Vladine web strane

Ima li smisla živeti život poput mog? Sve same laži i prevare. Umoran sam od toga. Zna li iko šta se kuva ispod poklopca? A kuva se, vri. Istina je mutna čorba, vrela i ljuta. Pomirišem prvo, štipa za oči, bez suze ne može. Kad probam, jezik ošurim. Onda progutam, a kao kamenja da sam se najeo. Nikako da svarim. Još i goste sam na ručak zvao. Šta sad? Laž je voda, bistra, pitka, nije ljuta. Suzu spira, jezik hladi, ne mora da se vari. To ja njima serviram, onako, uz osmeh. Kusajte, gosti moji. A gosti kao gosti, da ne uvrede domaćina, sve pojedoše. Uz osmeh, naravno. Znaju oni šta je vruće, ljuto, za varenje teško. Nema kuće bez čorbe. Ovo im dobro dodje da se osveže malo. Mnogo sam vode potrošio.

Mora li tako? I dokle? Kako je naporno, bolno. Kako zaudara samo. Jesam li to ja? Jesam li? Ne znam i ne mogu znati, kad oduvek žmurim ispred prokletog ogledala. Možda me je strah od onog šta bih video. Nije moj karakter tako čvrst i moral toliko visoko da bi ih krivio za tegobe koje me snadjoše. A griža savesti? Hm, tek je ona zardjala. To kod mene, odavno već, škripi, krcka, struže, cvili. Pa, opet, sve mi je bolnije saznanje da sam ogrezao u laž. Da je ono svud oko mene, jer ga prizivam, hranim i negujem. Snagu mi ispija, a nemam je još mnogo. Evo i glava počinje da me boli. Zašto li sve ovo pričam i kome? Što svaku rečenicu pet puta čitam, merkam, ispravjam? Kome to hoću da se dopadnem, a zapravo prevarim i obmanem? Po ko zna koji put obilazim istinu u širokom luku. Da je pošteno, što bih sve radio u svilenim rukavicama? Nigde otisaka ni dokaza. Kao prevejana lopovčina, ne propuštam priliku da ukradem nečije misli, potrebe i osećanja. Hoće li neko stati tome na put, jednom zauvek? Ima li taj maskenbal kraj? Zaista sam umoran.

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.