Narandze
Ne umem ja da srocim slova
od kojih telo zadrhtati moze.
Samo mozda nemuste reci,
sto se zavuku ispod koze.
I traze u srcu neznosti sponu
dok ne odlete u vasionu.
Telo je oklop tanan
i od vetra zadrhti.
lako, bezbrizno
kao da… od pera pero nusha.
A ja eto ne umem
da prepoznam drhtaj,
dok iz pukotina vulkana
ne zaurla nemirna dusa.
A narandze? Tudje!
I kiseloslatko se samo krasti mogu
ponekad dok se pahulje bude…
Plaho, neprimetno…
bez hrabrosti lude.
Jer i najvece ljubavi su
samo drhtaj…
Plamicak svece
na ledenom bregu.
Magla sto tako sebicno
miluje nemirnu reku.
Vrisak sto svojom tisinom
nosi tajnu daleku.
Nekom jedino pocinak
daje smisao zivljenja
Negde…
Tamo…
Juzno od severnog
nedosanjanog snivanja.
Tatjana Kozica
shaporodiva