizijskom kanalu, samo rat, rat, rat… Ništa nije normalno. Ništa. Nisam više ni ja normalna.

Ranjenike svakodnevno  donose. Odlazim dajem krv, insistiram da uzmu što više krvi, maksimalno. Loše vesti se smenjuju jedna drugu. Pojavi se tračak neke nade, pa još gore vesti stižu.
Supruga moje koleginicinice donose ranjenog.

Momci iz kraja, pronadjeni ugljenisani. Kolega iz firme… Da, odlazim na sahranu kolegi koga je snajper pokosio. Sa tobom nemam kontakta.
Obilaze vas ovi iz „vrha“, dobro ste, kažu. A vreme? I ono se urotilo protv vas. Danima liju ledene novembarske kiše, vetar kao da ne misli prestajati, kao da želi da sve oduva pred sobom.

Ne znam koliko je dana, nedelja, meseci prošlo. Ne znam da li je sve ružan san. Javljaju dase vraćate. Dolazite. Spremam sve najbolje, sve ono što voliš. Spremam, a u meni strah. Ma, moraš stići dobro. Moraš! Ovo ja naredjujem! Ne sme ti se ništa dogoditi!!!

I, dolaziš mi Ti. Dolaziš. Na Tebi sivomaslinasta uniforma, obrazi upali, mršav, ruke ispucale od vetra i hladnoće, jedino Ti oči tople, mile. Grliš nas, ljubiš decu, mene.. Ljubiš nas, ljubiš… Suze mi teku. Ne mogu da ih zaustavim, neka teku, neka odnesu strahove, nemire i slutnje svih ovih proteklih dana. Neka nose! Ne, to nisu suze proteklih dana, to su suze  ovog momenta.
Spremajući se  za povratak, tih poslednjih sekundi, zasula vas je kiša granata, ranjenih dosta, poginulih nekoliko, medju njima i tvoj dobar prijatelj i kolega. Nekoliko metara udaljen od tebe, raznesen granatom, a nije stigao ni da se oženi, ni decu da ima. Nije stigao ni da dosanja svoje snove. Njegova platna su ostala nedovršena, njegove četkice niko više neće koristiti. Njegove slike, slike plavetnila, ostale su da ga čekaju.

Sredjuješ se, kupaš se, presvlačiš se.Spremam ti uniformu. Uniforma miriše na budj i memlu. Guši me. Iznosim je na terasu da se luftira. Iz sivomaslinaste uniforme izbija miris krvi, znoja, miris straha. U meni se ponovo nešto slama, a mislila sam da se sve slomilo ovih meseci.Obrušavaju ruševine. A Ti? Ti ne govoriš ništa. Ne pominješ rat. Ti, kao i uvek ne pričaš baš mnogo. Ti sve to  razvrstavaš po svojoj duši, po svom srcu. Duša bi izdržala… A srce ?

Uniforma se danima luftira, i uvek ima isti miris.
Prebiram džepove. U  naboru gornjeg levog džepa, gde se metalno dugme sa ugraviranom petokrakom spaja sa naborom, zaturen metak. Ovaj metak što sam ga ponovo pronašla u metalnoj zelenoj kutiji. I sada, kao i onda, pitam se šta je taj metak tražio u Tvom džepu u blizini srca? Pitam se, da li je taj metak namerno tu ostavljen? I sada, posle toliko godina, ne znam koliko je blizina ovog metka doprinela da Tvoje srce ne izdrži jedan običan vreo letnji dan? A, izdržalo je sve i svašta… Rat. Da nije bilo tog prokletog rata, da li bi me ti danas još uvek držao za ruku? Da li bi bezbrižno šetali ulicama našeg grada i posmatrali svetla noću? Uvek si znao koliko volim noću da posmatram svetla grada. Znao si to uvek.

Metak i ja…

Iza mene noc bez sna, sve sam htela nesto, samo sam htela, sve mi je izmicalo kontroli, cinilo mi se da imam snage i da ce tako potrajati, zanela sam se, pogubila sam se negde u nekom svom svetu gde lebdim kao u svemiru. Da, moj svet… Svet kojem pripadam vec dosta dugo, mislim da postaje opasno. Opasno je postalo, osecam to. Moj svet, svet u kojem sam bezbedna, svet u kojem susrecem mnoge ljude, mnoge karaktere, ljude slicne meni, ljude razlicite od mene, svet gde provodim vreme sa znancima i neznancima, uvek smo tu, na istim mestima, danima, nocima, u svitanja, u sumrake.

Tu sam ja, oni su tu, volimo istu muziku, ali je uvek ne slusamo, postujemo ukuse i razlicitosti. Volimo poeziju, pricamo istim jezikom, ili slicnim,  razumemo se. U svetu kome pripadam svi deluju lepo, pametno, obrazovano, uspesno, mlado, ambiciozno, puni samopouzdanja, a nekako su sami.

Moj svet, prava milina. Nikome nisam videla lice, ruke, oci, izraz lica, svi su onakvi kakvim ih zamisljam. Ime imaju, to ne zamisljam, imaju nekakvu slicicu, nesto poput licne karte uz svoje ime, ta slicica je nesto kao pokretac maste, kao ulaznica za pozoriste, neka identifikacija… I, sasvim dovoljno, ime, slicica, muzika koju volimo i ponesto jos uz to, to ponesto, prava sitnica, samo senzibilitet i emocija, ma, kazem prava sitnica.

Nju, Graciju sam susrela savim slucajno, na nekom finijem mestu. Dosla sam nekako potistena, umorna, ali sama, kao i uvek. Da, zaista, uvek prostranstvima plovim sama, potpuno sama, bez podrske, bez publike, bez bilo koga da stoji iza mene, tako sam navikla. Volim sama da otkrivam sirinu prostranstava, da vidim gde je svemu kraj, ili ga mozda nema, mozda je sve beskraj? Ne znam, zaista ne znam, mozda cu jednom saznati, mozda…

I, tu na tom finom i tihom mestu, ugledala sam nju, moju Graciju. Nisam razmisljala o njoj, ni o bilo kome drugom. Da li je osetila moju nesigurnost ili nesto drugo, ne znam, samo znam da mi se javila, pozdravila me… Pozdravila sam i ja Nju, onda mi je ona poslala lepo upakovanu podrsku, diskretno, suptilno, primila sam poklon, raspakovala ga, uzvratila sledecom prilikom… I, tako, dani se nizali jedan za drugim, dani pravili mesece, meseci godinu, Gracija i ja zajedno plovile nasim prostranstvima, nikada zajedno, il’ retko kada, ali uvek jedna uz drugu. Moja Gracija i ja.

Izvela sam Graciju sa skrovitog mesta gde se bila usidrila, puna poverenja posla je za mnom. Obisle smo sva mora, pristajale u sve luke, Gracija i ja. Vreme je namestalo situacije i prilike, okolnosti su potpomagale da sve sazri, sve me podsetilo na blagodetnu jesen kada sve zri i donosi plododove. Sve je lagano, neosetno sazrelo, i Gracija je krenula ka meni. Imala sam tremu. Sta ako… sta ako je razocaram, sta ako me drugacije zamisljala, sta ako sam ja nju drugacije zamisljala, sta ako…

Iza mene noc bez sna, ispred mene vreme koje ne umem  da kanalisem, sve je krace i krace, topi se, nestaje, a ja treba da idem da docekam Graciju.

I Bi. Desi se.  Autobus pristize na stanicu, ja cekam, trema me protresa, autobus ulazi u peron i vidim je. Da, to je ona, prepoznala sam je. Zagrljaj, poljubac, trenutak nelagodnosti ili zbunjenosti, uzimam njenu torbu, ona drugu, idemo prema kolima i pricamo, kao sa smo sto godina zajedno provela. Aaa, ne, ne idemo kuci na rucak, idemo prvo negde na kafu da se malo opustimo, da odagnamo tremu. Pijemo espreso, pusimo, pricamo i smejemo se…

Polazimo na rucak. Sve je pripremljeno, postavljeno, ceka Graciju i mene. Ma, ko jos razmislja o rucku? Sedamo na ligestul, ljuljuskamo se, pijemo kafu, pricamo, vrapcici cvrkucu, Beli nam se umilno priblizio. Gracija sve prepoznaje, iako nije ranije ovde bila. Ja zadovoljna.

Uzivamo, pricamo, tema napretek, sve znam, sve smo ranije pricale, a toliko jos imamo ispricati jedna drugoj. Planirala sam mnogo, planirala sam da joj pokazem grad, da je povedem u dobar restoran na veceru, planirala sam da… Nista od planiranog, opusteno smo sedele na ligestulu, pile kafu, caskale, jedva samo ugrabile malo vremena da odemo na sladoled u vec kasnim nocnim satima. I, opet prica, prica do svitanja.

Sinoc sam je otpratila. Padala je kisa. Kisa i ja samo otpratile Graciju. Stisak ruke, zagrljaj, poljubac i mahanje za pozdrav visoko uzdignutom rukom u kisnu noc.

Gracija i ja…

Ne pijem kafu, ali pusim, ne sedim na ligestulu, ali sam van na terasi, zaklonjena od kise. Danas sam htela da izadjem iz svog lavrinta, da setam poljima suncokreta, ali nisam, nisam se usudila ni ovaj put. Iznad mene je tmurno nebo, ovako mi je bezbednije. Bezbednije? Od cega i koga? Odakle sada taj oprez koji nikada nisam postovala, uvek sam ga ignorisala?

Sa terase pogled puca, trava je nekako spaljena od ovih vrucina, stabla otezala i savila grane pune ploda, kao ni jedne godine do sada. Sljiva. Da li je prvi put danas vidim, a tu je vise od dvadeset godina? Interesantno je spustila grane na razlicite strane, a pune krupnih plodova. Da, setila sam se, podseca me na kondora, na kondorov let. Tacno tako, na kondorov let. Kondor sa velikim rasponom krila. Kondorov let i ja. Ti i ja. Kondorov let i Mi. Neee, necu sada o tome, to cu neki drugi put, ne ovako uzgred, slucajno.

Olovno nebo, o njemu cu…
Volim kada pada kisa. Ne znam da li sam je oduvek volela, za letnje kise sam znala da ih volim. A prolecne, a jesenje, a one ledene zimske? Volim ih poslednjih nekoliko godina, to znam, a za ranije godine se nesto i ne secam.

Kisa i ja, kisa i Ti, kisa i mi. Da, volim kada sam kod Tebe dok pada kisa, uvek Ti dodjem sa kisom. Ne nosim kisobran, ne treba mi, pustim kisu da mi slobodno pada po kosi, po telu, po licu, po ocima. Volim kada mi pljusti kisa po ocima kada sam tu, tu kod Tebe.

Dolazim da ti se poklonim. Uz kisu je sve drugacije, sve. Tada, dok pada kisa i odbija se od crni mermer, kada je svugde oko mene kisna zavesa, a ja sigurna da sam sama, znam da nikome nije palo na pamet da bude ovde sada,  duboko iz sebe pustam ono sto me danima muci i tinja, pustam svoj vrisak, vrisak bola.

Kisa, moj saveznik i drugarica, kisa moja zastitnica i rame za plakanje. Kisa  mi donosi olaksanje dusi.
Steta, htela sam da pisem o kisi, a nesto ne mogu. Ne mogu, jednostavno. Palim jos jednu cigaretu, i evo Ti dolazim, dolazim ti sa kisom.

Nebo i ja…

Prohladjena kafa, cigareta uz, i  ja. E, da i jutro posle. Vrapci, cujem njihov cvrkut, uzivam, onako rasterecena, srkucem jutarnju kafu zadovoljna sam, negde, duboko u sebi. Moja kolena dodiruju belu bastensku stolicu na koju sam stavila tacnu sa kafom i pepeljaru dok se ljuljuskam na ligestulu.

Na mojim kolenima naslonjena njegova glava, gleda me nezno, umilno, samo sto ne progori. Znam da me voli, volim i ja njega, ali nekako, cini mi se ne umem da mu pokazem. Rukom ga sklanjam  sa sa svojih kolena, kao vicem na njega, ali on je uporan, propinje se na zadnje noge, opet stavlja sape na moje koleno, naslanja glavu i gleda me, samo sto ne progovori. Moj Beli. Koliko puta do sada je naslanjao glavu na moja kolena, na moje bose noge, bio je uvek tu kada sam tuzna, zamisljena, uplasena. Uvek je tu. Hteo je deliti sa mnom sve, a ja sam ga nekako ignorisala plutajuci nekim dalekim svetovima. Sada, ovog jutra posle, kada je prosao strah, nelagodnost, kada se sve postavilo na svoje mesto, primecujem i njega, mog Belog, mog psa koji je uvek bio uz mene, a nisam htela ni njegovu ljubav, ni njegove sape na mom kolenu, nisam htela nista.

Sve je mirno. Dani, kao i obicno, prolaze u nizu, ne primecijem ih, muzika svira, kao i obicno, reci se nizu kao i obicno, ma, sve je izgledalo savim obicno. Mozda i nije? Ili jeste? I tako, u toj obicnosti sam zadremala. Volim da zadremam kada je sve obicno, poznato, sigurno. Ne, ne volim da spavam, volim da dremam jer tako mogu da sanjarim. San, onaj cvrst dubok san podari mi snove koje on zeli. Posle budjenja ne znam sta je san, a sta java, sta jeste, a sta nije. Posle cvrstog sna ponekad moram sama sebe da „dozovem“. Ovako, u laganom dremezu mogu samo da sanjarim, usmeravam neki lagani san tamo gde zelim, smestam ga da se udene gde moze, ponekad i tamo gde ne moze, ali je uvek bezbedan, siguran , zasticen, lagan, nekako kao stvaran.

U svom sanjarenju nisam ni primetila da se odjednom vreme promenilo, da se iz vedra neba nadvio oblak, tezak, pun. Nadvio se, prekrio nebo. Na trenutak, ali samo na trenutak, i uplasila sam se. Nisam imala priliku da vidim bas takav oblak. Nisam znala sta da radim, pobegla sam u kucu, ma nisam samo pobegla, zakljucala sam i vrata. Da, zakljucala sam i vrata jer sam mislila da mi je tako bezbednije,  sigurnije, da cu biti zasticena od oblaka. Tada, u tom trenutku, zaboravila sam sve zakone fizike, sve zakone prirode, lepog ponasanja, jednostavno, sledila sam svoj impluls. Ali samo tada.

Oblak, onako tezak i pun, pokrenut snagom oluje, plutao je tu gore, malo, sat , dva, mozda ni toliko, ali sasvim dovoljno da pusti munju, strasnu munju, osvetli sve oko sebe, izbaci sav elektricitet, a nikoga ne povredi. Oblak taj, koji je bio teak i pun, ispraznio se munjom u jednom delicu sekunde, obasjao nebo, obasjao zemlju, obasjao citav svemir, ali samo u delicu sekunde. I, postao je laksi. Sada ga je umesto oluje povetarac gura nebom, sada je taj tezak oblak, postao paperjast beli oblacak koji mirno pluta nebom donoseci mi mir dok ga posmatram.

Oblaci, uvek opevani, uvek slikani, oblaci vecita inspiracija pesnika, slikara, inspiracija sanjara. Beli oblacak, moja inspiracija.

Juce je bio sv.Ilija, stari kazu da nikada ne prodje bez kise i oluje, nije ni juce proslo bas mirno. Iznenada se nadvio oblak, ali je danas, jutro posle, sve mirno tiho, paperjasto, nestvarno.

Jos uvek sam tu, kafa je popijena, cigareta nije jos dogorela, Beli mirno spava kraj moje noge, vrapcici cvrkucu, a iznad mene beli paperjasti lagan, nezan oblak. Oblak,lagan, neopterecujuci, inspirativan, a moze i ume da bude snazan i jak. Oblak, vecita inspiracija.

Oblak i ja…

Toliko željan sreće
Toliko je nedostižna,
Možda i dostižna,
Ali nepoznata,
Možda i živim u njoj,
Ali je ne poznajem,
Možda je i poznajem,
Ili je samo ne prepoznajem.

Dečak

Prijatelji sa vodenim
očima, širokim zenicama
i balavim usnama
Grobari nemoći, klovnovi,
žalosni starci i ludaci
sa mirisom narandže
pod pazuhom
Ciganke u širokim suknjama
meseca, deco ciganska
u pesmi daira.
Noć je prošla njenim telom,
belim rukama, narukvicama,
kišom.
Noć je žarila, plakala,
molila, igrala je na stolu,
u kavezu, u mislima,
ona je bila jedina
ona je pobegla noćas,
Mrzak mi je vetar, cigani i jutra,
u belim rukavicama što su njeno telo
sipali u čaše i
pili je svu noć.

Dečak

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutos jednu pesmu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali, slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

V. Petković-Dis

Jutros sam ustala mnogo ranije od planiranog. Jutro divno, suncano, jos uvek je sveze, mada su najavili ‘pakleni dan’. Pijem svoju prvu jutarnju kafu, pusim, razmisljam. Zasto moram uvek da razmisljam? O cemu to treba da razmisljam?

Sinoc, onako umorna i pospana, umesto da se pripremim za spavanje, samo sam se „naslonila“, a znala sam da cu tako zaspati i docekati jutro. Znala sam. I opet. Nisam imala snage ni volje da se spremim, i kao sav normalan svet legnem mirno i spavam. „Naslonjena“, nepokrivena, glave spustene na naslon, imala sam nemirne sne. U svakom prekidu sna, a bilo ih je bezbroj, javljao mi se nepoznati lik koji mi je nehoticno odrzao lekciju o cvrstini karaktera i podstakao me na razmisljanje. I, svaki put u trzaju iz sna javljao se „ON“. Ne znam kako izgleda, ni kako mu je ime. Ne znam kakve oci ima, ni da li su mu ruke nezne. Ne znam da li nosi tugu u sebi,  i da li zeli da to ikada saznam. Moji nemiri, moji snovi, moja ogoljena ledja, moja dusa, sve je ogrnuto teskim plastom savesti.

Pijem jos uvek kafu iz one moje soljetine. Jutro je jos uvek sveze. I ovog jutra mislim na Tebe. Preispitujem se. Da li si uvek, ali bas uvek znao koliko sam te volela? Da li sam umela na pravi nacin da ti pokazem to? Da li si imao neke svoje tuge koje nisam uspela da dokucim, koje si poneo u delu svog srca, u onom delicu koji nije raspukao? Preispitujem se…

Ne, znam da si znao. Znao si. Osetila sam to kada si mi pruzio ruku poslednji put. Pruzio si ruku ka meni, uzela sam je medju svoje ruke, gledali smo se dugo… dugo, onako bez reci. Ti nisi mogao da govoris, a ja nisam smela jer mi je u grlu zastao krik. I svom snagom sam ga zadrzavala, tu u grlu. Samo smo se gledali. I ti, i ja smo znali da je to poslednji put. Znala sam da znas, odala te je suza koja se pojavila u krajicku tvog oka. Prva suza koju sam ti ikada videla. Suza koja te je odala. Suza izdajica. Dug pogled i stisak ruke. Ti si samo pruzio ruku, nisi imao vise snage za stisak. A ja? Ja sam te stiskala. Stiskom sam gusila svoju suzu, svoj krik u grlu. Odvojili su me od Tebe, ali nisu mogli odvojiti Tvoj pogled.

Nekoliko sati kasnije, ono iz grla, sto me je gusilo, prolomilo se svom silinom. Nije samo iz grla, to je poteklo duboko iz utrobe, iz grla je samo izletelo i prolomilo nebo nad Tim Gradom. Ne znam da li je posle ovoliko godina nebo uspelo da se sastavi nad  delom koje sam prolomila tada.

I sada se preispitujem zbog Tebe. Znam, da si ovde bio bi ljut sto sam ovako slaba. Znam, da si ovde, drzao bi me za ruku i cvrsto me vodio, ne bi mi dozvolio da tumaram nepoznatim prostranstvima. Da si ovde, ovo jutro bi drugacije mirisalo. Da si ovde, brisao bi mi suze. Da si ovde, oterao bi ovu Savest sto se nadvila iznad mene. Da si ovde…

Matija jos spava. Nisam mu ni dorucak spremila, ni majcu opeglala, ni kolac umesila. Kada se probudi Matija, nece ga sacekati rasplozena mama, topli dorucak i smesak. Sacekace ga neko cije misli su u svemiru, pogled odsutan, neko ko je stranac tu, tamo, ovde, onde, gde god bio.

Uh, proslo je dosta vremena vec! Poslednji gutljaj kafe i jos jedna cigareta.
Savest i ja…

Ako tvoja noga skrene s moga
puta, slomiće se.
Ako te ruka na novi put
povede, osušiće se.
Ako mi oduzmeš sebe
iako živa, bićeš mrtva,
bićeš mrtva ili samo senka
ako bez mene zemljom budeš
hodala.

P. Neruda

Sredina jula je ponovo, kao i one davne godine. Ustala sam umorna, a kako bih drugacija bila? Pijem svoju jutarnju kafu, pusim ko zna koju po redu cigaretu. Radio svira. A kako drugacije da zapocne jutro? Krecem u grad, ali se vracam da zapalim jos jednu, a kako bi drugacije? Konacno, sedam u auto i odlazim. U gradu guzva, sve vri, toplo je. Mlade majke setaju svoju decicu i uzivaju u divnom danu. Ne primecujem ih, u svojim mislima sam.

Prolazim dobro poznatom mi ulicom. Nista nije kao pre. Nista. Sve je u novom ruhu. Ulica nije asfaltirana, kao nekada. Sada su plocnici napravljeni moderno, kao mozaik. Nema vise poslasticarnica, sada su sve neki kafici. Nema vise ni prodavnica, sada su eksluzivni butici. Zastajem ispred jednog butika i gledam unutra. Ne vidim sta ima, ne zanima me. Stojim i gledam. Gledam i prisecam se. U staklu vidim svoj odraz. Neka ja, drugacija. Neka  druga ja ni nalik na onu od nekada, na onu koju si ti bas ovde upoznao, zavoleo i pozeleo.

Sredina jula je. Srecna  sto sam maturirala, opusteno uzivam u svojih osamnaest godina. Prvi put sam rasterecena jer ne moram misliti na skolu, ne moram misliti na bilo sta obavezujuce. Ustala sam dosta kasno i  odlucila da odem do drugarice koja je za vreme raspusta radila u prodavnici. Bila je subota, secam se odlicno, mada su godine prosle. Da, bila je subota.

Drugarica se obradovala mom dolasku. Uvek smo imale sta da kazemo jedna drugoj. Uvek. Pravim joj drustvo. Ona radi . Smenjuju se periodi kada ljudi ulaze u prodavnicu, nesto zapitkuju, i periodi kada smo same nas dve. Mi se smejemo, caskamo, pa se opet smejemo. Sacekacu je do kraja radnog vremena i onda idemo negde na kafu. Zanimljivo mi je biti u prodavnici. Sve je nekako zivo, desava se nesto.

Dok Maja radi ja gledam kroz izlog. Subota, pijacni je dan, ljudi prolaze noseci pune korpe voca. Po ko zna koji put “bacam pogled” kroz izlog. Vidim dva mladica stoje i pricaju. Okrznem ih pogledom i nastavim sa drugaricom da pricam. Maja ima dosta posla.  Ponovo pogledujem kroz izlog i vidim  ista dva mladica kako se smeju, pricaju i smeju se. Gledam ih. Postaje mi simpaticno kako dugo pricaju i kako su raspolozeni. Sve cesce i cesce pogledujem prema njima. Jednog poznajem od ranije. Generacija smo iz skole i znamo se ”onako”. Drugoga prvi put vidim. Znatizelja me kopka. Kako je moguce da ga nikada pre nisam videla? Pitam drugaricu ko je ovaj momak? “Ah, pa to je Dejan, kako ga ne znas?“ Cuj, kako ga ne znam. A zasto bih morala da ga znam? Dejan stoji,  prica i smeje se. Svo vreme  mogu samo profil da mu vidim. Strpljivo cekam da se okrene da mu vidim i anfas. Ali ne, on uporno stoji, prica, i samo profil pokazuje.

Gledam ga. Visok, tanak, lep. Preplanulo lice, duga kosa se naslanja na krhka, ali siroka  momacka ramena. Kosulja pada preko farmerica, na bokovima cineci luk koji sputa prednji i zadnji deo kosulje  u polukrug. Kosulja je na crno bele tackice. Farmerice uske do kolena, a nize se prosiruju u trapez. I bos. Nema ni papuce. Dejan je bos… Deluje mi  simpaticno, a bogami i nekako seksi. Joooj, hoce li se vise okrenuti da mu vidim lice i oci? On je uporan. Prica i dalje, gestikulira rukama, smeje se… smeje se…

Gubim strpljenje. Nemam zivaca da cekam, kao ljuta sam. Uzimam casopis  i pocinjem da listam. Ma, necu bas vise da gledam “tamo”. Ma, sta me briga za tamo nekog Dejana. A onda, iz citanja me trgao nepoznati glas: “Dobar dan, devojke.” Podigla sam glavu i nastao je strahovit sudar pogledima. On i ja. Ja i on. Dejan kupuje cigarete, malo se sali sa Majom i odlazi. Odeee. Nastade tajac. Sta mi se ovo desilo u momentu? Ne znam sta je ovo?  Zasto mi nije dobro?  Lice mi oblilo crvenilo. Da li je to neki stid?  Nije? Pa sta je onda? Dejan se vratio odmah, kao zaboravio je nesto. Vidim da izmislja , ne zna ni zasto se vratio, ali se vratio. Ponovo sudar pogledima, ponovo zemljotres, ponovo crvenilo koje se razliva mojim licem.

Tada, tog julskog dana nisam znala da ces me za godinu dana preneti, svu u belom, preko praga naseg malog iznajmljenog stana. Tada, tog julskog dana nisam znala da ces me decenijama nosti na svojim rukama. Tada, tog julskog dana nisam znala da ce nastaviti da se oslikava  jedan par tragova u pesku, samo mojih. Ponovo je sredina jula. Ponovo sam na istom mestu, ali nista nije kao pre. Pred butikom sam, gledam u izlog, ne vidim nista, nista sem svog odraza koji se gubi u odsjaju stakla.

Odraz u staklu i ja…

Sunce je visoko odskocilo. Sparan dan nagovestava vrelinu posle letnjih kisa. Kroz vazduh dopire miris zrelog zita, uzurbanosti, lipe, ruza i neke bespomocnosti. Sedim pod orahom, pijem svoju kafu, oslanjam se na naslon stolice i cutim. Posmatram. Mislim. Vec nekoliko dana ne kuvam kafu za Tebe, ne palim  Ti cigaretu. Zelim, posle mnogo vremena, da Te pustim da nadjes svoj mir. Pruzam ruke, sirim prste, pustam Te. Ruke su mi umorne, glava mutna, srce prazno. Gde da nadjem mir? Osvrcem se. Iza mene utabana staza, ispred mene put. Put beznadja.

Kafa je prohladna, onakva kakvu volim. Palim jos jednu cigaretu. Nedostajes mi. Nedostaje mi Tvoj smeh, Tvoja podrska, paznja, miris cigarete sa Tvojih prstiju, sigurnost koju si mi davao. Nedostajes mi TI.

Osvanuo je julski dan. Nocas nisam ni spavala, a morala sam biti odmorna za ovaj dan. Ovaj dan je, tako kazu, nas dan.

Po kuci je guzva. Svi su uzurbani. Muzika je preglasna, smeta mi. Smetaju mi tetke, strine, smeta mi komsiluk. Svi su tu, pametuju, savetuju, svi sve znaju, svi znaju kako „valja i kako treba“. Trudim se, ali se samo trudim da budem ljubazna. A misli? Misli su mi ko zna gde. Znam ja gde su. Misli su mi kod Tebe.

Guzva postaje sve veca i veca. Cujem neke zdravice, cestitke, zveckanje casa, flasa. Ma, sta me briga, izvan svega toga sam. Pomazu mi da se obucem. A ja? Ja zelim da budem sama, da sve to uradim sama. Ali ne, tu su „iskusni“, oni koji su sve to prosli i znaju „kako treba“. Postaje mi naporno da budem ljubazna i smirena. Trpim.

Svaki cas pogledujem na sat. Ne mogu da se setim u koliko sati dolazite, ko sve dolazi. Uostalom, vecinu tih ljudi i ne poznajem. Ma, sta me briga za te „matorce“ i, tamo neke, obicaje. Zelim samo jedno: da se nase ruke spoje, nasi prsti ispreplitaju, da kazem „da„, da me vodis.

Nastade velika graja, cika, guzva. Muzika nadjacava sve. Srce poce da igra mimo ritma muzike. Moje srce, kao i ja, ne slusa nikoga sem sebe.

Stizete. Ne vidim nikoga sem Tebe. Ti, lep, vitak, raspolozen. Ti sijas. Obukao si odelo, prvi put u zivotu. Lepo ti stoji. Tvoja dvadesetjedna godina oblikovana lepo krojenim odelom. Nekoliko dana ranije smo se smejali i komentarisali odelo. Ni Ti, ni ja nismo mogli shvatiti da „moras“ biti u odelu. Danas ne razmisljam o odelu, mislim o Tebi. Mislim o nama.

„Dovode“ i mene. Gledas me dugo, dugo… Smesis se i pruzas mi ruke. Kolena mi klecaju. Ne znam sta se desava? Visoke potpetice mi postaju nestabilne mada sam navikla na njih.Gledas me, pruzas ruke prema meni. Ljubis me, ljubis me. Letim. Tonem. Nestajem.

Moja duga bela haljina prekriva mojih devetnaest godina. Iz dzepa vadis malu kutijicu u kojoj sniva mali prsten, diskretan, sa belim kamencicem. Pruzam ruku. Stavljas mi prsten na domali prst preko bele cipkane rukavice. Tvoje ruke drhte. Ti drhtis. Ponovo me ljubis.

Smestaju nas na „posebno mesto“ predvidjeno za nas. Ne primecujemo nikoga, ne vidimo i ne cijemo nista. Nasi prsti su ispreplitani, mi se smejemo i nesto  sapucemo jedno drugom. Svi nas zapitkuju, zele da nam nesto kazu, da nas „vide“. A mi? Mi zelimo da sve sto pre prodje, da se  zavrsi sto pre, i da nas  ostave same.

Julsko vece je vrelo, mi smo umorni. Polupijani, umorni gosti i ne znaju ni gde su, ni zbog cega su ovde.

Uzimas me za ruku i ostavljamo restoran, ostavljamo goste da potrose i poslednji atom snage na pesmi i picu, jer sutra je novi dan i obaveze pred njima.

Dolazimo do naseg malog iznajmljenog stana. Uzimas me u narucje i prenosis preko praga. E, da, ovo prenosenje preko praga smo videli neku noc u filmu i pozeleli da nas zivot bude tako lep i romantican kao film.

Te julske veceri si me preneo preko praga naseg iznajmljenog stana, i nosio si me na svojim rukama jos mnogo, mnogo godina. Nosio si me cvrsto, sigurno. I bio nam je zivot kao u onom filmu, sto sam ga pomenula, koji smo gledali nekoliko dana pre vencanja. I nosio si me cvrsto, nikada me nisi ispustao iz narucja.

Ispustila sam ja Tebe. Odjednom, nenadano. I zauvek.

Ovaj julski dan, cini mi se, nije tako vreo kao onaj nekada. Pijem kafu, pusim, ispred mene, posle mnogo godina, samo jedna solja sa kafom.

Jedna kafa i ja…

Ustala sam rano. Sumoran i kisan dan produbljuje moju setu. Ispijam prvu jutarnju kafu iz „moje soljetine“. Tvoja kafa te i ovog jutra ceka. Cigareta ti dogoreva ostavljajuci pepeo na mestu gde su do malopre provirivale zlatno zute tracice duvana. Palim ko zna koju po redu cigaretu. Pokusavam da se koncentrisem ali mi ne uspeva. Misli su mi cas tu, cas tamo. Razmisljam kako je dobro sto sam sinoc napravila kakav-takav plan. Sa radija se cuje lagana muzika i unosi  nemir u moje, ionako, pomahnitalo srce. Ustajem iz fotelje da konacno krenem u grad. Ali ne, zapalicu jos jednu cigaretu.

Po glavi ponovo, po hiljaditi put, preturam misli od juce, od nocas, od jutros. Pogledom pratim kolut dima koji se razliva u tanke niti i gubi se u tragovima. Pratim tragove. Pogled mi se zadrzava na zelenom tepihu. Gledam. Ne znam sta, ali sam se zagledala. Razabiram. Diskretne bele i krem sare po tepihu na jednom mestu mi privlace paznju. Znam da je nesto neuobicajeno. Mrzi me da ustanem i pogledam sta mi to tako dugo zadrzava pogled. Ipak ustajem. Cucnula sam kraj fotelje i rukom povlacim po tepihu. Napipavam nesto malo i belo. Gle, malo belo dugme. Kako je ovde dospelo, pa svi nosimo dukseve? Ne mogu da se setim odakle je moglo ovo dugme da se otkotrlja pored fotelje i stopi sa belim bojama na zelenom tepihu.

Junski dan pre cetiri godine.Vrucine velike, nepodnodljive. Vrelina gusi. Nase visnje sazrele. I tresnje. Ti znas kako  obozavam tresnje. Volis ih i ti, ali ni blizu kao ja. Dogovorili smo se da uzmemo slobodan dan iz firme, spojimo ga sa vikendom i „odradimo“ visnje i tresnje.

Ti ustajes raspolozen, budis me zveckanjem kasicicom dok nam  zakuvavas kafu. Ustajem raspolozena, ispijamo kafu i krecemo na branje. Meni si „dao za dadatak“ da sedim ispod tresnje i pricam sa tobom.  Ti  se penjes na visoke merdevenine, potom prelazis na prvu debelu tresnjinu granu. Posmatram te. Patike ti na bosim nogama. Sorc do kolena.Bela majca bez rukava izrazava tvoje preplanule misice. Dok se propinjes po granama, svaki misic ti se ocrtava. Gledam te. Ne. Analiziram te, a telom mi prolazi jeza od miline. Ko zna po koji put u zivotu postajem svesna koliko si me usrecio. Razmisljam koji je to spoj toliko  jak, neraskidiv i vecan, kao ti i ja. Kroz  zelenilo ne vidi se okolina  van  naseg okruzenja, ali jasno dopire muzika.
Iz komsijskog dvorista“treste“ narodnjaci. Nas dvoje se smejemo. Smesna nam je muzika koja prati ritam komsijinih udaraca sekirom po oborenom stablu.

Kod nas „prasi rok“. Ustajem da pojacam radio. Pustam „do daske“. Prenose koncert „Bijelog Dugmeta“ koji je nedavno odrzan u Sarajevu. Komentarisemo koncert i prisecamo se svih pesama. Smejemo  se mojoj ideji iz mladosti ako budemo imali devojcicu da ce se zvati Selma.
Ti se salis i kazes kako ni sada nije kasno da imamo malu Selmu. Joooj, cuj sada?! Pa sinovi nam momci vec odavno. Smejes se i kazes kako bi to bilo divno. Cesto silazis sa drveta da popusimo po jednu cigaretu. Raspolozeni smo oboje. Skidam peteljke i pripremam tresnje za kompot i slatko. Razmisljam o tebi. Godine te nisu promenile. Vitak si kao onoga dana kada smo se upoznali. Raspolozen si kao da nam je sve u zivotu bilo „med i mleko“. A nije. Mnoge teskoce smo pregurali zajedno. Koncert je predivan. Smenjuju se Zeljko, Alen, Tifa, gosti …
A onda, zaorilo se „lazes zlato, lazes..“ Tifa nikada nije bio bolji. Ti pevas i pratis Tifu.

Ne mrzi te da sidjes sa najvisocije grane, donosis mi dve najkrupnije tresnje, grlis me i pevas… „Lazes duso…“.  Ponovo sam zaljubljena devojcica. Postoji li nesto lepse od zaljubljenosti?

Pevaci se smenjuju, pesme se nizu kao biseri. Ti nijednu ne propustas. Pevas zajedno sa Bijelim Dugmetom. I ovaj put si me iznenadio. Znam koliko ih volis, koliko volis njihovu muziku, ali da znas sve tekstove, to nisam znala.

Sunce zalazi i veliki deo neba je jarko crven.

Koncert se zavrsava. Ti ih pratis i pevas „Nikom nije lepse neg’ je nam…“ I zaista nam je lepo bilo. Odlazim da nam skuvam kafu. Za danas nam je, zaista, bilo dosta. Ti se radujes kafi, ja se radujem sto ti pricanjavam zadovoljstvo.

Kisan i sumoran dan danas mi produbljuje setu vise nego obicno. Gasim cigaretu i  krecem u grad. U ruci mi malo belo dugme.

Dugme i ja…

Juce je bio poslednji majski dan, a nisam ga ni  primetila. Tek danas se setih. Dani maja prodjose neprimetno, smenjujuci se Sunce i Mesec, kisa i vreline, jutra i veceri…

Pijem svoju kafu, tvoja stoji nedodirnuta, cigarete dogorevaju. Isti dan kao i svi protekli. Iscrpljena sam, nemam snage, ali secanja mi veoma jasna. Snazna.

Poslednji zimski dani pre cetiri godine. Sneg pada kao da mu je vreme, kasni i nadoknadjuje sve zimske dane kada je
zatajio. Idemo na posao, hladno je, vetar šiba, nosi sneg, hladno kao da smo na planini. Stigla sam na posao, pijem caj. Eh, kada ja pijem caj, znaci da nešto nije u redu. A bilo je sve u redu, samo sam malo promrzla.

Bilo je sve uredu; sve dok nije zazvonio telefon. Ali meni je telefon uvek zvonio. Uvek. I uvek sam sa radoscu podizala slusalicu jer sam znala da ce od silnih poziva biti nekoliko tvojih u toku dana.

Ovaj put nisi bio ti. Zove me brat i kaze da majci nesto nije dobro. Osecam zebnju, znam da me ne bi pozvao tek tako. “Ludim” na majku i njenu nemarnost i ignorisanje terapije i visokog pritiska. Izlazim sa posla i idem pravo kod njih. Ona leži, hrabri sebe i nas, dobro je kaze. Znam da nije dobro, vidim leva strana nema kontrolu, ruka omlitavila, noga nema dobru kordinaciju. A ona kaze da je dobro. Dolazi Hitna pomoc, konstatuju inzult i hitno je smestaju u bolnicu.

U meni oluja. Prvi put pomisljam da bih mogla ostati bez nje. Cuj, da ostanem bez majke? To nikako ne bi smelo da se desi sada. Ne! Ne! Pocinjem da verujem u Boga. Molim ga da mi je sacuva, samo jos ovaj put. Samo ovaj put i sve ce biti drugacije, samo da mi ostane. A kada joj bude bolje, reci cu joj ono sto nisam nikada. Reci cu joj koliko je volim, koliko mi znaci. Ma sta reci? Pokazacu joj. Znam da ona zna, a znam da bi moglo to malo i drugacije. Samo da joj bude dobro…

Svako jutro u cik zore idem da je obidjem. Nikada ne idem sama. Uvek je sa mnom brat ili ti. Dajete mi podršku. Svi joj dajemo podrsku. Ona se bori. Ima sjaj u ocima koji obecava. Ima snaznu volju. Otpustaju je iz bolnice. Svi smo radosni, verujemo da ce biti dobro, ali ja strepim. Sta ako…

Uzela sam slobodne dane, nece firma propasti bez mene, a ionako joj nema spasa. Svaki dan sam uz majku. Pomazem ocu do kasno u noc. Ti me strpljivo cekas da se zajedno vratimo kuci. Nijednog trenutka ne pokazujes umor ili nestrpljenje. Zelim tebe bar malo da postedim. Odlazim sama, ostajem dugo, ali ti me zoves, pitas kada cu kuci i polako polazis da me sretnes na pola puta. Koliko noci sam posla kuci kasno, a ti mi ides u susret. Nazirem senku u mraku koja mi se priblizava. Po uspravnom hodu znam da si Ti. Po zaru cigarete koji se vidi u noci, znam da si Ti…

Ubrzavam korak, susrecemo se, ljubis me, obgrlis me preko ramena i idemo kuci. Nasoj kuci. I tako sve do maja… A onda, rehabilitacija u banji. Napreduje dobro, srecna sam. Ima Boga, uslisio je moje zelje.

Ti se radujes, delis moju radost. Zelis da odemo u Banju da je obidjemo. Radujemo se kao deca. Treperim. Pakujem sve cega mogu da se setim. Nosim sve sto mislim da bi moglo zatrebati. Spremam kolace, spremam sve sto majka voli, ali spremam za sve. Ima dobre cimerke u sobi, sprijateljile su se, ali moja majka je „glavna“. Telefon joj zvoni neprestano, dolazimo da je posetimo, a ona sva  bitna.

Rano krecmo. Osecam se kao devojcica. Ti vozis lagano. Meni se zuri, a ti bas usporio. Pitam zasto tako sporo? Kazes mi: ”Oti, zelim da ti pokažem svako drvo, svaki grad, sve sto sam obisao, a ti nisi stigla“. I zaista, svo vreme mi pricas, rukom pokazujes levo ili desno. Prelazimo Tisu, ti zaustavljas i pokazujes mi most. Skreces mi paznju na oblake, cini ti se da njihovu lepotu ne primecujem. Svaku cas me usmeravas da pogledam ovo, da pogledam ono. Govoris mi da obratim paznju na ono “tamo daleeeeko”. Kazes da ravnica ljubi nebo. Gle, zaista.

Ravnica i nebo se spojili u duuugi poljubac. Stizemo u Banju. Majka je presrecna. Hvali se sobnim drugaricama. Sredjujem je, kupam je. Ti strpljivo cekas. Ulazis cesto u sobu i pitas treba li mi pomoc. Ma kakva pomoc? Sada se sredjujemo i ti nas vodis vani. Hoces da joj pokazes Sunce. Vodis nas da vidimo predivno sredjen park. Raspolozen si i zasmejavas nas. Ona je u kolicima. Ti ne das da ja upravljam kolicima, ti nas vodis. Obisao si sve, i vodis nas u najlepse delove parka. Svi smo srecni. Odlazimo u restoran. Ti, kao i uvek, pravi kavaljer. Salis se… podizes atmosferu, ulepsavas nam dan.

Majka blista. Podmladila se, zadovoljstvo izbija i opipljivo je. Ona zraci. Ostavljamo je u sobu, pozdravljamo se sa njom, a mi se vracamo nasoj kuci. Vracamo se drugim putem. Pokazujes mi sve. Pitam se gde sam to do sada zivela kada nisam videla toliko lepih stvari, a tu su mi bile, nadohvat ruke. Jednom rukom drzis volan, drugom mi pokazujes da sve bolje vidim, ili me povremeno drzis za ruku. Ti pricas, ja uzivam. A onda ti mi nekim svecanim tonom saopstavas: “Znas Oti, dosta smo radili. Od sada, svaki vikend idemo negde. Nije bitno gde, ali mozemo Vojvodinu obilaziti”. Woow! Pristajem. Ne mislim da trebam deci vikendom. Prestajem biti brizna majka, i pristajem da Ti i ja idemo vikendima i imamo ih samo za nas. Kako ce nam biti lepo! Kako se toga nismo setili ranije?!

Od sada, od ovog poslednjeg dana maja, pa ubuduce, vikendi ce biti nasi. Samo nasi…

Poslednji dan maja je prosao, stigao je jun. Juni koji mi je odneo Tebe u jednom trenu. Ostali su vikendi bez Tebe, bez mene. Ostali su vikendi bez nas.

Juce je bio poslednji majski dan, a nisam ni primetila. Tek danas se setih.

Poslednji majski dan i ja…