Vladine web strane

Spavaš li? Možda je tako i bolje. Neću te buditi, iako sam došao da se oprostimo. Da ti kažem da odlazim, da ne postojim više. Zatvaram davno pročitanu knjigu. Ovako, prošao bih samo tiho, na prstima, bos, sa cipelama u rukama. Poput senke nejasno, stopljen sa tamom. Da nestanem zauvek u izmaglici nastupajućeg jutra. Da te pogledam, onako, kao nikad do sad. Nek pogled taj bude tačka, mislio sam, na napisan roman. Da prodjem kraj tebe nehajno, a ipak odlučno. I nek vetar što ga vrata koja za sobom zatvorim načine, poklopi i zadnju stranu istrošene knjige.

Bože, kako je lepa! Prosto, ne znam gde prestaje lice, a počinje jastuk. Koža i svila kao jedno. I duga, meka kosa što ih prekriva. Zaboravio sam da se pored nje ne može proći tek tako. Pitam srce šta mi je činiti, kaže:

„Stani“

Pitam razum, reče mi:

„Stani, nego?! Učini što se učiniti mora. Ako već sa nemirom odlaziš, nek’ to ne  bude oluja“

Ne pamtim kad su zadnji put bili tako složni. I zato stadoh. Gledam te usnulu i ne želim da znam gde te san vodi, koje je boje, šta šapuće. Jer, on je samo pola od onog velikog, našeg, sanjanog, pa pocepanog. A ja sam moju polovinu još tad izgubio. Došao sam da ti kažem, idem da je tražim. Dugo, dugo sam već budan, teško je to, snevati se mora. Samo, pre nego što odem, želim da legnem kraj tebe, da se ušuškam pod toplim ćebetom, šćućurim poput deteta. Hoću da naslonim glavu na tvoje rame, da te uzmem za ruku, tvoj dlan lagano da spustim na svoj obraz. Da osluškujem otkucaje srca. Pa, da zagledan u zid na suprotnoj strani sobe, urežem taj trenutak u sećanje, nek tu počiva dok me sećanje služi. A ti spavaš i ne bih te budio nizašta na svetu. Ne. Ni poljubiti te neću, onako krišom, jer, taj zadnji poljubac, ma, imamo ga mi već, tamo je negde, u onoj prašnjavoj knjizi. Telo tvoje ne želim, iako zbog njega bih umro. Blud i bludne misli, pa to nije oproštaj. A ja oproštaj hoću. Da primim i dam. Jer, samo tako mogu otići bez oluje u duši. Gledam zid i hoću da pamtim. Da znam da kraj njega, tu negde, ostavljam nešto svoje nezaboravu na čuvanje. I da se po to neću vratiti.

Kako je mek tvoj dlan. Ceo moj svet je stajao na njemu. Sad još samo obraz. Skloniću i njega, neka ga još tren koji, jer, tako je mek. Tako neobično mek. Samo još malo, samo tren. Ćutim snažno, silovito, kao nikad do sad. Reči, misli, sećanja, sve počinje da vri, kulja i navire nezadrživo. Branim se grčevito, gotovo panično. Pa, kakva je to sila, mora li baš tako? Pitam srce, pitam razum:

„Mora!“

Ležim tu, kraj tebe, bijem veliku, svoju poslednju bitku u ratu izmedju jave i sna, juče i sutra. I niko ne mora da zna i niko ne treba da zna. Možda, samo zid preko puta nas. Kako si topla. Nikad bliže, nikad dalje. Osećam tvoj dah, tih, ujednačen. Sklapam oči, upijam ga i pamtim. I pamtim toplotu tvog tela, pamtim mirnoću na licu, drhtaj, jedva osetan u tvojim grudima za koji nisam siguran da li je stvaran. Želim, kao što čovek želi da živi, da mi osećaj mekoće dlana, ostane na obrazu. Neka ova noć ostane u večnosti. A ti spavaš.

Otvorio je oči, uzeo njenu šaku, sklonio sa svog obraza i na momenat, lagano, prsti su im se sklopili. Izašao je tiho, da je ne probudi, nije zastao i nije se okrenuo. Dobio je bitku. Kako je pobeda bolela, to samo on zna. I, možda, zid, onaj preko puta njih; nje. Vrata su se tiho zatvorila, vazduh je lagano prostrujao i okrenuo onaj poslednji otvoren, prašnjavi list stare, odavno napisane i pročitane knjige. Sviće novi dan.