Vladine web strane

Danas se desilo nešto, zaista neobično. Pošao sam da zasadim pet sadnica topole. Sišao sam na samu obalu Save i u travi, na metar od vode,ugledao krst. Veliki, drveni. Na njemu ime i prezime, godina rodjenja i smrti. Donji, naoštreni deo, tamniji od ostatka. Nesumnjivo, pod uticajem zemlje u koju je bio zaboden. I tako, istrgnut iz groba, ko zna kojim razlogom, čijom rukom ili silom, pluta, nošen velikom vodom.

Odakle dolazi i zašto zastaje bas ispred moje kuće? Šta li mi to stara, mudra reka, poručuje? Zna me ona kako dišem. Jer, bila je tu kad sam rodjen, biće tu kad odem. Zašto krst? Zašto ja? Vekovima je voda nosila živo i neživo. I mrtve. Ali, krst! Do sad, ni čuo ni video. Nisam se uznemirio. samo sam je pitao:

„Zar je vreme? I čije?“

Kako to mistično deluje, kako fantomski odjekuje kad se smesti u jedan ovakav tekst. Ali, voda je bila tako jasna, vrbe tako stvarne, vlažan vazduh na obali prirodan. I u sred idile, pomislio bi čitaoc, turobni, zlokobni simbol smrti, tamo gde mu mesto nije. Čudno je, koliko je to meni u tom trenutku bilo istovremeno neobjašnjivo i jasno. Skoro da sam se osećao nelagodno zbog mirnoće koja me je prožimala. Znao sam da odgovor neću dobiti. Mudra reka je mudra zato što ćuti. Ko nauči da sluša tišinu, čuće sve. Ja još uvek ne čujem. Nazirem i naslućujem ponekad, ali ne čujem.

Suvom granom sam vratio krst u vodu, odgurnuo ga od obale i ispratio pogledom. Bivao je sve manji. Kad sam ga izgubio iz vida, shvatio sam koliko je mira u meni. Ne zbog krsta, koji je otplovio. Zbog glasa koji nisam čuo. O da, verujem da je strašan urlik tog komada drveta koje je došlo ko zna odakle i otišlo bez traga. Da je trebalo, čuo bi ga. Ne ja, ne ovaj put.

Život caruje. Uostalom, zar nisam došao sa namerom da to potvrdim? Kako ponosno stoje tek zasadjene topole. Vitke, pune života.