Vladine web strane

Ovaj tekst je inspirisan istinitim dogadjajem i predstavlja moj pokušaj da dočaram poslednje sate čoveka osudjenog na smrt zbog ubistva. Njegovo obraćanje majci, borbu sa sopstvenom savešću i avetima prošlosti. 

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Imam li pravo da te tako zovem? Zašto ove reči upućujem baš tebi, koju sam izneverio više nego sve druge? Više nego sebe. Kako je ogromno moje prokletstvo. Kolika je tvoja ljubav prema meni, toliki je bol kojim ti uzvraćam. I kolika je hrabrost koja mi dozvoljava da ti se obratim, toliko je široka duša tvoja majčinska, spremna na praštanje. Slutim da oproštaj za mene imaš i strah me je zbog tog. Ako se spremam greh da okajem, krst svoj na Golgotu da iznesem, molba tvoja Bogu za spas moje duše, bice trnovit venac na glavi ovog grešnika. Razapeće me i kopljem probosti i time pokazati svoju milost. Pravi bol od tebe, majko, očekujem. Tvoja suza u odsudnom času i reči oproštaja sa tvojih usana, razoriće moje biće. Nestaće sve ono što sam bio, što jesam i što sam mogao biti. Jedino to biće dovoljno velika kazna za moj zločin.

Prizvao sam smrt i u ruke joj predao nedužnog čoveka. U njegovom oku ostao je moj lik, na telu miris mog, sa njegovom dušom otišla je i moja. Smrt se sad vraća, traži me, dolazi po mene. Koliko je samo milosrdja u njenom koraku. To je moj andjeo spasa kog čekam raširenih ruku. Presuda je glasila:

„Na smrt“

Time me, zapravo, oslobadjaju. Prava kazna je svaki tren koji preživljavam od tad. Svaki udisaj i otkucaj srca koji mi preostaje. Sve što jeste, a nije moralo i što je moglo, a nije se desilo. Šta ova prazna ljuštura ljudska preživljava medju četiri zida, samo ona zna. To je istinska pravda. Osuditi na život, dovoljno dug da razumeš sebe i spoznaš istinu. Da se zapitaš jesi li stvarna ličnost, ili nečija bolesna mašta, neka noćna mora?

Znaš li majko koliki je moj svet? Kolika su prostranstva koja ni najludja mašta ne moze popuniti? Koliki je nemir u meni zbog spoznaje da će nestati mojim odlaskom? A tako sam želeo da ga nekom poklonim. Kako bi to lep poklon bio. Nisam sam, majko. On je tu. On i ja. Žrtva i dželat i obrnuto. U jednom umu. Ne znam više ko čiju ulogu igra; sve se izmešalo. Pitao sam ga hoće li da njemu darujem moj svet, moj san. Ništa nije odgovorio. Gledao me je samo svojim umornim, tužnim očima i nemo odmahnuo glavom. Kao oganj peče ta njegova seta. Zašto se ne pretvori u demona, zašto me ne rastrgne na komadiće? Umesto tog, bolno se osmehuje. U oku mu suza. Pada pravo na moje grudi, probada me kao užareno koplje. Bol, bol! Ne mogu više, ne mogu. Ne mogu, majko. Zaslužio jesam, ali, ne mogu. Reci mu da nisam hteo, da to nisam bio ja, onaj pravi. Zlo je to u meni učinilo, zlo. Reci mu majko da dobro u nama nije samo. Svi zlo posedujemo i svi smo njegove sluge. Samo, ne znamo to.

Imam li pravo na poslednju želju? Ako imam, želeo bih da ne čujem vaša praštanja, da ne vidim staložena lica, ne osetim smirenost u duši. Demon sam i kao demona me ispratite. Na krst, na kolac, u vatru! Djavolji sluga sam, zar ne shvatate?! Užasnut sam i umoran od života. Majko, sve što tražim je zaborav. Stavite me tamo kad sve bude gotovo i neka me odatle niko nikad ne izbavi. A ako ne učinite tako, tek ću onda shvatiti koliki užas čini moje delo i koliko je strašna patnja moje duše. Idi sad; put moj je dug i mračan. Idi, da bih mogao da se spremim, da bih mogao da pevam. Da sanjam. Idi.

Comments»

1. bk - maj 6, 2009

aaauuuuuuuuuuuuu,potresen sam!!!!!!!!