Vladine web strane

Sačuvaj me Bože od dana kao što je jučerašnji i još goreg današnjeg. Ma, teško da mi tu iko može pomoći. Eh, kako bih sad rado opsovao, onako sočno, iz duše. Ali, neka, ispoštovaću pravila. I sići ću na obalu reke i vikaću iz sveg glasa, nek me čuju u Sremu čak. I biću besan i biću ljut i tužan. I potrošen. Opet ću vikati, urlati još jače i glasnije. I psovaću, psovaću, psovaću. Nek me izbace sa svih sajtova i svih rečnih obala. Nek me izbace odakle god se neko može izbaciti. Onda ću uzeti svesku i olovku, nacrtati reku, sebe na obali, pa ću vikati, vrištati i urlati najjače što mogu. Nek mi glasne žice popucaju, ionako mi više ne trebaju. Nacrtaću i Srem, da ima ko da me čuje tamo preko. Napisaću… ustvari, ne, nacrtaću jednu psovku, najružniju na svetu, pa ću je okititi, da bude svečana. Dodaću joj još jednu, da ne bude sama i da ima prvu pratilju. I treću, za sreću.

Neću da budem dobar, hoću da budem lud. Ionko su to braća rodjena. Samo, što je lud – lud, a dobar ima zdrav mozak, pa ga svi… al’ hajde, ispoštovaću, obećao sam. A tako bih slatko opsovao! I neću da budem fin i učtiv, ni kulturan i lepo vaspitan. Baš bih da postanem bitanga, da ima princeza nad kim da se zgražava. I ološ da postanem, smrad, skot. A i ovaj obraz, koji će mi moj? Dok sam ga čuvao od blata i svake druge prljavštine, šamarali su me po njemu, onako domaćinski, ne štedeći. Za to mi je, izgleda, samo i služio. Pljas! Okreni drugi – pljas! ‘ajde sad opet onaj – pljas! Alo! Pa šta sam ja?!

Prošle sedmice jedna majmunolika strvina zamalo da me pregazi na pešačkom prelazu svojim dzipom sa zatamnjenim staklima. Kočnice škripe, krv mi se ledi, on izleće nadmeno, psuje mi majku, vredja. Ja sam kriv što sam prelazio njegovu ulicu, u njegovom gradu, na njegovom svetu. Kriv što postojim. Društvo mu pravi crni BMW što staje pored. Iz njega izlaze dvojica sličnih njemu. Bez ikakve sumnje, tri naoružane skotine. Krv ne samo da mi se odledila, već vri, ali, šta sad? Da me izbuše tek tako?! Na prazno! E, neće moći. Tad sam progutao, ali svinja smrdljiva ne sluti koliko je svet mali i koliko ja pamtim, dugo, dugo. I kako se sve dočeka i kako sve legne na svoje mesto. Kad – tad, majmunoliki, kad – tad, samo ti i ja. Baš me briga šta će neko da misli o ovome i meni. Bog nek prašta, to mu je posao, mudraci nek mudruju, pametni nek pametuju. Kulturni i prosvetljeni nek se drže nivoa za tri koplja iznad mog. Ja sam jedan primitivac koji ne da na sebe više i brani se kako zna i ume. Jedan prostak kog nosi bujica i koji grčevito pokušava da se održi na površini. Prsno, leptir, ledjno, slobodan stil, sinhrono plivanje, to je za bazen, gde se boriš za medalju. Ja se borim za vazduh.

Muka mi je od silne obesti i bahatosti u kojoj živimo. Toga je uvek bilo i biće, znam, ali, to nije razlog da mi ne bude muka. I nisu osioni samo moćni iza tamnih stakala. Gori su mnogi koje sam smatrao prijateljima. Hrani kera da te ujede. Mnogo sam razočaran, ali u prvom redu u sebe. Kaže se – sve prema zasluzi, a ja sam zaslužio, očigledno. Bio sam, nemalo i veoma prijatno iznenadjen, kad sam primio čestitku za zadnji rodjendan od, skoro nepoznate osobe, tačno u minut kad sam i rodjen. Znači, taj neko je našao za shodno da misli o tome, da se obaveže da to uradi sa osećajem. Tim pre je gorčina veća, dragi moji dugogodišnji prijatelji. Jer, nije suština u rodjendanu, dovoljno sam star da bi on sam po sebi bio bitan. Poštovanje je ono što vama nedostaje. Dajem krv i davaću, jer nekom treba, dajem srce, neko traži, dajem dušu ko je nema, ali dupe više ne dam, dosta ste me… uredu, uredu, ispoštovaću još ovog puta, obećao sam. A tako bih sa uživanjem opsovao!