Vladine web strane

Baš sam ja neki srećan čovek. Zauzimam, izuzetno visoko, drugo mesto na listi meni dragih i voljenih osoba, a sa sobom provodim svo raspoloživo vreme. Zar to nije lepo? Uvek u društvu nekog ko mi znači puno. Naporno je biti u gužvi, ljudi svud oko mene, u prevozu, na ulici, poslu. I svi bi da nešto pitaju, posavetuju. Kao da je meni do razgovora, pa šta oni misle, imam li ja vremena za takva naklapanja? Ko je još video korist od jalovog druženja? Život je ionako kratak, još ako ga traćimo na kojekakve gluposti i bezvredne sitnice, šta smo onda uradili? Man’te me se ljudi, zar nemate pametnija posla? Krš Božji važnijih stvari imate da završavate, a vi se nakačili na Vladu kao na lokomotivu. Ma, sve je to raspušteno i dokono, pa bi i mene da uvuku u njihovo kolo. Hm, sva sreća da imam sebe. Miran sam s te strane. Uvek sam si pri ruci da se uputim u pravom smeru, posavetujem i utešim. A i kad mi je do razgovora, kud bih boljeg sagovornika našao? Niko me tako ne poznaje u dušu, niko ne ceni i ne poštuje, pa i ne razume, na kraju krajeva.

Eto, gledam na poslu, recimo. Kad je pauza, obavezno se povede razgovor nevezan za to što radimo, sve nešto privatno. Te šta je uradio komšija, te pokvario mu se auto a delovi skupi, te bila joj svekrva u gostima za novu godinu i izem ti takvu novu godinu. Ma, da ne nabrajam, sve na isti kalup. Lud sam za tim da punim glavu tudjim automobilima, komšijama i svekrvama. Ni kraj izloga kakvog ne mogu da zastanem, a da me neko ko se tu zatekao ne zatrpa zapažanjima o ponudjenoj robi, jadikovkama i žalom za onim, prošlim, srećnim vremenima kad se za platu moglo – ohohoo! Ne razumem! A tek ovo:

„Izvin’te, jel’ slobodno“?

Klimnem glavom u znak potvrde i nastavim da gledam kroz prozor.

„A, jel’ ovo autobus za Banjicu, nisam ni pogledala, juuu, hi hi hiii“!

Opet klimnem.

„Jel’ vam smeta torba? Čekajte, samo da se namestim, evo samo malo, taaako. Znate, bila sam na pijaci, svašta sam nakupovala, ne volim kad mi se špajz isprazni, odmah ja to sve tako, znate, ma i moj Mića nije za to da se u ovakvim vremenima bude bez zaliha. Mada, nije uvek sve tako bilo, znate, nekad je moj Mića bio, kako bi’ vam rekla, pravi kafanski čovek. Joj, da samo znate kol’ko sam vremena i živaca utrošila dok nisam napravila od njega domaćina…“

Podesio sam glavu na povremeno klimanje, pa i ne razmišljam o tom više. Nije ni čudo što je Mića ceo vek proveo u kafani. Usput sam svratio u prodavnicu, kupio sam piće i kafu, Rade slavi danas, pa idem večeras kod njega. I tačno znam kako će se sve odvijati. Biće u početku malo zezanja, poneki vic i dogodovština iz mladjih dana, a onda ono neizbežno:

„Pa, dobro, opet si došao sam. Šta je sa onom, kako se beše zove? Dokle ćeš kao pustinjak? Matori, vreme ide, pitaćeš se gde ti bi pamet. Ne priliči ti da se u tvojim godinama ponašaš kao nezreo klinac, švrć tamo, švrć vamo, mislim, razumem ja sve to, ali ipak. Drugo, šta je to sa Nešom, čujem, opasno popustio u školi. A ti mu dozvoljavaš i da spava sa gitarom. Pa još i mindjuša. Ne znam šta da ti kažem, ja Boga mi, ne bih tako, čvrsta ruka rešava stvari. A Kaću ti stalno vidjam sa onim Stevanovim starijim. Vodi računa, ti mu bar znaš oca“.

Uh, Rade, drugovi smo od detinjstva, volim ja tebe, cenim i poštujem. I razumem, ko će mi reći ako ne ti, ali, drviš ga i guliš, brate, nevidjeno. Kod Bilje ne smeš da pisneš, pa našao mene. A tek ona:

„Jao, Vlado, nemoj, molim te, pogrešno da me razumeš, ali, mislim da si ti mnogo pogrešio. Onakva žena se čuva kao malo vode na dlanu. Mislim, to je tvoja stvar, u redu, ali, prosto, moram da ti kažem…; nego, jel je vidjaš, kako je, pozdravi je ako se čujete nekad…“

Ne znam ko je ovde lud. Ko o čemu, baba o uštipcima. Da mi Rade nije to što mi je, ja bih Biljo i s’ tobom pogrešio, ili, bar zgrešio, ako ništa više, koliko još večeras. I ako ti je, baš, prirasla k’ srcu, nosi je, pa je čuvaj na dlanu. Uostalom, naravno da je to moja stvar, a ti se drži tvoje. Ne bi valjalo da nam se stvari pomešaju, tvoja i moja, ipak mi je Rade prijatelj. Eto, sve se svodi na to da ih slušam i mislim ovo što upravo pišem.

U prosečnom danu, čeka mene još par obaveza. Izmedju ostalog i „ona, kako se beše zove“. Sam sam kriv, ne kažem. Natovarim sebi pun rokovnik neizostavnih radnji i delanja. Treba sve to ispoštovati. Srećom, tu bar nisam zatrpan pitanjima i zapažanjima, mislim, ne u tolikoj meri. Po neko „zašto“, „kako“, do kad“… ma, izdržljivo, u svakom slučaju. Držim se redosleda, pa nekako i to prekotrljam. Svidja mi se, ortodoksna je feministkinja, osim tog, ima stav, nije povodljiva, karakterna je i čvrsta. Taman ono što meni treba. Ide svojim kolosekom, a ja se samo švercujem par stanica. Jednom se živi.

Slede potom škola i ocene, malo nerviranja, poneka kućna svadja, bubanj i gitara, njen dečko i njegova devojčica. Potom, neizostavna klopa. Ne znam šta nam je, u poslednje vreme jedemo skoro svaki dan, a to košta. Tek pranje sudova, veša, nogu i zuba… strašno! A onda – konačno sam! U četiri zida, na starom, razdrndanom krevetu, glave pune svega osim pameti, posvećujem ono malo snage što je negde slučajno zaostalo, samo svojoj malenkosti. Žmurim i zahvaljujem se sudbini što je baš mene izabrala. Dakle, ja sam taj. Najusamljeniji čovek na svetu.

Spavaš li? Možda je tako i bolje. Neću te buditi, iako sam došao da se oprostimo. Da ti kažem da odlazim, da ne postojim više. Zatvaram davno pročitanu knjigu. Ovako, prošao bih samo tiho, na prstima, bos, sa cipelama u rukama. Poput senke nejasno, stopljen sa tamom. Da nestanem zauvek u izmaglici nastupajućeg jutra. Da te pogledam, onako, kao nikad do sad. Nek pogled taj bude tačka, mislio sam, na napisan roman. Da prodjem kraj tebe nehajno, a ipak odlučno. I nek vetar što ga vrata koja za sobom zatvorim načine, poklopi i zadnju stranu istrošene knjige.

Bože, kako je lepa! Prosto, ne znam gde prestaje lice, a počinje jastuk. Koža i svila kao jedno. I duga, meka kosa što ih prekriva. Zaboravio sam da se pored nje ne može proći tek tako. Pitam srce šta mi je činiti, kaže:

„Stani“

Pitam razum, reče mi:

„Stani, nego?! Učini što se učiniti mora. Ako već sa nemirom odlaziš, nek’ to ne  bude oluja“

Ne pamtim kad su zadnji put bili tako složni. I zato stadoh. Gledam te usnulu i ne želim da znam gde te san vodi, koje je boje, šta šapuće. Jer, on je samo pola od onog velikog, našeg, sanjanog, pa pocepanog. A ja sam moju polovinu još tad izgubio. Došao sam da ti kažem, idem da je tražim. Dugo, dugo sam već budan, teško je to, snevati se mora. Samo, pre nego što odem, želim da legnem kraj tebe, da se ušuškam pod toplim ćebetom, šćućurim poput deteta. Hoću da naslonim glavu na tvoje rame, da te uzmem za ruku, tvoj dlan lagano da spustim na svoj obraz. Da osluškujem otkucaje srca. Pa, da zagledan u zid na suprotnoj strani sobe, urežem taj trenutak u sećanje, nek tu počiva dok me sećanje služi. A ti spavaš i ne bih te budio nizašta na svetu. Ne. Ni poljubiti te neću, onako krišom, jer, taj zadnji poljubac, ma, imamo ga mi već, tamo je negde, u onoj prašnjavoj knjizi. Telo tvoje ne želim, iako zbog njega bih umro. Blud i bludne misli, pa to nije oproštaj. A ja oproštaj hoću. Da primim i dam. Jer, samo tako mogu otići bez oluje u duši. Gledam zid i hoću da pamtim. Da znam da kraj njega, tu negde, ostavljam nešto svoje nezaboravu na čuvanje. I da se po to neću vratiti.

Kako je mek tvoj dlan. Ceo moj svet je stajao na njemu. Sad još samo obraz. Skloniću i njega, neka ga još tren koji, jer, tako je mek. Tako neobično mek. Samo još malo, samo tren. Ćutim snažno, silovito, kao nikad do sad. Reči, misli, sećanja, sve počinje da vri, kulja i navire nezadrživo. Branim se grčevito, gotovo panično. Pa, kakva je to sila, mora li baš tako? Pitam srce, pitam razum:

„Mora!“

Ležim tu, kraj tebe, bijem veliku, svoju poslednju bitku u ratu izmedju jave i sna, juče i sutra. I niko ne mora da zna i niko ne treba da zna. Možda, samo zid preko puta nas. Kako si topla. Nikad bliže, nikad dalje. Osećam tvoj dah, tih, ujednačen. Sklapam oči, upijam ga i pamtim. I pamtim toplotu tvog tela, pamtim mirnoću na licu, drhtaj, jedva osetan u tvojim grudima za koji nisam siguran da li je stvaran. Želim, kao što čovek želi da živi, da mi osećaj mekoće dlana, ostane na obrazu. Neka ova noć ostane u večnosti. A ti spavaš.

Otvorio je oči, uzeo njenu šaku, sklonio sa svog obraza i na momenat, lagano, prsti su im se sklopili. Izašao je tiho, da je ne probudi, nije zastao i nije se okrenuo. Dobio je bitku. Kako je pobeda bolela, to samo on zna. I, možda, zid, onaj preko puta njih; nje. Vrata su se tiho zatvorila, vazduh je lagano prostrujao i okrenuo onaj poslednji otvoren, prašnjavi list stare, odavno napisane i pročitane knjige. Sviće novi dan.

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.