j@ stvaram svet oko sebeWeb Strane | Početna

Vidimo se

shaporodiva — Sun, 17 Apr 2011 13:29:03 +0000

Stojim kraj reke,

vali mi sapcu stihove cudne.

Vatra i voda savrsen spoj!

Vatra sam znam,

osecam sada

virovi traze zagrljaj moj.

Lunom se nespretno igraju kapi

zvezde se spustile na reke dno,

zovu me…

sapcu da tu mi je mesto,

jer tu nestaju sve tuge i zlo…

Na tren zastanem…

pogledom trazim

oblak s tvojim likom

moj… mali raj

Cekam…

mozda mi treptajem svojim

kaze jel tu pocetak il kraj…

No… sto je covek?

Tek latica cveta

sto s vetrom

tango zivota igra.

No… sto je zivot?

Beleg na pesku

sto vir ga pravi?

Sarena cigra

na recnom dnu…

Jos korak samo i…

vidimo se…

tamo.

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Tetoviranje dahom Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ…

shaporodiva — Sat, 11 Sep 2010 13:39:16 +0000

Skripa stepenica…
jos par koraka
i…

Ne postavljam pitanja.
Ne trazim odgovore.
Samo pratim tvoju senku…

Pruzam ti ruku,
tvoji vlazni dlanovi
sapucu mi
jos nesanjane snove.

Crvena sofa
topli jastuci…
senke na
vega platnu,
nase… neukrotive…

Dodji… dodirom mi
izatkaj stihove
na stopalu…
na bedrima…

Dahom mi vecnost
istetoviraj na vratu.

Dok dan polako
preko krovova zalazi
odvedi me
do kraja beskraja…

j@ Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Pesma svitca

shaporodiva — Tue, 24 Aug 2010 22:28:35 +0000

Necu napisati ni jedan stih o tvojim ocima!
O tome kako si me ljubio
i kako si mi ukrao dah te veceri.
Necu ni odati tajnu zasto sam
te za ruku cvrsto drzala.
Ni zasto sam s tobom
krenula zvezdanim puticem
u mracniju stranu parka.
Necu ti reci ni koliko sam kapi
rose sa tvojih dlanova ukrala.
Ni koliko sam bila srecna kad si otisao!
Ni koliko sam bila tuzna kad sam te videla!
Ni kako sam zamisljala da
lezim na livadi
i upijam dusom vetar koji nosi
polen iz tvoga dvorista.
Necu napisati ni jedan stih o tvojim usnama!
Ni o tome kako si me gledao.
Ni kako sam svu srecu sveta ukrala
kad si dodirnuo mali prst na mom stopalu.
Necu ti reci ni da se vojska mrava
pod mojom kozom probudi
kad kazaljke se stope
kao nasi prsti na mojim bedrima.
Necu ti reci ni zasto sam
obukla malu crnu haljinu.
Ni jesam li ponela nesto tvoje…
Ni jesam li ti ostavila nesto svoje.
Ni jesi li me i koliko lagao
da mozemo sve
mozemo svuda
korakom, lakim,teskim
nogu pred nogu…
Da mozemo trcati
mozemo spavati
mozemo sanjati
Da se mozemo ljubiti
gledati
Da mozemo sve
bez reci, nemi
uvek zauvek…
Necu ti reci
ni da vozovi nisu kasnili…
Jos par stvari nevoljno skupljenih
zatvaram torbu, nevesto prikrivam suze
osmehom…
pozdravljam malog svitca
Odlazim…
Za neki sat on ce me cekati
sasvim slucajno
na peronu br.2
Lagano cu izaci iz voza
poljubicu ga strasnije no ikad
Bacicu kljuc nevinih pogleda
pusticu da budem ono sto jesam…
Ljubavnica tvog zloduha.

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Magija spoznaje

shaporodiva — Sun, 11 Apr 2010 17:25:45 +0000

Zalutah u ponoc… i jos lutam snena,
kroz lavirint zamka od zlata i zvezda.
Sa sjajem u oku poljubaca zedna
utonuh u beskraj
tvog nebeskog gnezda.

Cija li su bedra, oci, prsti, misli
probudila reci sto lome prasinu?
Cije li su senke probudile takvu
lavinu vrisaka… odjeka tisinu?

Cijom snagom duha izvajana stvarnost,
ispisane strasti na barsune bakra?
I patnja i strah jesu li realnost
il’ pisanje voskom po listu od stakla?

Zalutah u ponoc…
i jos lutam snena
kroz reci ljubavi pisane slobodom,
„mahni rucicom“
tvoja ruka pise…
a ja evo… sama
pod nebeskim svodom.

Sapnuces mi jednom cije se to telo
u dlanove tvoje urezalo vrelo,
zigosalo vecno liniju zivota
spoznalo sta znaci ljubavi divota.

Cija je to dusa atima otela
snagu i slobodu?
Violini… zvuke?
Virovima… vodu?

Sapnuces mi jednom, ali tiho… nezno
tek da cujem odjek sazvezdja tisine!
Sapnuces mi dlanom i treptajem usne
magiju spoznaje… ljubavi miline…

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Polje deteline

shaporodiva — Sat, 20 Feb 2010 13:37:29 +0000

Život je… polje deteline… nepregledno… čini se seže od kapi iz koje si se rodio pa sve do zrna zemlje kojim će te pokriti.

I kad se dogodi onaj čarobni tren da samo vrškom trepavica dotakneš vazduh iznad tog polja – shvatiš da zapravo tu počinje beskraj; beskraj zelenila i crnila. Svaki stručak deteline moraš dobro da osmotriš i dodirneš i svaki ima svoju mekotu, toplinu boja; i svaki ima svoj otrov… a samo je jedan stručak onaj sa četiri lista.

Kreneš tako… puziš, pa hodaš, pa trčiš, pa opet poklekneš… Puziš… klečeći, klanjajući se suncu. Tražiš… odereš kolena, laktove, trbuh; baciš osećanja u etar, svakim dodirom ostaviš po česticu svoje duše da lebdi izmedju tebe i kraja sveta… Boli… kida svaku poru… Tako tražiš… Nekad samo onaj izdanak nadješ pa te zaceli i počneš iznova…

Jednog dana kad je nadješ i staviš na dlan – shvatiš ustvari da svaki listak nosi tvoj lik, taj delić sekunde nosi nemerljivu snagu letenja i sve tajne života na dnu okeana; u tom si trenu na dah od zvezda… Čarobno… al’ pod uslovom da sve četiri sreće nisi već izgubio negde u polju deteline…

Tatjana Kozica

Photo by Joanne Ratkowski, Flickr.com

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Zacarani krug

shaporodiva — Fri, 29 Jan 2010 20:51:30 +0000

Prodju mi nekako dani.
Sa oblacima zborim,
rekama krugove vracam,
sunce osmehom umorim.
Al noc…
tiha…
beskrajna…
ne znam gde bih s’ njom.
Noc…
Teska rec za izgovorit
u dusi mi napravi lom.

I kao da nikad ne prolazi,
zove me u tminu me vuce!
Kao da ceznja beskrajna
iznad uzglavlja mog,
vesto rukave suce…

A kada dodje tren
da zora mi umije lice.
Kada iz tame izniknu
suncevih zraka iskrice.
Znam da cu opet
dok traje taj kovitlac
vecnosti zivotnog svitanja,
od zlatnih zraka moliti
odgovor na ista pitanja!

Od koje se tuge covek razboli
kad ima sve
a nema trenutak?
Kad ima zamak
a nema svoj kutak?
Kad se zavrse svi ratovi
a on i dalje
nema svoj mir?
Kad ostane bez daha
dok salje poruke u svemir?
Od koje tuge?

Tada mi iznova.
i iznova…
iznad uzglavlja
osvane duga.
Sunce priziva osmeh.
Reke… novih ljubavi vir.
Oblaci… sapat tvoj…
I tu nadjem svoj mir.

Jer vetrom mi milujes lice.
Lisce mi ime tvoje zubori.
Dusa mi tvoja mila
da nemir u meni smiri,
neznu poruku govori.

Govori da…
je moja beskrajna tuga,
samo jos jedan
izmisljen ovezemaljski hir!

Govori da…
ce jednom tvoja ruka
smiriti moga tela nemir!

Lebdim kroz pukotine dana
znam nedeljivo nas deli.
Lepe se stopala bosa
za memljivi asvalt vreli.
I opet nepopravljivo
moje srce sanja.
I opet po ko zna koji put
secernom vodicom
napila me Janja…

Prikrada se jos jedna noc…

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Bez daha

shaporodiva — Sat, 19 Dec 2009 11:05:47 +0000

Zivela sam izvan sebe
pretvarala se da sam neko drugi.
Bila samo ceznja koja luta
u beskraj bez cilja,
cekajuci da se vratim sebi.
Cekanje je bilo predugo
i moja snaga je kopnila.

I onda si dosao ti
doneo toplinu i osmeh
iskru mladosti…
mudrost poznih godina.

Oslikavala sam tvoj lik po nebu
zlatnim nitima sunca
Brojala tvoje otkucaje srca
trepatjem zvezda…
No moja dusa nije bila
dovoljno jaka da te vidi,
moje j@ nije bilo dovoljno hrabro
da te sretne.
Navodnjavala sam iluzije suzama,
hranila ih osmehom,
pustala ih da rastu
da idu ka tebi.
I ja sam divlje trcala za njima!
Tako divlje cini mi se
da sam i od svoje duse utekla.
Umorna sam andjele
ostajem bez daha!

Kako da se vratim ?

Ispod ove ljusture
u mom malom svetu je
suvise hladno.
A ti si tako daleko…

Tatjana Kozica

Na kraju sveta!

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Iskra

shaporodiva — Fri, 07 Aug 2009 23:47:26 +0000

Miluje vetar nemirno lisce
ko glas tvoj moju dusu od stakla.
Nikada ti nisam videla oci
al me je iskra iz njih dotakla.

Nemirno lisce!
Nemirno more!
Nemirne zore!

Zasto mi stalno u snove dolazis,
ako zelis da sve zaboravis.
Ostani tu gde jesi sada
nemoj mi dusu mrviti,
dusu sto se bez nade nada…

Usnulo lisce!
Usnulo more!
Usnule zore!

Zasto od mene uporno trazis
da budem sto nikad nisam bila.
I zasto mislis da ces odagnati
sve snove sto sam potajno snila.

Ne diraj lisce!
Ne ljuti more!
Ne budi zore!

Voli me sada svim srcem dragim,
sapci mi tajne glasom blagim.
Pusti nek tame odu daleko.
Ne daj da me tako voli drugi neko!

Ni moje lisce!
Ni moje more!
Ni moje zore!

Ni moje iskre!

(photo by Dejan Dimitrijević)

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Ti znaš

shaporodiva — Fri, 29 May 2009 21:07:38 +0000

Opet suze mila – cemu?
I bol taj
Sto ti bradu u vis dize?
Mislis ne vidi se patnja
na uglu usana tvojih?

Cemu to mila – pusti…
Pusti ga neka ide.
Vrati mu uspomene
i reci koje bez reci govore.

Znam da je tesko mila – zaboravi
Iskre u ocima
I osmeh njegov
I milu dusicu njegovu zaboravi…

Samo mu u snovima mila – sapni
da je tisina vrednija od tisine.
Sapni mu mila…
sapni mu
Da sve znas

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

San

shaporodiva — Wed, 11 Feb 2009 02:52:06 +0000

Tvoje su se reci kao paukove niti
umrsile u moju kosu.
Miluju me nezno.
Ne daju se poderati.
Klize niz vrat golicavo,
nestvarno.
Zmurim…
Dah moj na tvom uzglavlju
oreol crta
lagano…
Tvoji nezni prsti
osecaju glatkocu mojih jastuka.
Ne disem.
Od nekud se cuje krik
cujes li?…
Cuvaj ga u mislima
jer ja sam
vec daleko…

Daleko… na golom polju.
Na suhoj stazi pokraj nas
samo buket mimoza.
Otkidas cvetove
i pravis sebi kolibu
medju mojim nedrima.
Nagim stopalima
milujem poljski vetar,
dok ti mirno spavas
u svom toplom domu…

A kroz prozor tvog toplog doma
rasuti mesecevi zraci
saraju po nama
mape…
Puteve u nepoznato…
Miris divljih orhideja
opija moja cula,
jaca u kapljicama na mojoj kozi.
Telom zaklanjas
sunceve sjene
strahujes da se ne istope.
Nad tobom
mladi izdanci mlecike.
Upijas im snagu
i poklanjas je meni…
Od nekud se opet cuje krik…
Cujes li?
Cuvaj ga u mislima
jer ja sam vec daleko…
Letim u stvarnost na krilima leptira.

Tatjana Kozica

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...