j@ stvaram svet oko sebe

Jednom cu ti sve moje kise dati.
Sve pahulje u zenicu oka vezati.
Sve snove sto sam bez tebe snila
dusom cu ti na dlan urezati.

Ostace tada pore moje da senku tvoje senke prate
Ostace tu uz tebe da nikada mi se ne vrate.
Moja ce se snovidjenja strepnjama tvojim opiti
Jednom cu ti…
Sve Moje
Jednom cu ti…

Ne umem ja da srocim slova
od kojih telo zadrhtati moze.
Samo mozda nemuste reci,
sto se zavuku ispod koze.
I traze u srcu neznosti sponu
dok ne odlete u vasionu.

Jer i najvece ljubavi su
samo drhtaj…
Plamicak svece
na ledenom bregu.
Magla sto tako sebicno
miluje nemirnu reku.
Vrisak sto svojom tisinom
nosi tajnu daleku.
Nekom jedino pocinak
daje smisao zivljenja
Negde…
Tamo…
Juzno od severnog
nedosanjanog snivanja.

Tatjana Kozica

IDEM.. Samo na rame glavu da mu spustim, da me zagrli… ne mora da me voli, ne trazim, ne kao prvu ko jedinu samo nek mi oci maglom ispuni, samo da suze moje skupi, skupi i zakopa tu zauvek. Jednu pahulju na dlan da stavi pa na celo moje da ga osvezi u zivot vrati…

„Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci. Ne znam…“

Tatjana Kozica

fotografija – „od angela za angeliku“

Tisina… ne postoji!
To je ustvari vaznoca
koju su smislili dokoni.
Za mene… ne postoji.
Jer sve oko nas
ima svoj jezik potonji.
Za mene nikako ne postoji.
I list razgovara s’ listom stvarnicki.
A ti…
Da si slusao mozda bi znao
sta ti sapucu dva mrava na putu
dok setkaju i nose mrvu na ledjima.
A to je eto… tebi tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu tratincice na livadi
dok od njih vencice pravimo.
A ti mislis eto… tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu moja cutanja
i moje usne osmehom zaledjene.
A tii…ti si birao… eto tisinu.
Onu sto ne postoji.
Onu koju su smislili dokoni.

Tatjana Kozica

Dobro jutro Beko mila,
moja te je dusa snila.
Talasima brojis kapi.
Vetrovima krades dah.
Zvezde mrvis trepuskama
meni dajes zlatni prah.