Vladine web strane

Možda sam, tužno neko, biće iz priče,
možda samo deo nekog veselog sna,
možda đak mali što prva slova sriče
u školi životnoj, gde polazim sa dna.

Otvoren prozor, deo nestvarnog neba,
u tami samo tvoja koža miriše,
kraj mene si i to je sve što mi treba,
ljubiću te večeras, tiho, još tiše.

Gledam te i pamtim nasmejano lice,
obnaženo rame, grudi, stopala, stas,
odletećeš samo, poput neke ptice,
jedino moje, moja propast si i spas.

Ne pitam te ništa, pogledaj me, znaću,
meni je to dosta, u oku sve piše,
napiši da stanem, istog trena staću,
pesma si, pevaću te, tiho, još tiše.

Volim oči tvoje, volim usne pune,
kad ćutiš volim, volim da ti čujem glas,
I napet sam, kao na gudalu strune,
slutim, neće te biti, neće biti nas.

Sa njom je moj spokoj, u njoj mi je snaga,
ona je kraj mene, čujem je da diše,
jednom kad odeš, kad nestaneš bez traga,
sanjaću te nemiru, tiho, još tiše.

Danas se desilo nešto, zaista neobično. Pošao sam da zasadim pet sadnica topole. Sišao sam na samu obalu Save i u travi, na metar od vode,ugledao krst. Veliki, drveni. Na njemu ime i prezime, godina rodjenja i smrti. Donji, naoštreni deo, tamniji od ostatka. Nesumnjivo, pod uticajem zemlje u koju je bio zaboden. I tako, istrgnut iz groba, ko zna kojim razlogom, čijom rukom ili silom, pluta, nošen velikom vodom.

Odakle dolazi i zašto zastaje bas ispred moje kuće? Šta li mi to stara, mudra reka, poručuje? Zna me ona kako dišem. Jer, bila je tu kad sam rodjen, biće tu kad odem. Zašto krst? Zašto ja? Vekovima je voda nosila živo i neživo. I mrtve. Ali, krst! Do sad, ni čuo ni video. Nisam se uznemirio. samo sam je pitao:

„Zar je vreme? I čije?“

Kako to mistično deluje, kako fantomski odjekuje kad se smesti u jedan ovakav tekst. Ali, voda je bila tako jasna, vrbe tako stvarne, vlažan vazduh na obali prirodan. I u sred idile, pomislio bi čitaoc, turobni, zlokobni simbol smrti, tamo gde mu mesto nije. Čudno je, koliko je to meni u tom trenutku bilo istovremeno neobjašnjivo i jasno. Skoro da sam se osećao nelagodno zbog mirnoće koja me je prožimala. Znao sam da odgovor neću dobiti. Mudra reka je mudra zato što ćuti. Ko nauči da sluša tišinu, čuće sve. Ja još uvek ne čujem. Nazirem i naslućujem ponekad, ali ne čujem.

Suvom granom sam vratio krst u vodu, odgurnuo ga od obale i ispratio pogledom. Bivao je sve manji. Kad sam ga izgubio iz vida, shvatio sam koliko je mira u meni. Ne zbog krsta, koji je otplovio. Zbog glasa koji nisam čuo. O da, verujem da je strašan urlik tog komada drveta koje je došlo ko zna odakle i otišlo bez traga. Da je trebalo, čuo bi ga. Ne ja, ne ovaj put.

Život caruje. Uostalom, zar nisam došao sa namerom da to potvrdim? Kako ponosno stoje tek zasadjene topole. Vitke, pune života.

Imaš li, roso jutra sanjivog,
glas za mene, mali, makar varljiv?
Jer, iako, do srži sam kvarljiv,
ne bih, baš, da me vidiš ranjivog
nikad više, a ti to dobro znaš.

Opet pevam, ne onako glasno
kao tebi, grlo moje truli,
da ne smrdi, ne bi me ni čuli,
sad nema u meni ništa časno.
Ma, takav sam, a ti to dobro znaš.

Što se budim, ako snove živim?
Svakog jutra dok tonem u tamu,
makar jednom da te pustim samu,
da te mrzim i da ti se divim.
Voleo bih to, ti to dobro znaš.

Nema oštrine, ni bola nema,
sve je tupo i beskrajno sivo,
oko moje, ni mrtvo, ni živo,
za ovu pesmu, zgodna je tema.
A oka mog ćud, ti, bar, dobro znaš.

Neću juče, sutra, ja hoću sad.
I neću da te volim, ni hvalim.
S’ tobom sam kao s’ andjelom palim,
zagrljaj naš, to do gada je gad.
Kakva si kučka, ti to dobro znaš.

Pesmu pišem, a što mi to treba?
Dosta mi je i sebe i tebe,
drugo ne znam, sem da pravim bebe,
hoću samo igara i hleba.
I dalje sam skot, ti to dobro znaš.

Htedoh od tebe pesmu da načinim. Silinu stiha sa skladom da poredim tvojim. Prsti da ti deseterac budu, gromovit, na noge što diže. Usnuli iz sna nek se prenu, ravnodušnima krv da proključa dok korak tvoj ritam daje. Iz daha nek ti melodija poteče, nek pomisle sa Olimpa da se čuje. Pogled ti takav da kolena klecaju, osmeh pritajen i tvrdu veru lomi. Pesmu takvu od tebe da načinim, himna da budeš posrnulim i umornim. Nek pevaju te svi koji lepotu ljube, a lepotu nemaju. Ruke podigni visoko, to refren biće od kog koža se ježi. Dodir tvoj, što dodir nije, već udar groma. Zaigraj, razume pomuti bistre. U kog prstom pokažeš, grlo mu se stegne, dah iz grudi ne izadje. A ime čije sa usana ti sklizne, taj iz oka suvog suzu iscedi, jecaj zadržati ne može. Budi putokaz zalutalim u beskraju, baklja vodilja očajnicima što kroz tminu istrošenih života bauljaju. Klikni gordo u ime svih koji te čekaju da im snove odbegle povratiš.

Da te darujem, pomislih, vojsci bezimenih, što lik jasan nemaju. Ni misao čistu, ni reč čvrstu. Da ispravim iskrivljeno. Ruke do lakata u blato da zarijem, tražeći bistro gde bistrog nikad bilo nije. Da li je to cena za spas duše moje? Ako jeste, mnogo je. Ne vredi ona ni koliko šaka soli po podu prosuta. A za nju dajem najvrednije. Mislio sam, čuvaće te, oni su te iskidali. Makar sitnu hvalu čekah, po licu me ispljuvaše. Kažu, dobro dobrim vratiće se, zlo učinih, gore stekoh. I šta sad? Nema pesme više. Još samo eho pritajen u uvu mi šumi. Pa, dobro. Evo, vraćam rame, prijatelju, hvala, ne treba. I reč što mi je šalješ, neka bude čvrsta, muška. Ne skiči, ne cvili, nismo psi! Masku, tu ružičastu, nazad uzmi. Nije život tako jeftin pod njom da ga skrivam. Nego, ako hoćeš već, pomoći mi možeš. Daj mi astal kakav, da o njega šakom lupim snažno, daske da se rasklimaju, prozori nek zazveče, malter zidni nek naprsne. Nek pomisle – gle ludaka! Iz sveg glasa da zaurlam:

„Dosta!“

Odoh pravo u hajduke. Tamo gde treba „kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Pričaćemo opet, no, drugačije malo. Mnogo me posla čeka. Skrivaću se, šunjati, pratiti, napasti, pa oteti i uteći. Mira biti neće medju kvarnim umovima. Kljucaću po rulji razuzdanoj svaki put po malo. Dokle god po ataru mom švrljaju i beščaste ga. Uzeću im sve što budem mogao. Gori od njih biću, jer drugi jezik ne znaju. Ništa mi ne mogu. Go se ne skida. Šta mi drugo ostaviše, do ono malo duše, pa i nju zarad takvih ukaljah.

Slutiš li prijatelju da je za mnom put u trnje obrastao. Ne može se tuda nazad. Nove staze tražiću. Mnogi me prepoznati neće sa druge strane ako pridjem. Neki i hoće, ali će se praviti da me ne vide. Oni me ne brinu. Žaloste me oni što će me u oči pogledati, pa glavu okrenuti. No, sudbina čovekova jedna je, bilo od Boga da je data ili sam da je kroji. I nije bajka, ili je crno ili belo. Prokleto šareno je. Niko te, od kad prvi put zakmečiš, pa do sudnjeg dana, ne može pripremiti za život i sve njegove vratolomije. I niko te ne može tako i toliko iznenaditi kao sam sebe što možeš. Nismo, prijatelju moj, ono što mislimo da jesmo, dok sedimo u fotelji i uz kafu gledamo film. Ono si što ispoljiš kad te napadne besan pas, kad dobiješ sedmicu na loto-u, kad ti zemljotres sruši kuću, kad u tridesetoj saznaš da imaš rodjenu sestru. Možeš li znati kako ćeš reagovati kad u ratu na tvoje oči pogine neko ti najdraži? Na šta si spreman kad se za tebe uda ona u koju si tajno do ludila bio zaljubljen? Kad u Novembru, pred zimu, istovremeno dobiješ otkaz i u firmi i kod gazde u čijem stanu živiš sa nezaposlenom trudnicom i jednogodišnjom bebom. Kad sa devetnaest hoće da ti seku nogu zbog trovanja krvi. Kad sutra saznaš da, ipak, neće. Prokleto šareno, prijatelju, neslućeno prokleto. Ne sudi bez vage i preke potrebe.

A ti prijatelju, hoćeš li me prepoznati sa druge strane kad pridjem? Ili ne. Da li nem ćeš ostati? Da li ćeš me kuditi, možda pljunuti? Da li po ramenu potapšati zadnji put, ćutke. Znaj jedno. U zemlju ne gledam, već pravo. U oči. Kao čovek čoveka. Pogled govori, pogled napada,trpi, kažnjava, miluje. Pogled ti čekam, ako si prijatelj. I ako nisi. Oči u oči, ljudi smo, kakvi god da smo. Udri, ispred tebe sam, pa šta bude.