Necu napisati ni jedan stih o tvojim ocima!
O tome kako si me ljubio
i kako si mi ukrao dah te veceri.
Necu ni odati tajnu zasto sam
te za ruku cvrsto drzala.
Ni zasto sam s tobom
krenula zvezdanim puticem
u mracniju stranu parka.
Necu ti reci ni koliko sam kapi
rose sa tvojih dlanova ukrala.
Ni koliko sam bila srecna kad si otisao!
Ni koliko sam bila tuzna kad sam te videla!
Ni kako sam zamisljala da
lezim na livadi
i upijam dusom vetar koji nosi
polen iz tvoga dvorista.
Necu napisati ni jedan stih o tvojim usnama!
Ni o tome kako si me gledao.
Ni kako sam svu srecu sveta ukrala
kad si dodirnuo mali prst na mom stopalu.
Necu ti reci ni da se vojska mrava
pod mojom kozom probudi
kad kazaljke se stope
kao nasi prsti na mojim bedrima.
Necu ti reci ni zasto sam
obukla malu crnu haljinu.
Ni jesam li ponela nesto tvoje…
Ni jesam li ti ostavila nesto svoje.
Ni jesi li me i koliko lagao
da mozemo sve
mozemo svuda
korakom, lakim,teskim
nogu pred nogu…
Da mozemo trcati
mozemo spavati
mozemo sanjati
Da se mozemo ljubiti
gledati
Da mozemo sve
bez reci, nemi
uvek zauvek…
Necu ti reci
ni da vozovi nisu kasnili…
Jos par stvari nevoljno skupljenih
zatvaram torbu, nevesto prikrivam suze
osmehom…
pozdravljam malog svitca
Odlazim…
Za neki sat on ce me cekati
sasvim slucajno
na peronu br.2
Lagano cu izaci iz voza
poljubicu ga strasnije no ikad
Bacicu kljuc nevinih pogleda
pusticu da budem ono sto jesam…
Ljubavnica tvog zloduha.
Život je… polje deteline… nepregledno… čini se seže od kapi iz koje si se rodio pa sve do zrna zemlje kojim će te pokriti.
I kad se dogodi onaj čarobni tren da samo vrškom trepavica dotakneš vazduh iznad tog polja – shvatiš da zapravo tu počinje beskraj; beskraj zelenila i crnila. Svaki stručak deteline moraš dobro da osmotriš i dodirneš i svaki ima svoju mekotu, toplinu boja; i svaki ima svoj otrov… a samo je jedan stručak onaj sa četiri lista.
Kreneš tako… puziš, pa hodaš, pa trčiš, pa opet poklekneš… Puziš… klečeći, klanjajući se suncu. Tražiš… odereš kolena, laktove, trbuh; baciš osećanja u etar, svakim dodirom ostaviš po česticu svoje duše da lebdi izmedju tebe i kraja sveta… Boli… kida svaku poru… Tako tražiš… Nekad samo onaj izdanak nadješ pa te zaceli i počneš iznova…
Jednog dana kad je nadješ i staviš na dlan – shvatiš ustvari da svaki listak nosi tvoj lik, taj delić sekunde nosi nemerljivu snagu letenja i sve tajne života na dnu okeana; u tom si trenu na dah od zvezda… Čarobno… al’ pod uslovom da sve četiri sreće nisi već izgubio negde u polju deteline…
Prodju mi nekako dani.
Sa oblacima zborim,
rekama krugove vracam,
sunce osmehom umorim.
Al noc…
tiha…
beskrajna…
ne znam gde bih s’ njom.
Noc…
Teska rec za izgovorit
u dusi mi napravi lom.
I kao da nikad ne prolazi,
zove me u tminu me vuce!
Kao da ceznja beskrajna
iznad uzglavlja mog,
vesto rukave suce…
A kada dodje tren
da zora mi umije lice.
Kada iz tame izniknu
suncevih zraka iskrice.
Znam da cu opet
dok traje taj kovitlac
vecnosti zivotnog svitanja,
od zlatnih zraka moliti
odgovor na ista pitanja!
Od koje se tuge covek razboli
kad ima sve
a nema trenutak?
Kad ima zamak
a nema svoj kutak?
Kad se zavrse svi ratovi
a on i dalje
nema svoj mir?
Kad ostane bez daha
dok salje poruke u svemir?
Od koje tuge?
Tada mi iznova.
i iznova…
iznad uzglavlja
osvane duga.
Sunce priziva osmeh.
Reke… novih ljubavi vir.
Oblaci… sapat tvoj…
I tu nadjem svoj mir.
Jer vetrom mi milujes lice.
Lisce mi ime tvoje zubori.
Dusa mi tvoja mila
da nemir u meni smiri,
neznu poruku govori.
Govori da…
je moja beskrajna tuga,
samo jos jedan
izmisljen ovezemaljski hir!
Govori da…
ce jednom tvoja ruka
smiriti moga tela nemir!
Lebdim kroz pukotine dana
znam nedeljivo nas deli.
Lepe se stopala bosa
za memljivi asvalt vreli.
I opet nepopravljivo
moje srce sanja.
I opet po ko zna koji put
secernom vodicom
napila me Janja…
Zivela sam izvan sebe
pretvarala se da sam neko drugi.
Bila samo ceznja koja luta
u beskraj bez cilja,
cekajuci da se vratim sebi.
Cekanje je bilo predugo
i moja snaga je kopnila.
I onda si dosao ti
doneo toplinu i osmeh
iskru mladosti…
mudrost poznih godina.
Oslikavala sam tvoj lik po nebu
zlatnim nitima sunca
Brojala tvoje otkucaje srca
trepatjem zvezda…
No moja dusa nije bila
dovoljno jaka da te vidi,
moje j@ nije bilo dovoljno hrabro
da te sretne.
Navodnjavala sam iluzije suzama,
hranila ih osmehom,
pustala ih da rastu
da idu ka tebi.
I ja sam divlje trcala za njima!
Tako divlje cini mi se
da sam i od svoje duse utekla.
Umorna sam andjele
ostajem bez daha!
Kako da se vratim ?
Ispod ove ljusture
u mom malom svetu je
suvise hladno.
A ti si tako daleko…
Tvoje su se reci kao paukove niti
umrsile u moju kosu.
Miluju me nezno.
Ne daju se poderati.
Klize niz vrat golicavo,
nestvarno.
Zmurim…
Dah moj na tvom uzglavlju
oreol crta
lagano…
Tvoji nezni prsti
osecaju glatkocu mojih jastuka.
Ne disem.
Od nekud se cuje krik
cujes li?…
Cuvaj ga u mislima
jer ja sam
vec daleko…
Daleko… na golom polju.
Na suhoj stazi pokraj nas
samo buket mimoza.
Otkidas cvetove
i pravis sebi kolibu
medju mojim nedrima.
Nagim stopalima
milujem poljski vetar,
dok ti mirno spavas
u svom toplom domu…
A kroz prozor tvog toplog doma
rasuti mesecevi zraci
saraju po nama
mape…
Puteve u nepoznato…
Miris divljih orhideja
opija moja cula,
jaca u kapljicama na mojoj kozi.
Telom zaklanjas
sunceve sjene
strahujes da se ne istope.
Nad tobom
mladi izdanci mlecike.
Upijas im snagu
i poklanjas je meni…
Od nekud se opet cuje krik…
Cujes li?
Cuvaj ga u mislima
jer ja sam vec daleko…
Letim u stvarnost na krilima leptira.
Jednom cu ti sve moje kise dati.
Sve pahulje u zenicu oka vezati.
Sve snove sto sam bez tebe snila
dusom cu ti na dlan urezati.
Jednom cu ti sve moje tajne dati
sve ono sto nikad nisam bila
U jednom treptaju bez kraja cu biti
sve ono sto nikad nikom nisam htila.
Jednom cu ti sve moje tuge dati,
na talas mora nebeskog ce stati.
Bice samo tvoje i samo tada
sve dok te umor do bola ne savlada.
Sve osmehe sto sam ti krisom
na sarenom jesenjem liscu ostavljala.
Sve neznosti na pustinjskim dinama ispisane,
zedne a pripite od sanjarenja.
Ostace tada pore moje da senku tvoje senke prate
Ostace tu uz tebe da nikada mi se ne vrate.
Moja ce se snovidjenja strepnjama tvojim opiti
Jednom cu ti…
Sve Moje
Jednom cu ti…
Ne umem ja da srocim slova
od kojih telo zadrhtati moze.
Samo mozda nemuste reci,
sto se zavuku ispod koze.
I traze u srcu neznosti sponu
dok ne odlete u vasionu.
Telo je oklop tanan
i od vetra zadrhti.
lako, bezbrizno
kao da… od pera pero nusha.
A ja eto ne umem
da prepoznam drhtaj,
dok iz pukotina vulkana
ne zaurla nemirna dusa.
A narandze? Tudje!
I kiseloslatko se samo krasti mogu
ponekad dok se pahulje bude…
Plaho, neprimetno…
bez hrabrosti lude.
Jer i najvece ljubavi su
samo drhtaj…
Plamicak svece
na ledenom bregu.
Magla sto tako sebicno
miluje nemirnu reku.
Vrisak sto svojom tisinom
nosi tajnu daleku.
Nekom jedino pocinak
daje smisao zivljenja
Negde…
Tamo…
Juzno od severnog
nedosanjanog snivanja.
shaporodiva