Vladine web strane

Kao otac dvoje dece, godinama sam svedok nezamenjivog delovanja dodira u komunikaciji sa njima. Naravno, ne govorim o otkrivanju tople vode i rupe na saksiji. Prosto, iznosim svoja zapažanja. Verujem da je detetu, a naročito bebi, dodir neophodan. Od prvog kontakta sa ćerkom, a kasnije i sinom, više sam instiktivno nego svesno, razvijao svojevrstan, uslovno rečeno, razgovor dodirom. Kako je u prvih nekoliko meseci života, uz glas, to gotovo jedini način da vas dete doživi i razmenjuje sa vama informacije, onda to i nije ništa neobično. Medjutim i pored razvoja verbalne komunikacije, zadržali smo, šta više i proširili i obogatili govor dodira. Jasno, sve je više gubio dominantnu ulogu, ali je ostao i opstao kao snažna podrška i dopuna drugim vidovima razmene informacija i osećanja.

Glad, žedj, bol, usamljenost, mokre pelene, hir, samo su neki od razloga zbog kojih beba plače. Majčin zagrljaj je najdelotvornija prva pomoć do trajnog rešenja. Ali, majka je jedna. Mi ostali smo druga kategorija. Tako da nije bilo jednostavno odgovoriti izazovu. Vremenom, okolnosti se menjaju, a sa njima i smisao dodira. Ipak, jedna od karakteristika koje su se zadržale je obostrana delotvornost. Ne jednom sam, dok sam imao glavobolju, prislonio ili naslonio glavu na dete i bol bi uminuo. Sugestija ili ne, nebitno, činjenica je da je ono svojim grudima, stomakom ili rukom, delovalo na mene, upilo moju tegobu i poništilo je. Imao sam male trikove i za rešavanje psihičkih i psiholoških nedaća. Jedan od njih se sastojao u tome da naslonim uvo na grudi i slušam otkucaje srca. Problemi na poslu, u kući i porodici, sve bi postajalo bezvredno u poredjenju sa tim. Čak i danas, kad skoro da više nisu deca, ponekad to radim. Razlika je samo u tome što ih sad držim za zglob šake i osećam pulsiranje pod prstima. Naravno, koristim priliku kad gledaju neki film ili slično, pa se zanesu i ne obraćaju toliko pažnju.

Često smo takve stvari rešavali i na aktiviji način. Imali smo igru koju smo zvali „čišćenje“. Ako bih bio ljut, nervozan ili zabrinut zbog nečega, morao sam da legnem, a oni bi rukama prelazili preko mene. Kao što lekar stetoskopom osluškuje šumove u vašem organizmu i traži nepravilnosti, tako su i oni dlanovima „otkrivali“ mesta gde su se sakrile zloće zbog kojih nisam nasmejan i raspoložen. Kad bi ih locirali, pritiskali bi dlanove na to mesto, žmurili bi i napinjali se da ih izvuku napolje, a potom smeste u, za to, pripremljenu teglu sa zatvaračem. I uspevalo bi. Jer, pažnja i briga koju su pokazivali za mene, morala je da se završi osmehom i dobrim raspoloženjem. Samim tim sam i ja morao ponekad da vršim čišćenje. A bilo je dosta toga da se vadi. Straha, suza, fizičkog i duhovnog bola, laži; dug je niz, kako kad. Eto, dakle, par praktičnih ilustracija snage dodira.

Kad mi se kći rodila, bio sam, naravno, presrećan. I ono, prvi put, izgovoreno „tata“, je neponovljiv doživljaj. Ali, svet sam osvojio tog trena kad sam dočekao da me zagrli oko vrata. Dodir je, ipak, nešto jedinstveno.

Comments»

no comments yet - be the first?