Šarenica

E moj mesece

by on avg.10, 2014, under lutanja

Ostavljam vam da sami smislite svoje price a ja cu svoju ovoga puta zadrzati za sebe …

 

Leave a Comment more...

Okrugli manji stoljnjak – cvet

by on avg.08, 2014, under heklanje

Ovaj stoljnjak sam uradila da bih mamu iznenadila. Posle one male sustiklice, pokazivala sam mami i ostale seme koje imam da se rade ovom cipkom. Mami se jako dopao ovaj cvetic a posto sam imala u visku konca resila sam da je iznenadim njime. Nije ni znala da ga radim vec sam  ga samo odnela kad je bio gotov.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

kod mame na stolu :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

a posto bata ima okrugli sto moralo se i tamo uslikati :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

malo mi smeta velicina, samo da je malo veci ali sta je tu je …

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prelep mi je bez obzira na sve :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Comment more...

Briška čipka

by on jul.09, 2014, under heklanje

Jako dugo gledam seme za ovu cipku, sigurno ima tome vise od godinu ili dve ali nisam se upustila u tu avanturu do pre nekoliko dana. Posto vec duze vreme sam u nekom haosu i ne radim nista od rucnih radova nahvatala me nervoza da moram nesto da izmuvam na brzinu pa to ti je. Tokom prelistavanja sema naletela na ovu cipku i osokolila se da se uhvatim u kostac sa njom pa kud puklo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A kad mi tako padne mrak da nesto moram da uradim e onda sve je moguce :) Tako da sam ovaj put previdela sustinu mustre, ne volim da cepidlacim za jedan ili dva lancica… doduse i ko da para trecinu rada…nema sanse :) I tako, izgurala sam ja celo milje malo po mom malo po njihovom. Nije lose ispalo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Naravno odma posle se radio i original, onako kako treba, taman i da se vidi kolika je razlika i tako to…da li parati i sta je lepse ….

Evo ga  onaj pravi, kako treba i radjen polagano :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Naravno uslikala sam i  jedan pored drugog izbliza da bolje vidite razliku u radu, izaberite verziju koja vam se vise svidja. E da, izvinjavam se sto su malko zelenkasti ali za to su krivi sveze ofarbani zidovi u zelenoj boji :x

 

 

 

 

Leave a Comment more...

doodle

by on maj.29, 2014, under Nekategorizovano

U poslednje vreme sve vise me zaokupljuje crtanje flomasterom. Deluje smirijuce na mene narocito kad ne znam sta cu sama sa sobom. Evo kako izgleda to moje takozvano skrabanje…

p.s. vec dva tri dana pokusavam da nesto napisem ali mi ne ide. Zato sam resila da cu danas da zavrsim pa kud puklo… uf…umorih se…odo da setam :)

Leave a Comment more...

Moja mirisna oaza ovih dana

by on maj.25, 2014, under lutanja

Prolece je moje omiljeno godisnje doba. Nema niceg lepseg nego gledati kako se priroda polako budi. Za mene, prolece je sinonim za mladost i volim sto mu se svake godine mogu vratiti. Kako jedna cura u reklami rece “ volim kakva sam ja dok se igram sa decom“  tako i ja volim prolece zbog toga kakva budi osecanja u meni, kako me cini srecnom kroz male i skoro neprimetne sitnice.

Volim ga zbog moje omiljene zelene boje, otvorene terase, cvrkuta ptica, garderobe koja me cini slobodnom, suncevog milovanja, blagog vetra i naravno svakog procvetalog i mirisnog cvetica.

Pre neko vece otisla sam ranije u krevet da bih citala knjigu. Bila je lako citljiva tako da ne primetis kako prolazi vreme, pogotovu jer nemas pored sebe sat. U jednom trenutku sam postala svesna pesme ptica, ostavila sam knjigu i izasla na terasu da ih slusam. Ima li ista lepse od tople noci, mirisa ruza  i pesme ptica. Vratila sam se opet knjizi. Sledeci put kad sam podigla pogled zora je vec uveliko svanula a da toga nisam ni bila svesna. Opili me miris,pesma i knjiga. Da me nisu cekale neke obaveze nastavila bih u novi dan sa soljom vrele kafe sedeci na terasi i bez odmora ali moralo se odmoriti. Volim kad mi stopala vire ispod cebeta posto su mi cesto vrela a jos vise kad mi ih laki povetarac lagano hladi sunjajuci se kroz otvorena terasna vrata. Ima li lepseg odlaska u san?

 

Leave a Comment more...

Vidosav Stevanovic – Dnevnik samoce

by on maj.11, 2014, under procitano

Pre jedno sest meseci a mozda i vese, ne secam se tacno kada posto sam u stalnoj svadji sa vremenom, naisla sam na deo prvog citata  koji mi se bas zasvidjao. Pokusala sam da nabavim knjigu ali mi nije poslo za rukom. Skoro sam i zaboravila na citat. Odlazak u biblioteku i razgledanje po policama radi uzimanja neke knjige  me doveo pred ovu knjigu i istog momenta upalila se lampica. Bese ovu knjigu sam trazila jer mi se svidjao citat ili mozda nije. Nema veze, u svakom slucaju nije na odmet procitati.

Moram vam reci da je knjiga zanimljiva za citanje, ima od svega pomalo ali najvise o politici od 1988-1993.godine. Mene licno ne interesuje politika ali procitala sam je celu, 632 strane :)

 

**********


Zaborav je melem zivota, korpa za otpatke, skloniste kukavicluka, ispusni ventil napetosti – i sve to zajedno. Zaboravljamo slucajno, spontano, namerno i mahinalno, zaboravljamo stalno i nepovratno, spasonosno i nepopravljivo. Odricemo se onog sto je proslo, zivota koji nestaje, sebe, nedovrsenih misli, neuspelih recenica, gadosti koje smo pocinili i uzasa koji smo podneli, oslobadjamo se tricarija i poneke stvari koja je mozda vaznija od svega.

Nemam nijednu jasnu knizevnu ideju, nemam vremena da razbistrim mutne i jedva vidljive koje odavno nosim, i ove godine cu raditi od jutra do mraka ako i prosle, kao i predhodnih godina. Zato pocinjem dnevnik. Ovog puta necu odustati posle desetak dana. Zabelezicu ono sto vise ne umem ili ne smem da kazem ljudima oko sebe, razgovaracu nocu sa duhovima onih s kojima sam preko dana cutao. Imacu utisak da sam i dalje pisac i moci cu da razgovaram sa sobom: moj dajmonion pocinje svoj monolog pred psihijatrom koji je on sam, belezi svoje fantazme i izbegava dijagnozu.

 

**********

 

Ne volim secanja. A secam se neprestano – i uvek istih stvari. To od mojih secanja stvara opsesije koje mi ne daju da zivim onako kako treba ni da pisem kako valja. Opsesije se pretvaraju u zidove, zidovi u zatvor. Moja razmisljanja su krug iz koga ne mogu izaci. Da li tako razmisljaju tri cetvrt ludaci, oni koji su pomalo svesni da ce uskoro poludeti?

 

**********

 

Crno-belim ljudima sve je jasno i nedvosmisleno. Ukidaju ezopovski govor, metaforu i skrivena znacenja. Raspolazu sa dve boje i ne priznaju nijanse. Sigurni su u sebe i veruju samo u ono sto im odgovara. Ne pate, ne sumnjaju, ne muce se kontradikcijama, ne saplicu se o paradokse. Ne veruju, skrivaju se iza tudjih verovanja i srecni su zbog toga. Pevaju samo horske pesme. Oni su opasna i homogena masa bez lica, ociju, indetiteta i duse, izraz nadlicne volje!

Sumnjalice, kao sto sam ja, gaze na putu, pljuju i ponizavaju, potom idu dalje. Pojedinac ne moze da im se suprotstavi. Ostaje mu da se samoizoluje i da ceka bolja vremena inace je osudjen i odbacen- i u tome je njegova jedina prilika za spas.

Ako uspe da prezivi.

 

**********

 

Kako se ludi usled opsteg ludila? I kako dokazati svima koji su ocigledno ludi da jedino ti nisi lud? Zar nije bolje poludeti, kliktati u horu sa drugima, ponavljati reci koje oni ponavljaju, biti srecan, biti bar malo podnosljiv sebi? U ovom mraku mirisavu / Cujem kako jece zivci.(Tin Ujevic) U mom nimalo , mirisavom mraku povremeno ceznem da budem kao drugi, posle danima mrzim sebe zbog toga, ljutim se na one na koje previse licim.

I govorim sebi kao da ponavljam molitvu: „Sacuvaj razum. Moras po svaku cenu sacuvati razum.“ A to ponekad jednostavno znaci odricanje od zdravog razuma koji govori: „Prilagodi se. Ponasaj se isto kao i vecina. Ne sukobljavaj se. Ne plivaj protiv struje.“

Ako je vecina odbacila zdrav razum, cemu mogu sluziti sitne vestine i takticke varke usamljenog pojedinca? Sakriti se ne moze, otkriva ga i odaje upravo ono sta ga cini pojedincem.

 

**********

 

Breht kaze 1934. godine: “ Onaj koji se danas zeli boriti protiv lazi i neznanja i koji zeli pisati istinu treba da savlada najmanje pet teskoca. Mora imati hrabrosti da pise istinu, iako je ona posvuda presucivana; mora imati mudrosti da je prepozna, iako je ona posvuda prikrivana; mora posjedovati umece da je ucini oruzjem podesnim za borbu; mora imati tacnog prosudjivanja da izabere one u cijim ce rukama ona biti djelotvorna; mora imati  lukavosti da je uspije prosiriti medju takvima.“

 

**********

 

U patrijahalnim sredinama -takva je bila ona u kojoj sam odrastao – indetitet se ne stice i ne gradi: nasledjuje se kao vinograd na padini ili vodenica na potoku. Ono si sto su neki drugi bili. Covek je uslovljen i unapred stvoren, obelezen jednolicnoscu vrste koja se nastavlja u mraku i sporosti evolucije, slepa za razlike. On je tacka na putu koji kao da nekuda vodi, a kraj mu se vidi i kad se ne mices sa mesta. Pre njega su preci, oko njega porodica i sredina u kojoj zivi, posle njega potomci i tako dalje. Imena i lica kruze kao u kaleidoskopu koji reflektuje dve boje.

Takav unapred odredjeni indetiteti ne dopustaju stvaranje novog, pojedinac je prinudjen na pobunu ili bekstvo. Ili na samoubistvo. Pre ako se odluci da ostane nego ako bude prinudjen da ode. Za begunce nema secanja, za sina razmetnoga i za huljitelje nema pomilovanja ni oprostaja. Kolektivni indetitet ne samo da ne prihvata promenu pojedinacnog indetiteta nego ne prihvata njegovo postojanja.

Ta dva indetiteta se medjusobno poricu.Pripadas kolektivu ili sebi. U prvom slucaju nemas sebe, u drugom  nemas nikoga i cesto ne znas ko si.

 

**********

 

Kad prijateljstvo postane navika i drustvena obaveza, onda je dosadna kao brak bez ljubavi – i isto toliko nemoralna. Brakovi bez ljubavi traju, ispraznjena prijateljstva umiru i nista ih ne moze oziveti.

 

**********

 

Kako negde zapisa stari Tolstoj: „Primetio sam nesto neobicno i to ne smem nikom reci. Svi oko mene su ludi. Jedino sam ja normalan.“ Nisam dovoljno lud da bih napisao ovu poslednju recenicu. Ni dovoljno tup da bih je zaboravio.

 

**********

 

Ne usudjujem se da napisem moj narod. Zato sto se svaka zajednica koja sebe naziva narodom sastoji od beskrajno razlicitih pojedinaca, od genija i budala, od postenjaka i hulja – i od nepregledne mase onih koji su izmedju tih krajnosti. Neke postujem,  neke prezirem, neke ne bih prihvatio za bracu cak ni na mukama paklenskim, a sigurno ni oni mene. Na stranu to sto se genetika vekovima poigravala sa nasom  nacionalnom cistotom, sto smo svi mi nastali iz smese sedamdeset dva naroda kako pise u jednom srednjevekovnom rukopisu. Balkan je bio i ostao kotao u koji svako stavlja ono sto mu ne treba i uzima ono sto mu treba, oni koji se radjaju zaticu ono sto im nikako nije potrebno, radije bi se ponovo rodili na nekom drugom mestu.

Svaki onaj koji hoce da bude svoj, da bude licnost, ne treba da bude moj ili iciji, vec svoj. Kako cu ja – koji sebe ne poznajem dovoljno i koji precesto ne znam sta cu sa sobom, a svaku svoju recenicu ispravljam bar tri puta – tvrditi da nepogresivo znam sta treba da rede hiljade i milioni i jos verovati u tu glupost, tu bezocnost? Moj deda je govorio za nekog takvog tipa: ima obraz ko djon. Ja, na zalost ili na srecu, nemam takav obraz.

Ako neko kaze ili napise moj narod, onda taj ima neciste namere, taj smislja prevaru ili zlocin. Oni koji govore i pisu moj narod sasvim sigurno rade protiv tog naroda. Protiv svakog pojedinca u njemu.

 

**********

 

Ko prihvati dogmu, bilo koju, tumara svetom poput vampira koji trazi zrtve, a dusa i duh su mu negde na drugom mestu; neka tudja volja ga vodi i sapuce mu sta da radi. Ja to necu. Odbijam to. Odbacujem sve opste, unapred dato, dogmatsko, ma koliko me to kostalo, ma koliko bolelo. Hocu da i moje greske i zablude budu samo moje, nicije vise.

Ako ne pobedim zlo u sebi, necu da ono nosi tudje ime. Da bih drugima nesto dao, makar malo i jadno, moram imati to nesto svoje malo i jadno, moram raspolagati njime, biti spreman da ga se odreknem ili da ga potvrdim. To znaci biti slobodan.

A slobodan nisi ako imas dogmu, ako ona ima tebe. Ti joj sluzis, a ona se tobom sluzi u lovu na mrtve duse.

 

**********

 

Dogmaticaru nije potrebna sloboda. Skriva se u ljusturi gotovih i zajednickih misljenja zato sto se boji sirokog i nerazumljivog sveta, sto strepi od svoje nistavnosti koju zatrpava frazama i mentalnim otpadom. Na kraju, dogma je i nefukcionalna, sprecava te da vidis stvarnost i da se ponasas prema onome sto vidis. To slepilo platice tvoji bliznji. Ili „tvoj narod“.

No, dogmaticari, bar oni koje licno poznajem, odbijaju da licno plate svoje greske, svi od reda to odbijaju – i uvek nadju nacin da to izvedu. Govore tudjim ustima, kolju tudjim rukama, ginuu tudjim telima, ostajuci posle svega samo duhovna beda i moralna gadost. Ali zivi.

 

**********

 

Drugi su nam potrebni da bi se potvrdilo nase postojanje. I mi smo potrebni drugima zbog toga. Ili dobrim delom zbog toga. Mi smo ogledala koja se povremeno medjusobno oslikavaju i samopotvrdjuju. Dok haos oko nas i u nama ne razbije te lazne slike mira, ugodnosti i sigurnosti i ostavi nas pred golotinjom uzasa koji se – u tome je njegova strasna snaga – moze doziveti jedino pojedinacno.

Tako je i sa  onima koje grupno izvode na sreljanje: svako umire u sebi i za sebe.

 

**********

 

Ako mi se neko priblizi dok pisem i cita mi preko ramena, recenice se raspadaju, reci se brkaju, nit se prekida. Kao da sam zetecen prilikom vrsenja decackog poroka ili tokom akta poboznog rituala koji skrnavi cak i spisustvo onih koje volim.

Posle toga nisam sposoban da nastavim: nesto je strelimice iscezlo iz mene. Nesto sto ne poznajem i sto mozda nikad necu moci da imenujem. Nesto izvan moci pisanja, izvan razuma, gotovo izvan bica. Mozda je to  dusa ili senka besmrtnosti duse.

U pisanju ne postoji drugi. U pisanju postoji samo onaj koji pise. Koji takodje povremeno iscezava. Kad se taj iscezli vrati. postoji samo tekst.

 

**********

 

Provodimo veceri kod prijatelja kao siromasni rodjaci. Svi su dobri prema nama, ali mi se osecamo siromaski. Sto su oni bolji, nama je gore. To se nicim i nikako ne moze popraviti, ne na ovome svetu. U svakom dobrocinstvu krije se majusno nadmeno zadovoljstvo za onoga koji ga daje i sicusna podmukla uvreda za onoga koji ga prima. O svetu bez milosrdja, znaci bez potrebe za milosrdjem, moze se samo sanjati izmedju dva poluistrosena poklona.

 

**********

 

Leave a Comment more...

Tereza More – Trava za zaljubljivanje

by on maj.07, 2014, under procitano

**********

Iz pesnickog dnevnika Ines Andrade

 

Pesma I


Zaboravljala sam da je sve bilo obmana;

ljubav i trava,

prijateljstvo, smeh i pejzaz;

sve je bilo obmana.

Izdana obecanja,

buducnost i planine bejahu obmana.

Sve sto sam imala

- sve sto sam sanjala -

takodje bese obmana.

I od svih onih kula i gradova,

posle apokalipse

ostade samo rec.

 

 

**********

Pesma II

 

Dosao je, naravno, u prolece;

sa duzim danima i svetim Vlahom,

sa svetkovanjima pod bakljama i svecama,

s mirisom polja u noci,

s bademima.

Dosao je.

Mogao je da ne bude on, kakve veze ima!

Danas sumnjam u njegove vrline.

Bio je sok u kom smo se kuvali,

neophodan sastojak u mom receptu:

rasprseni snovi sa pirincem.

Dosao je.

To je bila istina.

Osmeha sirokog i blistavog,

s divotama sveta u rukama,

s tugom u ocima,

a prolece je ucinilo sve ostalo.

 

**********

 

Pesma III

 

Igram go, sah , dame,

par-nepar, kamen-papir-makaze,

resavam ukrstenice.

Uvek igram istu igru:

promenila sam se,

kladim se na sebe,

verujem,

slavim uverena u sebe.

Sekunda, sumnja, slucajnost

pobedjuju me.

A strategija, genijalni dokaz poklekle inteligencije,

nicemu ne sluzi.

Igracu covece ne ljuti se, monopol,

obuci Maju.

Ili je bolje da se ne igram vise, dosadilo mi je.

Sescu na klupu,

tamo na kraju,

i posmatracu kako zivot prolazi;

zivot drugih, jer vlastiti koristim kao bazu.

 

**********

 

Pesma IV


Sad mi je zao sto sam pricala toliko,

sto sam pozurivala,

sto sam izazvala nesporazum,

sto sam analizirala

do detalja sta on misli,

a samo je hteo da dodje.

Zao mi je sto sam pricala, pozurivala, izazivala.

Zao mi je

sto nisam jednostavno postojala.

 

**********

 

Pesma V


Sve sto kazem je suvisno.

Reci su izlisne.

Vec su ispricane.

Drugi su plakali, bljuvali recenice,

zapomagali pre mene.

Sve sto kazem je suvisno.

Prepev, poslovica, pokvarena ploca, opste mesto, haljina

sasivena od dronjaka

drugih ljudi, od odela koja su svi delili,

kao tanjir iz kog svi jedu.

Razumes sta je napisano izmedju redova.

Znas vrlo dobro kome su upuceni ovi stihovi.

Dok precutkujem,

ne pominjem,

izostavljam,

tisina,

niko – cak ni pesma, Marija -

nece znati za mene.

 

**********

 

Pesma VI


Kad bi nam  neko postavio traku ispod stopala,

pokretnu traku,

kao u savremenim fabrikama,

mi, roba, mogli bismo

biti po potrebi izlozeni,

upotrebljeni,

na udaru tudjih pogleda,

besramno.

Po traci bismo se okretali

u koncentricnim krugovima, beskonacnim spiralama,

puzastim optickim varkama,

i prevaljivali bismo, uvek iznova, vec predjene puteve.

I povratili bismo nevinost.

 

**********

 

Pesma VII


Volela je da ostane bez reci,

vise ne.

Da ne zna da kaze; sad, danas, pesma, rucak, carapa,

posle, ceznja, milovanje, pozuda, vodopad.

Ne.

Volela je da joj ostane samo jedna rec:

Tisina!

Ipak, mora da su joj je oduzeli.

 

**********

 

Pesma VIII


Citava era milovanja

slatka, predivna.

Onda je nastupio vek iscekivanja,

Katkad se cuo jezivi zvuk dzelata koji ostri svoju sekiru:

bejahu osudjena na godinu u tisini.

Iza resetaka cekala sam princa,

prelepog princa s imenom Nijedosao.

Ceo mesec provedoh gutajuci pljuvacku od reci neizrecenih,

sedmicu neutesno placuci,

dan s glavoboljom,

od tolikih sredstava za smirenje uzbudjenja, sarenih pilula

popijenih da ja ne budem ja.

Ceo sat sam imala osecaj da ce se svakog trenutka vratiti.

Jedan minut, samo jedan, bio je dovoljan da se pogledam u

ogledalo

i prepoznam.

Sekunda da shvatim da me paucina prozdire, lepljiva,

polagano

polako

kao vode koje nadolaze,

kao zivo blato pod nogama,

da ne mogu da podignem glavu i prezivim.

 

**********

 

Pesma IX


Nikad vise,

rekao je pesnik u suzama.

Dobro onda, odgovorila mu je senka.

 

**********

 

 

Moralne maksime svedske kraljice Kristine

(Ines Andrade ih ponekad prepisuje i komentarise, kao da nema pametnijeg posla. M.V)

 

Izbor iz prvih stotinu izreka


1. Treba zaboraviti proslost, patiti ili uzivati u sadasnjosti i pomiriti se sa buducnoscu.

7. Zivot podseca na divnu muziku koja ocarava, opija, ali kratko traje.

8. Sve se desava kao u odblesku munje: i dobro i zlo traju tako kratko da ne zasluzuju paznju, niti da se covek zaraduje niti da se naljuti.

30. Nadati se priznanju za dobra dela zasluzuje prezrenje.

45. Ljubav opstaje uvek, bilo da je srecna ili nesrecna.

46. Srce je stvoreno da voli: ljubav je njegova sustina.

47. Kakva mu je ljubav, takav je i covek.

48. Kad se ljubav rodi iz postovanja, postaje besmrtna.

49. Ne voli se uvek ono sto se postuje, ali uvek se postuje ono sto se voli.

50 Ljudi nisu stvoreni za uzivanja, ali uzivanja jesu stvorena za ljude.

97. Kao i telo, i najzdraviju dusu pogadjaju bolesti, samo sto su one neizlecive.

~~~~~~

52.Budale su tu da budu prezrene, u kojem god obliku da ih je Sudbina nacinila.

64. Ima ljudi toliko umisljenih da izazivaju tudje sazaljenje.

 

Izbor iz drugih stotinu izreka

 

5. Ljudi u skolama uce sve sto bi valjalo zaboraviti.

6. Korisno je po cast znati odredjene stvari, ako i ne poznavati neke druge.

8. Nauka je pompezno zvanje za ljudsko neznanje: ne stice se mudrost njenim proucavanjem.

9. Valjano ziveti i valjano umreti – nauka je nad naukama.

45. Veliki umovi predosecaju tokove svoje sudbine i retko kad grese.

 

Izbor iz trece stotine izreka


63. Ne sme se verovati ni u sta sto nije predhodno podvrgnuto sumnji.

~~~~~~

Apokrifna serija


1. Muskarci misle da su mudri jer umeju da se pripomognu stapom dok hodaju.

2. Muskarci misle da su mudri jer umeju da protresu drvo da bi im pala zrela vocka.

3. Muskarci misle da su mudri jer su oni ti koji kroje  mudrost.

4. Uzimati najbolje od nauke, to je kao kad uzimas esenciju iz ljubicice.

5. Uz toliko buke koju uceni ljudi prave, nema prave nauke.

6. Biti svestan koliko je mala korist od ucenosti, sustina je mudrosti.

 

**********

 

 

Pismo Elen Jans svedskoj kraljici Kristini

Amsterdam, 19.decembar 1655.

 

Gospodjo i prijateljice Kristina,

Je li moguce da drzite da sam nalik devojcurama s vasara, ili onim plahovitim i snaznim muskarcima koji nemaju nista u glavi, te se samo izazivanjem s njima moze postici sta vam je volja? Smatrate li da cete u meni, ako mi kazete da nisam u stanju nesto da uradim, probuditi inat da vam dokazem suprotno? Vajno misljenje onda imate o meni. Gorko zalim ako sam necim doprinela tome, jer nema veze ni sa mojom prirodom, niti sa osobinama zenskog roda. Ne, necu sastaviti univerzalni jezik; kad sam onomad to pokusala, volela sam jednog coveka, i to je bio deo intelektua lne igre zavodjenja: dokazivala sam da mogu prevazici samu sebe. To je sad svrsena prica. Ma koliko nam draga bila prosla vremena, sa svakom godinom koju napunimo sve manje zavisimo od tudjeg misljenja i vise se oslanjamo na sopstveni razbor, to je uteha koju nam starost pruza. Ne bih mogla da prepoznam samu sebe ako bih se, nalik slabasnom stablu drveta, savila pri lakom povetarcu i na prvi napad pristala da radim nesto protiv cega mi se celo bice buni. Izrada jednog takvog jezika bila je deo studije racionalizma naseg prijatelja, i vise ne verujem u taj poduhvat. Zaista ne bih volela da mislite da sam sujetna ili ljuta, ili da je uzrok mog upornog odbijanja tvrdoglavost, koja cesto tera ljude da po svaku cenu istrajavaju u smesnim principima. Zato sam nekoliko puta prelazila Lodvikov rad koji ste mi poslali, i trudila sam se da mi lepotu tudjih gradjevina, iako sa mnostvom propusta, bude dovoljna, nadajuci se da cu naci mira ako vam kazem: evo vam je, jedan divna gradjevina, raspolazite njom. Ali nije moguce, zelje se retko kad ispunjavaju, u ovoj prilici to nije slucaj: smatram da je ova zamisao gora od Bejkonovog predloga. I Lodvik gresi od samog pocetka. Ova engleska gospoda su toliko ubedjena da je svet svuda onakav kakvog ga oni opazaju u Engleskoj, te su uporni da uspostave svevazece kategorije na osnovu onog sto je sustinsko u engleskom jeziku. Kao da slusam katolike koji veruju da pocetak zivota i sile dobra i zla moraju da budu odredjene ako su oni propisali, nikako drugacije. Zapravo, ovi mislioci se odnose prema jezicima kao sto se teolozi odnose prema dogmama, a tu mi nesto mnogo smrdi. Osim toga, zamislite kakvo bi pamcenje morao imati covek da bi koristio jezik gospodina Lodvika? Buduci da su svi dosad dati predlozi prosto neupotrebljivi, zar to nije znak da vasi mudraci trose snagu na uzaludan posao, koji nema veze s prirodom i sustinom covekovog bica. Bojim se da sam vam stvorila neprijatnosti; jedna od mojih specijalnosti je da svojom otvorenoscu i neodmerenoscu izazivam ljutnju drugih, a sam bog zna koliko bih volela da me cuvate u svom srcu. Neka vas sreca prati i neka izrazi moje duboke naklonosti nekako dopru do vas.

Zauvek vasa,

Elen


**********

 

 

„Jela taman po vasem ukusu, Livija Pereiro“

Strucnjaci kazu da je zemlja taman spremna za setvu kad je dovoljno vlazna, za sta je zasluzna kisa koja ju je ovlazila, mada kad smo kod toga, ovaj opis me podseca i na stanje u kom se nalaze zene kad iscekuju svog ljubavnika, zar ne? Rec „taman“ se koristi u mnogim kontekstima i oznacava stanje dozrelosti, usavrsenosti necega sto se razvija, popravlja ili menja. Zato kazemo da je voce taman zrelo za berbu, ili pak da je taman dosao trenutak za neki drugi posao, oznacavajuci tako pogodan momenat za izvrsenje odredjene aktivnosti. Ne bih sad da se upustam u jezicka naklapanja , iovako gramaticari ne uzivaju moje simpatije. Danas bih htela da se malo vise osvrnem na poznatu izreku da za sve u zivotu postoji pravi trenutak. Cak i grandiozni poduhvat kakav je ljubav trazi vreme koju mu je taman po meri. U tim trenucima ljubavnici ne vide nista oko sebe,  ceo zivot im je sadrzan u blesavom smehu, i oni se smeju, slatko i grohotom, onim smehom koji dolazi iz stomaka,  a odakle drugo? Da dolazi iz mozga, samo bi vodili racuna da im se ljubav ne ocita na  licu i da je drugi ne primete. No ljubavnici su neoprezni, mada im nije stalo da se razmecu svojom ljubavlju, vec su slepi da bi videli kako se andjeli cuvari krste i iscudjavaju. Biti zanesen, osecati toplinu oko srca i pocupkivati u hodu, biti zagrljen usred nekog posla, bilo da beres travu, bilo da prostires ves, to je tako lepo. Imati pored sebe nekoga za razgovor, najlepsi je poklon koji nam zivot daruje. Kazu da je vreme kao odapeta strela koja nemilice leti i nosi nas sa sobom, cesto na silu, vukuci nas za kosu. I ljubav je kao vremenska strela, uvek nas vuce napred, mada ponekad zastane, ostane tako da lebdi u vazduhu, da bi nam omogucila predah, pauzu. Ma koliko godina da vam je, kad se covek zaljubi, vraca se u mladost, i oseca knedlu u grlu, zaplitanje u jeziku, leptirice u stomaku i potpunu obamrlost u mozgu. Uprkos tome, zaljubljeni ljudi stvaraju svoja najbolja dela u tim  neprikladnim trenucima, kada su po svemu sudeci van sebe, sto znaci da vrednost jednog coveka ne lezi samo u njegovom racionalnom bicu. U tim plodonosnim trenucima ljubav je taman na svom vrhuncu i nema te osobe spremne da se bori protiv gologuzog decacica s krilima, koji nas je u svojoj igri iznenadio i pogodio. Njegova poseta i osecaj uboda ljubavi vredi vise od svega, cak i od voljenog bica, od cijeg pogleda kljucam kao vrela voda, kao lampek na tihoj vatri… Dobro, nije dovoljan bilo kakav pogled, vec onaj njegov pogled i one njegove izgovorene reci koje, kad bi se sintaksicki analizirale i podelile na klauze, predstavljaju najprostiji oblik govornog jezika, ali meni prijaju kao poljubac leptira, kao svitaj dana, kao topla penusava kupka, kao miris jutarnje kafe, kao ukus hleba ispecenog u sporetu na drva, kao tople vunene carape, kao slatka torta, kao vlazne usne i, iznad svega, kao maline. Zato postoji trenutak za koji morate biti radoznali i smeli da biste ga doziveli, kad se simpatija pretvara u opsednutost, kad vreme staje. Uverena sam da razgovorima preko balkona ili prozora otimamo minute od smrti, a najbolje bi bilo da nas razdvaja stepeniste, vrata ili taraba, jer razgovor zadrzava strasti i pothranjuje ih, da bi se u njima vise uzivalo. U trenutku kad vetar oduva maske i pokaze nasa prava lica, osecanje ljubavi je taman onako kakvo treba da bude… I konacno, jela koja pravite treba da budu taman po vasem ukusu dodajte im sastojke i zacine koji ce goditi nepcima, uvek koristite namirnice koje volite, koje se medjusobno slazu, ukusi ne smeju da budu jednolicni, niti zivot sme da vam bude dosadan. O kuvanju, doduse, nemam mnogo toga da vam kazem.

 

**********

 

Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina, ali jedan od najmocnijih, najinspirativnijih i najuzbudljivijih jeste dopisivanje. To je onaj plamen koji se razbuktava dok citamo, pisemo i razmenjujemo s nekim pisma. Za pocetnu iskru jeste potrebno videti telo, ali dusa koja pise razgoreva vatru i odrzava joj plam. Da bi vatra gorela, mora se lepo potpaliti i loziti dobrim drvetom, ne valjaju ona koja mnogo dime, niti ona koja mirisu na smolu, samo pucketaju a ne gore; oganj mora da greje, i zato je vazan ogrev koji se koristi. Drvo sluzi za ogrev osim sto veseli pogled i pruza hlad, osim sto radja plodove i predstavlja zgodan oslonac za ledja na putu, osim sto inspirise pesnike i slikare, osim sto sluzi za odmor i dokolicu prolaznika, osim sto stvara vazduh koji disemo, omogucava zivot na Zemlji, daruje utociste poljskim zivotinjama i dom pticama. Kad nam ponestane ogreva, koristi se drveni ugalj. On gori ispustajuci zvuke slicne uzdasima zagrljenih ljubavnika, koji dele muke i milovanja dobro raspaljene ljubavi. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Neke su prolazne i povrsne, tu najcesce spada takozvana ljubav na prvi pogled, za koju se ne zna ni odakle dolazi ni zasto se javlja. Sto bi rekla kraljica Kristina, to je ljubav koja postoji nezavisno od valjanosti voljene osobe, a to nije moguce. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Zanimljiv je slucaj onih koji se prave da su slepi kad ne vide dragulj koji im stoji pred nosom, pred ocima,  cak im je nadohvat ruke i mogu da ga dodirnu, ali oni, kao konji s amom, ne uvidjaju pravu vrednost. Takva ljubav je prijateljska, radja se iz posmatranja lepote duse i   shvatanja njene velicine, ali se ne moze reci da tu bukti plamen, ne, ne bukti. Ljubav se moze zaceti na mnogo nacina. Ima onih suptilnih, osetljivih i neznih ljudi koji gaje naklonost ka pisanju, pa u pisanje i citanje unose svoju dusu, da bi doticna osoba, videvsi dusu na tacni, mogla da se navikne na nji i pozeli je. A kad se pozeli dusa, na um padaju i druge misli, neki ih zovu prljavim, a bog bi ga znao zasto se smatraju prljavim misli ljubavne  i razdragane, koje otvaraju vrata masti  da bismo naslutili kako treba da se dodirujemo. Ne mislim na dodir kojim mazimo plis ili macku, vec na onaj poseban dodir kojim cemo upoznati upravo tog doticnog nekog, jedinstvenog i neponovljivog.

Sve ovo je bio uvod da bi se pokazalo koliko je dopisivanje opasno. To dobro znaju oni koji odbijaju da odgovaraju na pisma, poruke, bozicne cestitke ili elektronsku postu: pocinje se od ljubaznih fraza, da bi se onda corba zakuvala sama, ponekad bi se moglo reci  da se u dopisivanju krije neka vestica koja drzi lonac na vatri jedno trista pedeset godina, i mozda bas ta vestica nagoni coveka da, na primer, pocne da govori interesantne stvari koje bude radoznalost u drugima. Taj drugi biva pokosen lepotom koja mu dolazi s posiljkom. Pisanje pisama je cascenje recima, i ako su te reci dobro odabrane a dusa taman u pravom zanosu, mogu da lece bolje od ikakve magicne trave, jer reci produzuju uzitak i deluju kao afrodizijak, umirujuci bol kao analgetici. One u sebi sadrze afrodizijake i analgetske supstance. Zaista je dopisivanje opasna stvar….. Na kraju, uz tolike dokaze, znamo da je dopisivanje opasno jer ostavlja svedocanstvo iz necijeg zivota, ostavlja tragove gde smo prolazili, kako smo voleli i koga….

**********

 

Pesma XI

Imam snage da dignem glas

protiv zivota,

imam.

I da oplakujem strasnu proslost.

I da sagradim kucu

u planinama Pacifika,

medju snegovima Sahare,

usred tropske dzungle Moskve,

pored bastica koje sam zasadila u Njujorku,

po betonu sume,

na tvom licu.

**********

 

 

 

Leave a Comment more...

Zenski razgovori

by on apr.25, 2014, under Nekategorizovano, svemir u kapi vode

Znam ja to… Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja…To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće, šta će? Neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe. Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono…ali, šta mogu…neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al ima, bogami, i lepih komada! Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića. Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?”

= Duško Radović =

Leave a Comment more...

Dvoje koji se vole…

by on apr.20, 2014, under Nekategorizovano, svemir u kapi vode

„Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

= Momo Kapor =

Leave a Comment more...

Saputanje u pasazu

by on apr.18, 2014, under lutanja

 

„I onaj što trčeći gine
i onaj što ležerno luta –
svako će stići do kraja puta…“

Ovog četvrtka, za vas šapuću:
Ivana Nedovic, glumica
Suzana Mitic, slikarka
Katarina Kiković Jović, pesnikinja
Мирослав Митковић Нам, pesnik
Поповић Далибор Поп, pesnik
Biljana Stanojevic, književnica
Ivan Prokic, muzičar

Ovako je najavljeno sedmo saputanje u pasazu. Glavni organizator je moja draga komsinica Bilja, to jedno drago uvek nasmejano bice.

Vec duze vreme se spremam da odem na jedno njihovo vece poezije ali nikako da krenem. Uvek mi nesto falilo. Zapravo najvise mi je hvalila hrabrost da odem sama. Nije imalo smisla maltretirati dragog da sedi dva sata slusajuci nesto sto ga uopste ne zanima. Moje drugarice takodje tako nesto ne zanima. Prema tome imala sam samo dve mogucnosti: ostati kuci ili obuci se i otici sama.

Pre vise godina sam ocajnicki zelela da pripadam negde. Imala sam takve turbulencije u sebi a bila tako sama, bez igde ikoga kome bih mogla da se poverim i porazgovaram. Sav trud mi je bio uzaludan. Priznajem da je ostavio rane ali prezivelo se. Vremenom se naviklo na samocu, cak je pocela i da prija. U stvari pre bi rekla da sam shvatila da sam oduvek bila sama, samo mozda sa manje problema… Od tada sve mi je draza samoca, srecna sam u tim trenucima. Ovako su mi cula mnogo tananija.

Zato sam na ovoj veceri poezije potrazila najzabaceniji osvetljen ugao. Ugurala se u da kazem moju coskicu, raskomotila sa ko kod kuce uz kaficu i uzivala slusajuci recitale povremeno prekidane muzickim numerama. Bilo mi je prelepo. I zato cu od sad cesto posecivati ova saputanja u pasazu.

Jedino mi malo smetalo fotkanje ali sto se mora drage volje…

Jel da da su  pantalejke najlepse cure ?

Nego moram nesto i da vam se pozalim. Vidite ovaj crtez koji sam zapocela tamo uz saputanje? Danas sam ga trebala zavrsiti, falilo mi je jos jedno sat-dva crtuckanja da bi bio gotov. Samo da znate koliko sam bila ponosna i radosna zbog njega, cak sam mu smislila i naziv ali… uvek neko ali srecu kvari… Dok sam gledala seriju pustila sam dragog mi muzica da uz komp  cita novine, popije kaficu. Onako s merak… i sve bi bilo fenomenalno da igrom slucaja nije prolio prepunu solju kafe po stolu i tako potopio moj rad…

Cak sam i dragoj mi komsinici nesto poklonila, mojih ruku delo (mora se vezbati crtanje), nadam se da joj se svidelo. Naravno ovo sam radila predhodnih dana daleko od mog muzica :)

 

Leave a Comment more...

Looking for something?

Use the form below to search the site:

Still not finding what you're looking for? Drop a comment on a post or contact us so we can take care of it!