Šarenica

Nekada davno bila dvanaestorica brace i najmladjem je bilo ime Circoni. Jednog dana podju oni na trg da potraze posla. Stajali su oni tako na trgu, kad prodje kraj njih jedan covek i veli im:

- Hocete li da mi pozanjete jednu njivu za dobru nadnicu?

- Hocemo – odgovorise delije.

Uze ih onda taj covek i odvede da im pokaze njivu, a oni pocese da zanju. A onaj covek je bio zmaj i imao je dvanaest kceri. Dovede on i njih, pa su znjale zajedno s delijama.

Kad je proslo podne, napise zmaj pismo i dade ga Circoniju da ga odnese zmajici. Uzme Circoni pismo i podje.

Uz put on nesto posumnja, otvori pismo i procita ga, kad ali zmaj zapoveda svojoj zeni da zakolje Circonija, da ga napuni pirincem, suvim grozdjem i semenkama, da ga stavi u furunu i ispece, pa da donese na njivu za veceru.

Kad Circonito procita, odmah pocepa pismo i napise drugo u kojem se zapoveda da zmajica zakolje najbolju ovcu, da je ispuni i ispece, pa da donese na njivu. Zapecati pismo, odnese ga i preda, a onda se vrati.

Kad ga zmaj ugleda, zacudi se i upita:

- Jesi li odneo pismo?

- Odneo sam – kaze Circoni.

Uvece, napokon, evo ti drage zmajice gde s ovcom u tepsiji dolazi na njivu. Kad se priblizila i pozdravila ih, gleda zmaj, ali ima sta i da vidi! Ovca! Pa rece zmajici:

- Kakva je to ovca? Zar sam ti za ovcu napisao?

- Pa, u pismu je stajalo: ovca – odgovori zmajica.

- Ja sam tebi pisao da zakoljes Circonija, a ne  ovcu!

- Ne znam ja to – rece zmajica – u tvom je pismu pisalo: ovca, ovcu sam i zaklala.

- Dobro onda – rece zmaj.

Posedase uvece, lepo povecerase i posle nekog vremena svi polegase po njivi, a zmaj pokri delije crnim kabanicama, a svoje kceri belim, jer je bio smislio da se nocu digne i da delije pojede.

Circoni je bio lukav i nije zaspao vec je, kad su svi usnuli, ustao i skinuo bele kabanice sa zmajevih kceri i pokrio ih crnima, pa izbudi svoju bracu i svi poustajase, a tamo gde su oni dotle lezali prostre kabanice ne bi li zmaj pomislio da su tu njegove kceri. Zatim Circoni rece braci da beze i da predju reku i tamo da polezu da spavaju, a on ce se sakriti negde u blizini da motri sta ce zmaj uciniti.

Posle nekog vremena probudi se zmaj i ustade te pojede svoje kceri, jer su bile pokrivene crnim kabanicama, pa je mislio da su to one delije.

Kod poslednjeg zalogaja rece:

- Bas je slatko meso imao ovaj Circoni!

A Circoni odvrati odonud gde je bio skriven:

- Bas su ukusno meso imale tvoje kceri!

Shvati tada zmaj da je pogresio pa rece:

- Ah, Circoni sta si mi ucinio?

- A sta ti se dosad desilo? – rece Circoni. – Jos nam dugujes i nadnicu za zetvu!

Pocne zmaj da ga lovi ne bi li ga pojeo. Ali mu Circoni rece:

- Pojedi me, pa cu ti rasporiti stomak da izadjem odande.

Uplasi se zmaj da mu Circoni ne raspori stomak, pa prestade da ga lovi da bi ga pojeo, a Circoni ode da nadje svoju bracu na drugoj strani reke i isprica im kako je zmaj pomislio da su tamo bili oni, pa je pojeo svoje rodjene kceri.

Zatim ode Circoni kralju i rece mu:

- Dosao sam, gospodaru kralju, da mi das svoju kcer za zenu.

- Dacu ti je ako odes da mi doneses cilim na kojem spava zmaj.

Digne se Circoni, dodje u zmajev dvorac i, dok je ovaj spavao, on polako-polako poce da izvlaci cilim, i upravo kad ga je izvukao ispod zmaja, ovaj se probudi, skoci i poce da lovi Circonija, a kad ga je vec zamalo uhvatio, Circoni mu rece:

- Pojedi me, ali cu ti rasporiti stomak da izadjem.

Cim je to ponovo cuo, zmaj stade. Circoni predje reku. Zmaju nije bilo u vlasti da predje na drugu stranu reke vec poce da zaziva Circonija:

- Ah, Circoni, sta si mi ucinio? Naveo si me da pojedem svoje kceri, a sad mi i cilim ukrao!

- A sta ti se dosad desilo? – odgovori mu Circoni. – Jos nam dugujes i nadnicu za zetvu!

Sta ce jadan zmaj kad nema vlast s druge strane reke, okrene se i podje jadikujuci u svoj dvorac.

A Circoni ode u kraljevski dvor i preda cilim ne bi li dobio princezu. Ali mu kralj rece:

- Otidi da mi doneses i zmajev pehar koji nocu sija kao sunce, pa cu ti onda dati svoju kcer.

Opet se digne Circoni i ode u zmajev dvorac, pa se sakrije dok zmaj nije zaspao, a onda uzme pehar i pobegne.

Kad se zmaj probudi i vide da je svuda mrak, shvati da su mu uzeli pehar, skoci i pojuri za Circonijem da ga pojede.

- Pojedi me – rece mu on – ali cu ti rasporiti stomak da izadjem odande.

Uplasi se zmaj i stane, a Circoni predje reku, dok zmaj ponovo poce da ga zaziva:

- Ah, Circoni, koje si mi zlo naneo? Naveo si me da pojedem rodjene kceri, ukrao si mi cilim, a sada si mi uzeo i pehar!

- Nista to nije, nista! Jos nam dugujes i nadnicu za zetvu!

Rece to Circoni pa ode kralju te mu preda pehar i zatrazi njegovu kcer.

- Podji da mi doneses i njegov cador pod kojim spava, pa cu ti onda dati svoju kcer – rece kralj.

I Circoni ode. Svrati i kupi sto oka pamuka, ponese ga i dodje sasvim blizu zmajeve kule i u svaku rupu odakle izlaze misevi gurne po pedeset drama pamuka. Misice uzmu pamuk i naprave gnezda za svoje mlade, a posle toga izadju i kazu Circoniju:

- Za dobro koje si nam ucinio, kojim dobrom hoces da ti uzvratimo?

I Circoni im rece da uzmu po guzvu pamuka pa da zapuse zvonca koja su bila na zmajevom cadoru, kako bi on mogao da ga ukrade. Onda sve misice uzmu po guzvu pamuka, odu i zapuse zvonca. Neka slabasna misica nije mogla dobro da zapusi jedno zvonce i u trenutku kad je Circoni podigao cador da ga ponese i bezi, zazvoni zvonce i samo je malo trebalo pa da se zmaj probudi.

Dotrce onda druge misice i zapuse zvonce. Onda Circoni uzme cador i pozuri odatle.

Kad se zmaj probudio pa video da mu nema cadora, pojuri za Circonijem. On je upravo presao reku i zmaj poce da ga zaziva:

- Ah, Circoni, sinko moj, sta sam ti ucinio te si me naveo da pojedem svoje kceri, ukrao mi cilim, i pehar, a sad si mi ukrao i cador?

- Jos nam dugujes i nadnicu za zetvu! – rece Circoni.  – Sta ti se dosad desilo! Sve to jos nije nista!

Uzme, dakle, cador i odnese ga kralju pa zatrazi njegovu kcer, a kralj mu rece:

- Donesi mi i samog zmaja, pa cu ti onda najzad dati svoju kcer.

- Ja ti mogu doneti zmaja, ali on ce vas pojesti sve odreda.

- Samo ti njega donesi, makar nas i pojeo – rece kralj.

- Dobro – rece Circoni – nije moja briga sta ce biti posle. – I ode.

Dodje i navuce stare haljine, umaza necim lice i postade kao kakav starac, pa dohvati sekiru i podje nadomak zmajeve kule, izabere jedno zdravo, debelo drvo i poce da ga obara i vice:

- Za ovo je kriv Circoni!

Cim je zmaj cuo ovo tak-tak i da je Circoni za to kriv, pojuri i upita ga:

- Sta radis ovde, starce?

- Ah, Circoni je kriv za sve ovo – rece starac. – Umro je danas  i nisu nasli ko da mu nacini kovceg, vec su poslali mene starca. A kako ja mogu da oborim drvo i da nacinim sanduk? Treba da bude od jednog jedinog debla koje valja da izdubim, poklopac kojim se zatvara treba da bude od debele daske i zakovan velikim klinovima, da se ne bi desilo da vaskrsne i da se opet pojavi, jer nam je vec svu zemlju opustosio. Toliko je to rdjav covek bio. Po snazi je ravan kakvom zmaju. Jednom ga je jedan zmaj pojeo, a on mu rasporio trbuh i izasao, pa je zmaj umro, iako zmajevi nikad ne umiru.

- Ne brini, starce – rece zmaj – ja cu napraviti sanduk za Circonija jer je i meni silno zlo naneo. Naveo me je da pojedem svojih dvanaest kceri, ukrao mi cilim, pehar i cador. Pojeo bih ja njega, ali mi je stalno pretio da ce mi rasporiti trbuh ne bi li izasao napolje, i samo ga zato nisam pojeo.

- Kadar je on to da ucini – rece starac.

Onda zmaj ode u kulu, uze veliku sekiru i testeru i velike klinove, pa ode i obori jedno debelo stablo i izdubi ga,  odsece i debelu dasku sa nekog drugog debla, a potom mu Circoni rece:

- De, lezi tu pa da zakujem poklopac, a ti udaraj iznutra da vidimo da li bi mogao da ga razvalis, jer Circoni je snazan kao ti.

Poveruje zmaj i udje u sanduk, a Circoni ga zakuje,  pa rece:

- Udaraj sada da isprobamo.

Udara zmaj, ali kako da to raskuje ili razbije!

- Dobro drzi – rece Circoni – cekaj sada da ga raskujem pa da izadjes.

Ali umesto da raskuje poklopac, on doda jos klinova.  Zatim mu rece:

- Ja sam Circoni i zivog cu te  odneti kralju da bi mi dao svoju kcer.

- Ah, Circoni, sta si mi sve priredio! Naveo si me da pojedem svoje kceri, ukrao si mi cilim, pehar i cador, a sada si uspeo i da me zatvoris u sanduk.

- Ne brini – veli mu Circnoni – sad je nadnica za zetvu isplacena i vise ti s  tim necu dodijavati.

Onda ga natovari i odnese kralju, pa mu kaze:

- Evo, gospodaru kralju, u ovom sanduku se nalazi zmaj, zivog sam ga tu zatvorio. Nemoj ga otvarati, jer ce vas sve pojesti. Mene nece smeti, jer ja mu mogu rasporiti trbuh i izaci.

Zatim uze princezu i sakri je  na tavan. Kralj raskuje sanduk, zmaj izadje i sve u dvorcu redom pojede dok se Circoni samo seta naokolo.

- Sad cui tebe da pojedem – rece mu zmaj.

- Pa zato ja tu i stojim, ali sta posle? Rasporicu ti trbuh i izaci napolje.

Uplasi se zmaj i ne dirnu ga, vec ga ostavi i pobeze. A onda ti Circoni uze princezu za zenu i postade kralj.

 

Grcke narodne bajke

Narodna knjiga Beograd, 1978.

Pricaju ljudi da je u stara vremena ziveo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Jos kao decak dosao je iz oblasti Gurage i stupio u sluzbu kod jednog bogatog trgovca, Haptuma Haseja.

Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve sto se moze kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec bese umorio od svega, i nista novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.

Jedne hladne noci, dok je vlazni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad je Arha izvrsio naredbu, Haptum zapoce razgovor.

- Koliku hladnocu moze da izdrzi covek? – rece on, isprva govoreci vise kao za sebe. – Da mi je znati moze li neko da provede celu noc na najvisem vrhu planinskom, Mount Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrzi bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane ziv?

- Ne znam – odgovori Arha. – Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?

- Pa, ako timenista ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc – rece Haptum. – Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne moze da ucini.

- E, ja sam bas uveren da pravi junak moze prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane ziv – rece Arha. – Samo, to me se nista ne tice jer nemam u sta da se kladim.

- Znas sta – rece Haptum. – Posto si tako siguran da se to moze izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budes prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako prezivis, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu i nekoliko goveda pride.

Arha nije mogao da veruje svojim usima.

- Govorite li to ozbiljno? – upita on.

- Ja sam covek od reci – odgovori Haptum.

- Onda cu ja to izvesti sutra uvece – rece Arha – pa cu posle toga, dokle god budem ziv, obradjivati sopstvenu zemlju.

Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slusao bez reci, zamislivsi se, a kad je Arha zavrsio, on rece:

- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdize se  jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zadje,  ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ces moci da je vidis sa vrha na kome budes stajao. Cele noci moras gledati u svetlost moje vatre; ne smes sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budes posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budes uradio, preziveces noc uprkos najostrijem vetru.

Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu a je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, a sa  njim jos dvojicu slugu, koji su imali budnoda paze na njega. Kad je pala noc, Arha skide odecu, i tako je stajao na vlaznom i hladnom vetru koji je poceo da brise nad zaravni cim je sunce zaslo. Na drugoj strani doline ugledao je svetlost starceve vatre, koja je, udaljena nekoliko milja, sijala u tami kao zvezda.

Vetar je postajao sve hladniji; probijao se Arhi kroz meso i smrzavao mu srz u kostima. Stena na kojoj je stajao bila je hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve vise trnuo od zime, i na kraju je poceo verovati da se nikad vise nece ugrejati; ali ipak nije skidao oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on naprezao da je nekako nazre dok magla ne prodje. Kijao je, kasljao, cvokotao, i bivalo mu je sve teze i teze. Ali je ipak stajao tako celu noc, i tek kad je svanula zora obukao se i sisao s planine u Adis Abebu.

Haptum se veoma iznenadio kad je ugledao Arhu, i podrobno je ispitao sluge o svemu sto se dogodilo.

- Je li celu noc izdrzao bez hrane i pica, bez cebadi i odece?

- Jeste – rekose mu sluge. – Izdrzao je bez svega toga.

- Bogme, ti si junacina! – rece Haptum Arhi. – Kako si to uspeo?

- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brezuljku u daljini – odgovori Arha.

- Sta kazes? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, jos si moj sluga i nemas nikakve zemlje!

- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!

- Dizi ruke od one zemlje! – rece Haptum. – Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla zivot.

Arha se veoma razalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu sta se dogodilo.

- Iznesi tu stvar pred sudiju – posavetova ga starac.

Arha izadje pred sudiju i izlozi mu svoju zalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad je Haptum ispricao svoju pricu, i  kad su sluge jos jednom potvrdile da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:

- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.

Jos jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tuznom vescu da mu je sudjeno da zavrsi zivot kao sluga, iako je preziveo sve one patnje na planinskom vrhu.

- Ne gubi nadu – rece mu starac. – Vise se mudrosti moze naci u  divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji.

Pa se ih onih stopa dize i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu sluzio jos kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedju Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu moze nesto uciniti.

- Ne brini – rece Hajlu starcu posto je malo promislio. – Postaracu se da ucinim nesto tebi za ljubav.

Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodju k njemu na gozbu. Medju pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija sto je presudio da je Arha izgubio opkladu.

Kad je dosao dan gozbe, pojavise se gosti, jasuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge isle pesice za njima. Haptum stize sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih drzao mu je nad glavom svileni suncobran da ga zastiti od sunca, a cetvorica dobosara, udarajuci u dobose, objavljivala su svima da je dosao slavni Haptum.

Zvanice se posadise na meke prostirke i pocese da caskaju. Iz kuhinje je dopirao miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu „indzera“,** i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane  gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da  budu posluzeni, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirisljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese nista za jelo. Oni vec pocese da se sasaptavaju, cudeci se zasto uvazeni Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluze. A iz kuhinje su se i dalje sirili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:

- Hajlu, zasto se tako ponasas prema nama? Zasto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne sluzis?

- Pa zar ne osecate miris hrane? – zacudjeno ih upita Hajlu.

- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto sto i jesti, od toga covek ne postaje sit!

- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva moze okom sagledati? – upita Hajlu. – Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!

Svi se slozise s njim; sudija uvide da nje bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetui izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.

Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.

 

 

Etiopske narodne bajke

Narodna knjiga Beograd 1964.