Vladine web strane

Sačuvaj me Bože od dana kao što je jučerašnji i još goreg današnjeg. Ma, teško da mi tu iko može pomoći. Eh, kako bih sad rado opsovao, onako sočno, iz duše. Ali, neka, ispoštovaću pravila. I sići ću na obalu reke i vikaću iz sveg glasa, nek me čuju u Sremu čak. I biću besan i biću ljut i tužan. I potrošen. Opet ću vikati, urlati još jače i glasnije. I psovaću, psovaću, psovaću. Nek me izbace sa svih sajtova i svih rečnih obala. Nek me izbace odakle god se neko može izbaciti. Onda ću uzeti svesku i olovku, nacrtati reku, sebe na obali, pa ću vikati, vrištati i urlati najjače što mogu. Nek mi glasne žice popucaju, ionako mi više ne trebaju. Nacrtaću i Srem, da ima ko da me čuje tamo preko. Napisaću… ustvari, ne, nacrtaću jednu psovku, najružniju na svetu, pa ću je okititi, da bude svečana. Dodaću joj još jednu, da ne bude sama i da ima prvu pratilju. I treću, za sreću.

Neću da budem dobar, hoću da budem lud. Ionko su to braća rodjena. Samo, što je lud – lud, a dobar ima zdrav mozak, pa ga svi… al’ hajde, ispoštovaću, obećao sam. A tako bih slatko opsovao! I neću da budem fin i učtiv, ni kulturan i lepo vaspitan. Baš bih da postanem bitanga, da ima princeza nad kim da se zgražava. I ološ da postanem, smrad, skot. A i ovaj obraz, koji će mi moj? Dok sam ga čuvao od blata i svake druge prljavštine, šamarali su me po njemu, onako domaćinski, ne štedeći. Za to mi je, izgleda, samo i služio. Pljas! Okreni drugi – pljas! ‘ajde sad opet onaj – pljas! Alo! Pa šta sam ja?!

Prošle sedmice jedna majmunolika strvina zamalo da me pregazi na pešačkom prelazu svojim dzipom sa zatamnjenim staklima. Kočnice škripe, krv mi se ledi, on izleće nadmeno, psuje mi majku, vredja. Ja sam kriv što sam prelazio njegovu ulicu, u njegovom gradu, na njegovom svetu. Kriv što postojim. Društvo mu pravi crni BMW što staje pored. Iz njega izlaze dvojica sličnih njemu. Bez ikakve sumnje, tri naoružane skotine. Krv ne samo da mi se odledila, već vri, ali, šta sad? Da me izbuše tek tako?! Na prazno! E, neće moći. Tad sam progutao, ali svinja smrdljiva ne sluti koliko je svet mali i koliko ja pamtim, dugo, dugo. I kako se sve dočeka i kako sve legne na svoje mesto. Kad – tad, majmunoliki, kad – tad, samo ti i ja. Baš me briga šta će neko da misli o ovome i meni. Bog nek prašta, to mu je posao, mudraci nek mudruju, pametni nek pametuju. Kulturni i prosvetljeni nek se drže nivoa za tri koplja iznad mog. Ja sam jedan primitivac koji ne da na sebe više i brani se kako zna i ume. Jedan prostak kog nosi bujica i koji grčevito pokušava da se održi na površini. Prsno, leptir, ledjno, slobodan stil, sinhrono plivanje, to je za bazen, gde se boriš za medalju. Ja se borim za vazduh.

Muka mi je od silne obesti i bahatosti u kojoj živimo. Toga je uvek bilo i biće, znam, ali, to nije razlog da mi ne bude muka. I nisu osioni samo moćni iza tamnih stakala. Gori su mnogi koje sam smatrao prijateljima. Hrani kera da te ujede. Mnogo sam razočaran, ali u prvom redu u sebe. Kaže se – sve prema zasluzi, a ja sam zaslužio, očigledno. Bio sam, nemalo i veoma prijatno iznenadjen, kad sam primio čestitku za zadnji rodjendan od, skoro nepoznate osobe, tačno u minut kad sam i rodjen. Znači, taj neko je našao za shodno da misli o tome, da se obaveže da to uradi sa osećajem. Tim pre je gorčina veća, dragi moji dugogodišnji prijatelji. Jer, nije suština u rodjendanu, dovoljno sam star da bi on sam po sebi bio bitan. Poštovanje je ono što vama nedostaje. Dajem krv i davaću, jer nekom treba, dajem srce, neko traži, dajem dušu ko je nema, ali dupe više ne dam, dosta ste me… uredu, uredu, ispoštovaću još ovog puta, obećao sam. A tako bih sa uživanjem opsovao!

Ima li smisla živeti život poput mog? Sve same laži i prevare. Umoran sam od toga. Zna li iko šta se kuva ispod poklopca? A kuva se, vri. Istina je mutna čorba, vrela i ljuta. Pomirišem prvo, štipa za oči, bez suze ne može. Kad probam, jezik ošurim. Onda progutam, a kao kamenja da sam se najeo. Nikako da svarim. Još i goste sam na ručak zvao. Šta sad? Laž je voda, bistra, pitka, nije ljuta. Suzu spira, jezik hladi, ne mora da se vari. To ja njima serviram, onako, uz osmeh. Kusajte, gosti moji. A gosti kao gosti, da ne uvrede domaćina, sve pojedoše. Uz osmeh, naravno. Znaju oni šta je vruće, ljuto, za varenje teško. Nema kuće bez čorbe. Ovo im dobro dodje da se osveže malo. Mnogo sam vode potrošio.

Mora li tako? I dokle? Kako je naporno, bolno. Kako zaudara samo. Jesam li to ja? Jesam li? Ne znam i ne mogu znati, kad oduvek žmurim ispred prokletog ogledala. Možda me je strah od onog šta bih video. Nije moj karakter tako čvrst i moral toliko visoko da bi ih krivio za tegobe koje me snadjoše. A griža savesti? Hm, tek je ona zardjala. To kod mene, odavno već, škripi, krcka, struže, cvili. Pa, opet, sve mi je bolnije saznanje da sam ogrezao u laž. Da je ono svud oko mene, jer ga prizivam, hranim i negujem. Snagu mi ispija, a nemam je još mnogo. Evo i glava počinje da me boli. Zašto li sve ovo pričam i kome? Što svaku rečenicu pet puta čitam, merkam, ispravjam? Kome to hoću da se dopadnem, a zapravo prevarim i obmanem? Po ko zna koji put obilazim istinu u širokom luku. Da je pošteno, što bih sve radio u svilenim rukavicama? Nigde otisaka ni dokaza. Kao prevejana lopovčina, ne propuštam priliku da ukradem nečije misli, potrebe i osećanja. Hoće li neko stati tome na put, jednom zauvek? Ima li taj maskenbal kraj? Zaista sam umoran.

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.