Vladine web strane

Pazi sad ovo, umem da kuvam i to, onako, prilično dobro i raznovrsno. Snalazim se sa mašinom za veš, što i nije neka mudrost, medjutim, znam ja i na ruke i šareni i beli. Ovaj drugi prodje i kroz veš lonac, a tu je i stara varjača okrenuta naopako. Kako samo krčka, eee! Vladana platno beljaše. Znam i na noge. Imam par velikih ćebadi, jedva bi stala u mešalicu za beton, o Gorenju i da ne pričam. Lepo ih potopim u kadu, izujem se, zavrnem nogavice, pa opletem Kolubarski vez, sitno kaludjerski. Pretpranje, pranje, par ispiranja i gotovo. A i noge, nikad čistije. Pa još mirišu na omekšivač. Onda sušilo i prostiranje. Kod mene je to posebna priča. Zadržim se duže od ostalih domaćica, ali zato posle brže peglam. Sve ti ja to, lepo, protresem, razvučem i zategnem, kad se osuši, ravno, milina pogledati. Osim one dve, nove i novije, imam još uvek i staru peglu, običnu, skoro da smo vršnjaci. I plastičnu fajtalicu uz nju, Jugoplastika Split. Pa tako, ponekad peglam i sa njom, samo retko, tek da me mine želja. Dobro, da se ne lažemo, želja za peglanjem mi i nije nešto posebno izražena, no, kad se mora, mora se. Neke se stvari i ne moraju, ali ih ja ipak upražnjavam. Evo, recimo, čarape. Imam ih bar 50 pari, nisu skupe, pa ih, verujem ,dosta njih baca pri pojavi prve rupe, ali ja, vidi čuda – ne! Lepo je izvrnem, odmerim konac, uvučem u iglu (za sad još uvek bez naočara), pa spiralno ušijem. Kad je vratim na lice, bez posebnog zagledanja, teško bi ko primetio da je tu išta radjeno. O dugmadima i da ne pričam. Dakle i ušivanje i zašivanje. A i ostali kućni poslovi: sudovi, prozori, usisivač, praher, pajanje.., jedino mi latino serije ne idu baš nešto od ruke, da ne kažem od gledanja. Niko nije savršen. Na kraju deca. Kao šlag na tortu. Prvo dete, prvo kupanje posle dolaska iz porodilišta. Babica iz patronažne službe pokazuje, mi gledamo. Posle 1,5 minut, ja je pitam da preuzmem. Ne znam ko me je začudjenije pogledao, ona ili žena. Uzeo sam bebu i odradio kupanje do kraja. Ni „T“ od treme. Narednih 7 dana uglavnom sam je  ja i kupao. Stvari kao povijanje klasičnim pelenama, kašice i hranjenje, povišena temperatura i druge zdravstvene tegobe i sve ostale bebske cake i začkoljice, to sam magistrirao.

***
Čitam ovaj gornji pasus, pa skoro da i sam poverujem da je u pitanju hvalospev, neka reklama poželjne udavače (i muškarci mogu biti u toj ulozi dosta uspešni). Zapravo je potpuno obrnuto. Pre neki dan, ovde na chat – u, povela se rasprava medju ženskim članovima o tom da li su i koliko muškarci zavisni od njih, naročito kod gore pomenutog. Ko ‘ladi, a ko pere, pegla… i koliko to treba ili ne, pustiti da se zahukta i ukoreni. I ko je kom potrebniji i zašto. Ma, stara i prastara tema. Ali eto, potstaklo me je da se javno izjasnim. Upravu su, ne može se poreći. Sva ta „emancipacija i feminizam“ imaju opravdanje. Medjutim, hajmo iskreno, mene to uopšte ne interesuje, baš me briga, boli me uvo. To je stvar izmedju žena i muškaraca, ja sam Vlada i držim se po strani, kao Švajcarska. Odavno sam uvideo kud plovi taj brod, pa sam se na vreme školovao. Nisu u pitanju samo kućni poslovi i deca. Kod mene ne pije vodu ni priča o životnom partneru, dzaku zajednički pojedene soli, o nekom ko je uvek tu da te sasluša, priča ili ćuti sa tobom, s kim ćeš se posvadjati. Ono – delimo dobro i zlo, ma, to je jedno veliko… mislim, velika glupost. Ja sam preteča osamostaljivanja. No, da ne preteram, može neko pomisliti kako mi žene nisu potrebne. Jesu, još kako, samo, postarao sam se da potrebe svedem na jednu stavku, onu meni najvažniju. A to svakako nije paprikaš ili pegla. Ne znam šta bi na to rekao gospodin drug Platon, poimanje ljubavi nazvano po njegovom imenu, ja prosto ne razumem. Ne kažem da tog nema, već da sam ja na suprotnoj strani barikade. Šta ću, filozofija mi, baš, nije jača strana. Više sam za prirodne nauke, a priroda je tu jasna, sve te nagone i potrebe nisam ja izmilio. Lako je amebama i hidrama, razmnožavaju se deobom i pupljenjem. Nama je Bog iskomplikovao stvari na tom polju kojekakvim vratolomijama. Ne kažem da nema ni iskrenog prijateljstva izmedju žene i muškarca bez prisustva kreveta kao posrednika, samo, za mene je to špansko selo, neistražena prostranstva, naučna fantastika. Ipak nisam, baš, u tolikoj meri isključiv, nije obavezno da krevet bude posrednik. U obzir dolazi i kada, kuhinjski sto, tepih ,lift, park… Imam ja široka shvatanja i svoje iskrene prijatelje.

Živeo feminizam! Živeli posrednici! 

Kao otac dvoje dece, godinama sam svedok nezamenjivog delovanja dodira u komunikaciji sa njima. Naravno, ne govorim o otkrivanju tople vode i rupe na saksiji. Prosto, iznosim svoja zapažanja. Verujem da je detetu, a naročito bebi, dodir neophodan. Od prvog kontakta sa ćerkom, a kasnije i sinom, više sam instiktivno nego svesno, razvijao svojevrstan, uslovno rečeno, razgovor dodirom. Kako je u prvih nekoliko meseci života, uz glas, to gotovo jedini način da vas dete doživi i razmenjuje sa vama informacije, onda to i nije ništa neobično. Medjutim i pored razvoja verbalne komunikacije, zadržali smo, šta više i proširili i obogatili govor dodira. Jasno, sve je više gubio dominantnu ulogu, ali je ostao i opstao kao snažna podrška i dopuna drugim vidovima razmene informacija i osećanja.

Glad, žedj, bol, usamljenost, mokre pelene, hir, samo su neki od razloga zbog kojih beba plače. Majčin zagrljaj je najdelotvornija prva pomoć do trajnog rešenja. Ali, majka je jedna. Mi ostali smo druga kategorija. Tako da nije bilo jednostavno odgovoriti izazovu. Vremenom, okolnosti se menjaju, a sa njima i smisao dodira. Ipak, jedna od karakteristika koje su se zadržale je obostrana delotvornost. Ne jednom sam, dok sam imao glavobolju, prislonio ili naslonio glavu na dete i bol bi uminuo. Sugestija ili ne, nebitno, činjenica je da je ono svojim grudima, stomakom ili rukom, delovalo na mene, upilo moju tegobu i poništilo je. Imao sam male trikove i za rešavanje psihičkih i psiholoških nedaća. Jedan od njih se sastojao u tome da naslonim uvo na grudi i slušam otkucaje srca. Problemi na poslu, u kući i porodici, sve bi postajalo bezvredno u poredjenju sa tim. Čak i danas, kad skoro da više nisu deca, ponekad to radim. Razlika je samo u tome što ih sad držim za zglob šake i osećam pulsiranje pod prstima. Naravno, koristim priliku kad gledaju neki film ili slično, pa se zanesu i ne obraćaju toliko pažnju.

Često smo takve stvari rešavali i na aktiviji način. Imali smo igru koju smo zvali „čišćenje“. Ako bih bio ljut, nervozan ili zabrinut zbog nečega, morao sam da legnem, a oni bi rukama prelazili preko mene. Kao što lekar stetoskopom osluškuje šumove u vašem organizmu i traži nepravilnosti, tako su i oni dlanovima „otkrivali“ mesta gde su se sakrile zloće zbog kojih nisam nasmejan i raspoložen. Kad bi ih locirali, pritiskali bi dlanove na to mesto, žmurili bi i napinjali se da ih izvuku napolje, a potom smeste u, za to, pripremljenu teglu sa zatvaračem. I uspevalo bi. Jer, pažnja i briga koju su pokazivali za mene, morala je da se završi osmehom i dobrim raspoloženjem. Samim tim sam i ja morao ponekad da vršim čišćenje. A bilo je dosta toga da se vadi. Straha, suza, fizičkog i duhovnog bola, laži; dug je niz, kako kad. Eto, dakle, par praktičnih ilustracija snage dodira.

Kad mi se kći rodila, bio sam, naravno, presrećan. I ono, prvi put, izgovoreno „tata“, je neponovljiv doživljaj. Ali, svet sam osvojio tog trena kad sam dočekao da me zagrli oko vrata. Dodir je, ipak, nešto jedinstveno.

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad, osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:

„Pozdravite se sa tatom“.

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo – šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:

„Idemo“!

Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji – Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi – tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez prvog nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.

Imaš li, roso jutra sanjivog,
glas za mene, mali, makar varljiv?
Jer, iako, do srži sam kvarljiv,
ne bih, baš, da me vidiš ranjivog
nikad više, a ti to dobro znaš.

Opet pevam, ne onako glasno
kao tebi, grlo moje truli,
da ne smrdi, ne bi me ni čuli,
sad nema u meni ništa časno.
Ma, takav sam, a ti to dobro znaš.

Što se budim, ako snove živim?
Svakog jutra dok tonem u tamu,
makar jednom da te pustim samu,
da te mrzim i da ti se divim.
Voleo bih to, ti to dobro znaš.

Nema oštrine, ni bola nema,
sve je tupo i beskrajno sivo,
oko moje, ni mrtvo, ni živo,
za ovu pesmu, zgodna je tema.
A oka mog ćud, ti, bar, dobro znaš.

Neću juče, sutra, ja hoću sad.
I neću da te volim, ni hvalim.
S’ tobom sam kao s’ andjelom palim,
zagrljaj naš, to do gada je gad.
Kakva si kučka, ti to dobro znaš.

Pesmu pišem, a što mi to treba?
Dosta mi je i sebe i tebe,
drugo ne znam, sem da pravim bebe,
hoću samo igara i hleba.
I dalje sam skot, ti to dobro znaš.

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.

Pametno moje. Kako ona dobro poznaje starog lisca, prevaranta prevejanog. Drži ruke iza ledja, ne pruža ni za pozdrav. Zna, ako je za ruku uzmem, privući ću je, stegnuti, ljubiti, nema nazad. Ni mrtav je više ne bih pustio. Pala bi, makar mi to zadnje bilo. Ne prilazi bliže od dva koraka, zna, pridje li, to ne praštam. Bluzu bih joj zubima pokidao, da vidimo šta to krije ispod. Ledja mi ne okreće, zna, njeni kukovi široki gase mi svest, a to nije dobro, nikako. I ono malo ljudskog u meni nestaje, tad zver više nema ko da kontroliše. Ne priča sa mnom, zna, lažov sam slatkorečiv, obrlatiću je, popustiće, kajaće se posle. Kad sam tu, ne smeje se, zna, nasmeje li se prva, ja se smejem zadnji, a moj smeh nije bezrazložan. Ne bih joj dao da oka sklopi, nek je jutro vidi takvu, nek zna šta je blud.

Češljaj se, pametno moje, ali, ja da ne vidim. Vidim li te očešljanu, stići ću te, oboriti, kosu ću ti tako umrsiti, kao da je nikad nisi ni češljala. Kupaj se, pametno moje, samo, u tajnosti. Saznam li, pod tuš ću ti doći, bez daha te ostaviti. I sve će voda sa tebe sprati, samo mene sa sebe skinuti nećeš. Karmin stavi kad nisam tu, a ako se vratim i zateknem ga na usnama tvojim punim, poješću ga tako hitro, ni da trepneš nećeš stići. Jer, gladan sam tvog karmina i usana punih; i tebe sam gladan. Kad me vidiš, ne beži. Potrčiš li, loviću te, za vrat zubima uhvatiti, odvući u tamu, moj si obrok zaslužen. I grišću ti vrat, stomak i noge. Ječaćeš, a milosti nema, takvi su lovci, šta se tu može? Parfem kad koristiš, mirisno moje, neka to bude dok sam pijan ili spavam. Ako ga trezan namirišem, gotova si, ne pomažu preklinjanja. Iscediću iz tebe sav znoj što ga imaš, ni za suzu jednu neće ostati. Čedno moje, kad peglaš suknju, zaklučaj vrata, jer, zgužvaću je na tebi ponovo. A kad vrata zaključavaš, plašljivo moje, nasloni na njih orman; razvaliću ih do tebe da dodjem, ništa me zadržati neće. I ne oblači se zalud, ionako ću sve sa tebe da skinem, ne dam da te odeća kvari.

Lukavo moje, pitaš, ima li tu mesta za ljubav. Žao mi je, mislim da nema, pa, ovaj krevet je tako mali, jedva da i nas dvoje stanemo u njega. Nego, hoćemo li još jednom?!

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.

Trenutke sve uzvišene života mog, drhtaj svaki srca uznemirenog što u studeni mrzne, iskru u oku što kao biser je čuvam da njim slobodu platim svoju, sužanj ponizni sam i sve to na dlan staviću, pa uzmi, ili vetar nek raznese po polju nadanja umrlih. Čega se plašiš, senko ohola? Plamena nema, što vrelinom svojom sagoreti te može, već samo šaka pepela toplog osta. Nikog više nema tu. I ničeg. Kao horde ratnika surovih iz vremena pradavnih nekih, što za sobom pustoš samo ostavljaju, prodjoše kroz život moj oni pre tebe što bejahu. Čvrsta tvrdjava bi to, no, konja Trojanskog napraviše, te na prevaru udjoše. Lom silni nasta. I bi kasno za sve. Eto me sad, po zgarištu kao avet lutam. Snage malo što osta, skupljam kao zrna žita po zemlji prosuta. Kanim se otići što dalje odatle, u budućnost neku neizvesnu, tamo zidine čvršće da gradim. Feniks sam sudbine svoje.

Ne jednom, prst u mene uperen bi kao u krivca jedinog, ili najvećeg bar. Toliko puta pravdah se za postupke svoje neopravdane, branih neodbranjivo, borih se za već izgubljeno. Kako silna vera moja beše u sebe, toliko ljuljana, a ne poljuljana, rušena, pa dozidana. Da l’ dar to od Boga je, il’ drugo šta, no umeh da učinim da ljudi me prihvate i zavole brzo. Prebrzo čak, rekao bih. Bukne sve to plamenom jarkim, zaseni, zaslepi, pa splasne naglo. Postavi Svevišnji daru tom ravnotežu. Prokletinja u meni priliku sačeka, prijatelja svakog na pleća obali i onako obnevidelom još od svetlosti iznenadne, da mu naslutiti silinu mraka iz kog vreba i u kom gospodar je. Neće baklja večno. A prokleto je vazda prokleto. Sila Božja nadanja dobrih, prijateljstava i ljubavi iz tame te put ne nadje. Vreme i za to dodje, te srušiše me.

Gle, bednika, bez gordosti svoje i sujete, gde sam, sred pustoši kleči. Ne moli se on, ne ume, to bez snage osta. Traži oprost praznino ljudska za sebe pred sobom, traži, daće ti se. Ne huli na svetinje što za tobom ostaše. Grobovi mnogi, gde lepotu si sahranio svakoliku, pomeriće se, za raku još jednu mesta da naprave. Sagorele ostatke Prokletinje, iz tame duše tvoje što vrebaše, u jamu tu gurni, nek istruli, pomena da joj nema. Idi odatle, ne osvrći se i ne vraćaj. Put smernosti traži, makar život na to potrošio. Za tebe, on jedini je pravi.

Uči da voliš na drugačiji jedan način, nesebičan, plemenit. Pamti i praštaj za delo i misao. Na čistinu stani, otvori se, duh nek ti spreman je da da i primi. Bedeme ne zidaj, ljubav se utamničiti ne da. Put ka srcu, onaj uzan što imaš, širi. Mesta da bude i za tamo i za nazad da se može ići. Jedan smer u bezdan vodi. Oči sklopi da bi video, ruke od Istoka ka Zapadu pruži, Sunce nek te vodi stazom utabanom. Uči da sve bude i prodje, svetlost da, ako je ne vidiš, ne znači da je nema. Mrak doživljavamo, Tamu stvaramo. Sijajmo iznutra svim bićem svojim. Nek bude svetlost, ne bi li se duše naše lakše srele.

Napomena autora:

„Obzirom na to da je godina pri kraju i da se u Decembru obično svode računi, ideja mi je bila da napravim kratak pregled nekoliko mojih tekstova, a ujedno i da ih, postavljanjem na blog, saberem na jednom mestu“ 

***

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi, ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom. Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani.

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.