Vladine web strane

Pazi sad ovo, umem da kuvam i to, onako, prilično dobro i raznovrsno. Snalazim se sa mašinom za veš, što i nije neka mudrost, medjutim, znam ja i na ruke i šareni i beli. Ovaj drugi prodje i kroz veš lonac, a tu je i stara varjača okrenuta naopako. Kako samo krčka, eee! Vladana platno beljaše. Znam i na noge. Imam par velikih ćebadi, jedva bi stala u mešalicu za beton, o Gorenju i da ne pričam. Lepo ih potopim u kadu, izujem se, zavrnem nogavice, pa opletem Kolubarski vez, sitno kaludjerski. Pretpranje, pranje, par ispiranja i gotovo. A i noge, nikad čistije. Pa još mirišu na omekšivač. Onda sušilo i prostiranje. Kod mene je to posebna priča. Zadržim se duže od ostalih domaćica, ali zato posle brže peglam. Sve ti ja to, lepo, protresem, razvučem i zategnem, kad se osuši, ravno, milina pogledati. Osim one dve, nove i novije, imam još uvek i staru peglu, običnu, skoro da smo vršnjaci. I plastičnu fajtalicu uz nju, Jugoplastika Split. Pa tako, ponekad peglam i sa njom, samo retko, tek da me mine želja. Dobro, da se ne lažemo, želja za peglanjem mi i nije nešto posebno izražena, no, kad se mora, mora se. Neke se stvari i ne moraju, ali ih ja ipak upražnjavam. Evo, recimo, čarape. Imam ih bar 50 pari, nisu skupe, pa ih, verujem ,dosta njih baca pri pojavi prve rupe, ali ja, vidi čuda – ne! Lepo je izvrnem, odmerim konac, uvučem u iglu (za sad još uvek bez naočara), pa spiralno ušijem. Kad je vratim na lice, bez posebnog zagledanja, teško bi ko primetio da je tu išta radjeno. O dugmadima i da ne pričam. Dakle i ušivanje i zašivanje. A i ostali kućni poslovi: sudovi, prozori, usisivač, praher, pajanje.., jedino mi latino serije ne idu baš nešto od ruke, da ne kažem od gledanja. Niko nije savršen. Na kraju deca. Kao šlag na tortu. Prvo dete, prvo kupanje posle dolaska iz porodilišta. Babica iz patronažne službe pokazuje, mi gledamo. Posle 1,5 minut, ja je pitam da preuzmem. Ne znam ko me je začudjenije pogledao, ona ili žena. Uzeo sam bebu i odradio kupanje do kraja. Ni „T“ od treme. Narednih 7 dana uglavnom sam je  ja i kupao. Stvari kao povijanje klasičnim pelenama, kašice i hranjenje, povišena temperatura i druge zdravstvene tegobe i sve ostale bebske cake i začkoljice, to sam magistrirao.

***
Čitam ovaj gornji pasus, pa skoro da i sam poverujem da je u pitanju hvalospev, neka reklama poželjne udavače (i muškarci mogu biti u toj ulozi dosta uspešni). Zapravo je potpuno obrnuto. Pre neki dan, ovde na chat – u, povela se rasprava medju ženskim članovima o tom da li su i koliko muškarci zavisni od njih, naročito kod gore pomenutog. Ko ‘ladi, a ko pere, pegla… i koliko to treba ili ne, pustiti da se zahukta i ukoreni. I ko je kom potrebniji i zašto. Ma, stara i prastara tema. Ali eto, potstaklo me je da se javno izjasnim. Upravu su, ne može se poreći. Sva ta „emancipacija i feminizam“ imaju opravdanje. Medjutim, hajmo iskreno, mene to uopšte ne interesuje, baš me briga, boli me uvo. To je stvar izmedju žena i muškaraca, ja sam Vlada i držim se po strani, kao Švajcarska. Odavno sam uvideo kud plovi taj brod, pa sam se na vreme školovao. Nisu u pitanju samo kućni poslovi i deca. Kod mene ne pije vodu ni priča o životnom partneru, dzaku zajednički pojedene soli, o nekom ko je uvek tu da te sasluša, priča ili ćuti sa tobom, s kim ćeš se posvadjati. Ono – delimo dobro i zlo, ma, to je jedno veliko… mislim, velika glupost. Ja sam preteča osamostaljivanja. No, da ne preteram, može neko pomisliti kako mi žene nisu potrebne. Jesu, još kako, samo, postarao sam se da potrebe svedem na jednu stavku, onu meni najvažniju. A to svakako nije paprikaš ili pegla. Ne znam šta bi na to rekao gospodin drug Platon, poimanje ljubavi nazvano po njegovom imenu, ja prosto ne razumem. Ne kažem da tog nema, već da sam ja na suprotnoj strani barikade. Šta ću, filozofija mi, baš, nije jača strana. Više sam za prirodne nauke, a priroda je tu jasna, sve te nagone i potrebe nisam ja izmilio. Lako je amebama i hidrama, razmnožavaju se deobom i pupljenjem. Nama je Bog iskomplikovao stvari na tom polju kojekakvim vratolomijama. Ne kažem da nema ni iskrenog prijateljstva izmedju žene i muškarca bez prisustva kreveta kao posrednika, samo, za mene je to špansko selo, neistražena prostranstva, naučna fantastika. Ipak nisam, baš, u tolikoj meri isključiv, nije obavezno da krevet bude posrednik. U obzir dolazi i kada, kuhinjski sto, tepih ,lift, park… Imam ja široka shvatanja i svoje iskrene prijatelje.

Živeo feminizam! Živeli posrednici! 

Kao otac dvoje dece, godinama sam svedok nezamenjivog delovanja dodira u komunikaciji sa njima. Naravno, ne govorim o otkrivanju tople vode i rupe na saksiji. Prosto, iznosim svoja zapažanja. Verujem da je detetu, a naročito bebi, dodir neophodan. Od prvog kontakta sa ćerkom, a kasnije i sinom, više sam instiktivno nego svesno, razvijao svojevrstan, uslovno rečeno, razgovor dodirom. Kako je u prvih nekoliko meseci života, uz glas, to gotovo jedini način da vas dete doživi i razmenjuje sa vama informacije, onda to i nije ništa neobično. Medjutim i pored razvoja verbalne komunikacije, zadržali smo, šta više i proširili i obogatili govor dodira. Jasno, sve je više gubio dominantnu ulogu, ali je ostao i opstao kao snažna podrška i dopuna drugim vidovima razmene informacija i osećanja.

Glad, žedj, bol, usamljenost, mokre pelene, hir, samo su neki od razloga zbog kojih beba plače. Majčin zagrljaj je najdelotvornija prva pomoć do trajnog rešenja. Ali, majka je jedna. Mi ostali smo druga kategorija. Tako da nije bilo jednostavno odgovoriti izazovu. Vremenom, okolnosti se menjaju, a sa njima i smisao dodira. Ipak, jedna od karakteristika koje su se zadržale je obostrana delotvornost. Ne jednom sam, dok sam imao glavobolju, prislonio ili naslonio glavu na dete i bol bi uminuo. Sugestija ili ne, nebitno, činjenica je da je ono svojim grudima, stomakom ili rukom, delovalo na mene, upilo moju tegobu i poništilo je. Imao sam male trikove i za rešavanje psihičkih i psiholoških nedaća. Jedan od njih se sastojao u tome da naslonim uvo na grudi i slušam otkucaje srca. Problemi na poslu, u kući i porodici, sve bi postajalo bezvredno u poredjenju sa tim. Čak i danas, kad skoro da više nisu deca, ponekad to radim. Razlika je samo u tome što ih sad držim za zglob šake i osećam pulsiranje pod prstima. Naravno, koristim priliku kad gledaju neki film ili slično, pa se zanesu i ne obraćaju toliko pažnju.

Često smo takve stvari rešavali i na aktiviji način. Imali smo igru koju smo zvali „čišćenje“. Ako bih bio ljut, nervozan ili zabrinut zbog nečega, morao sam da legnem, a oni bi rukama prelazili preko mene. Kao što lekar stetoskopom osluškuje šumove u vašem organizmu i traži nepravilnosti, tako su i oni dlanovima „otkrivali“ mesta gde su se sakrile zloće zbog kojih nisam nasmejan i raspoložen. Kad bi ih locirali, pritiskali bi dlanove na to mesto, žmurili bi i napinjali se da ih izvuku napolje, a potom smeste u, za to, pripremljenu teglu sa zatvaračem. I uspevalo bi. Jer, pažnja i briga koju su pokazivali za mene, morala je da se završi osmehom i dobrim raspoloženjem. Samim tim sam i ja morao ponekad da vršim čišćenje. A bilo je dosta toga da se vadi. Straha, suza, fizičkog i duhovnog bola, laži; dug je niz, kako kad. Eto, dakle, par praktičnih ilustracija snage dodira.

Kad mi se kći rodila, bio sam, naravno, presrećan. I ono, prvi put, izgovoreno „tata“, je neponovljiv doživljaj. Ali, svet sam osvojio tog trena kad sam dočekao da me zagrli oko vrata. Dodir je, ipak, nešto jedinstveno.

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad, osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:

„Pozdravite se sa tatom“.

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo – šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:

„Idemo“!

Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji – Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi – tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez prvog nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.

Baš sam ja neki srećan čovek. Zauzimam, izuzetno visoko, drugo mesto na listi meni dragih i voljenih osoba, a sa sobom provodim svo raspoloživo vreme. Zar to nije lepo? Uvek u društvu nekog ko mi znači puno. Naporno je biti u gužvi, ljudi svud oko mene, u prevozu, na ulici, poslu. I svi bi da nešto pitaju, posavetuju. Kao da je meni do razgovora, pa šta oni misle, imam li ja vremena za takva naklapanja? Ko je još video korist od jalovog druženja? Život je ionako kratak, još ako ga traćimo na kojekakve gluposti i bezvredne sitnice, šta smo onda uradili? Man’te me se ljudi, zar nemate pametnija posla? Krš Božji važnijih stvari imate da završavate, a vi se nakačili na Vladu kao na lokomotivu. Ma, sve je to raspušteno i dokono, pa bi i mene da uvuku u njihovo kolo. Hm, sva sreća da imam sebe. Miran sam s te strane. Uvek sam si pri ruci da se uputim u pravom smeru, posavetujem i utešim. A i kad mi je do razgovora, kud bih boljeg sagovornika našao? Niko me tako ne poznaje u dušu, niko ne ceni i ne poštuje, pa i ne razume, na kraju krajeva.

Eto, gledam na poslu, recimo. Kad je pauza, obavezno se povede razgovor nevezan za to što radimo, sve nešto privatno. Te šta je uradio komšija, te pokvario mu se auto a delovi skupi, te bila joj svekrva u gostima za novu godinu i izem ti takvu novu godinu. Ma, da ne nabrajam, sve na isti kalup. Lud sam za tim da punim glavu tudjim automobilima, komšijama i svekrvama. Ni kraj izloga kakvog ne mogu da zastanem, a da me neko ko se tu zatekao ne zatrpa zapažanjima o ponudjenoj robi, jadikovkama i žalom za onim, prošlim, srećnim vremenima kad se za platu moglo – ohohoo! Ne razumem! A tek ovo:

„Izvin’te, jel’ slobodno“?

Klimnem glavom u znak potvrde i nastavim da gledam kroz prozor.

„A, jel’ ovo autobus za Banjicu, nisam ni pogledala, juuu, hi hi hiii“!

Opet klimnem.

„Jel’ vam smeta torba? Čekajte, samo da se namestim, evo samo malo, taaako. Znate, bila sam na pijaci, svašta sam nakupovala, ne volim kad mi se špajz isprazni, odmah ja to sve tako, znate, ma i moj Mića nije za to da se u ovakvim vremenima bude bez zaliha. Mada, nije uvek sve tako bilo, znate, nekad je moj Mića bio, kako bi’ vam rekla, pravi kafanski čovek. Joj, da samo znate kol’ko sam vremena i živaca utrošila dok nisam napravila od njega domaćina…“

Podesio sam glavu na povremeno klimanje, pa i ne razmišljam o tom više. Nije ni čudo što je Mića ceo vek proveo u kafani. Usput sam svratio u prodavnicu, kupio sam piće i kafu, Rade slavi danas, pa idem večeras kod njega. I tačno znam kako će se sve odvijati. Biće u početku malo zezanja, poneki vic i dogodovština iz mladjih dana, a onda ono neizbežno:

„Pa, dobro, opet si došao sam. Šta je sa onom, kako se beše zove? Dokle ćeš kao pustinjak? Matori, vreme ide, pitaćeš se gde ti bi pamet. Ne priliči ti da se u tvojim godinama ponašaš kao nezreo klinac, švrć tamo, švrć vamo, mislim, razumem ja sve to, ali ipak. Drugo, šta je to sa Nešom, čujem, opasno popustio u školi. A ti mu dozvoljavaš i da spava sa gitarom. Pa još i mindjuša. Ne znam šta da ti kažem, ja Boga mi, ne bih tako, čvrsta ruka rešava stvari. A Kaću ti stalno vidjam sa onim Stevanovim starijim. Vodi računa, ti mu bar znaš oca“.

Uh, Rade, drugovi smo od detinjstva, volim ja tebe, cenim i poštujem. I razumem, ko će mi reći ako ne ti, ali, drviš ga i guliš, brate, nevidjeno. Kod Bilje ne smeš da pisneš, pa našao mene. A tek ona:

„Jao, Vlado, nemoj, molim te, pogrešno da me razumeš, ali, mislim da si ti mnogo pogrešio. Onakva žena se čuva kao malo vode na dlanu. Mislim, to je tvoja stvar, u redu, ali, prosto, moram da ti kažem…; nego, jel je vidjaš, kako je, pozdravi je ako se čujete nekad…“

Ne znam ko je ovde lud. Ko o čemu, baba o uštipcima. Da mi Rade nije to što mi je, ja bih Biljo i s’ tobom pogrešio, ili, bar zgrešio, ako ništa više, koliko još večeras. I ako ti je, baš, prirasla k’ srcu, nosi je, pa je čuvaj na dlanu. Uostalom, naravno da je to moja stvar, a ti se drži tvoje. Ne bi valjalo da nam se stvari pomešaju, tvoja i moja, ipak mi je Rade prijatelj. Eto, sve se svodi na to da ih slušam i mislim ovo što upravo pišem.

U prosečnom danu, čeka mene još par obaveza. Izmedju ostalog i „ona, kako se beše zove“. Sam sam kriv, ne kažem. Natovarim sebi pun rokovnik neizostavnih radnji i delanja. Treba sve to ispoštovati. Srećom, tu bar nisam zatrpan pitanjima i zapažanjima, mislim, ne u tolikoj meri. Po neko „zašto“, „kako“, do kad“… ma, izdržljivo, u svakom slučaju. Držim se redosleda, pa nekako i to prekotrljam. Svidja mi se, ortodoksna je feministkinja, osim tog, ima stav, nije povodljiva, karakterna je i čvrsta. Taman ono što meni treba. Ide svojim kolosekom, a ja se samo švercujem par stanica. Jednom se živi.

Slede potom škola i ocene, malo nerviranja, poneka kućna svadja, bubanj i gitara, njen dečko i njegova devojčica. Potom, neizostavna klopa. Ne znam šta nam je, u poslednje vreme jedemo skoro svaki dan, a to košta. Tek pranje sudova, veša, nogu i zuba… strašno! A onda – konačno sam! U četiri zida, na starom, razdrndanom krevetu, glave pune svega osim pameti, posvećujem ono malo snage što je negde slučajno zaostalo, samo svojoj malenkosti. Žmurim i zahvaljujem se sudbini što je baš mene izabrala. Dakle, ja sam taj. Najusamljeniji čovek na svetu.