Vladine web strane

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.

Comments»

no comments yet - be the first?