Vladine web strane

Kao otac dvoje dece, godinama sam svedok nezamenjivog delovanja dodira u komunikaciji sa njima. Naravno, ne govorim o otkrivanju tople vode i rupe na saksiji. Prosto, iznosim svoja zapažanja. Verujem da je detetu, a naročito bebi, dodir neophodan. Od prvog kontakta sa ćerkom, a kasnije i sinom, više sam instiktivno nego svesno, razvijao svojevrstan, uslovno rečeno, razgovor dodirom. Kako je u prvih nekoliko meseci života, uz glas, to gotovo jedini način da vas dete doživi i razmenjuje sa vama informacije, onda to i nije ništa neobično. Medjutim i pored razvoja verbalne komunikacije, zadržali smo, šta više i proširili i obogatili govor dodira. Jasno, sve je više gubio dominantnu ulogu, ali je ostao i opstao kao snažna podrška i dopuna drugim vidovima razmene informacija i osećanja.

Glad, žedj, bol, usamljenost, mokre pelene, hir, samo su neki od razloga zbog kojih beba plače. Majčin zagrljaj je najdelotvornija prva pomoć do trajnog rešenja. Ali, majka je jedna. Mi ostali smo druga kategorija. Tako da nije bilo jednostavno odgovoriti izazovu. Vremenom, okolnosti se menjaju, a sa njima i smisao dodira. Ipak, jedna od karakteristika koje su se zadržale je obostrana delotvornost. Ne jednom sam, dok sam imao glavobolju, prislonio ili naslonio glavu na dete i bol bi uminuo. Sugestija ili ne, nebitno, činjenica je da je ono svojim grudima, stomakom ili rukom, delovalo na mene, upilo moju tegobu i poništilo je. Imao sam male trikove i za rešavanje psihičkih i psiholoških nedaća. Jedan od njih se sastojao u tome da naslonim uvo na grudi i slušam otkucaje srca. Problemi na poslu, u kući i porodici, sve bi postajalo bezvredno u poredjenju sa tim. Čak i danas, kad skoro da više nisu deca, ponekad to radim. Razlika je samo u tome što ih sad držim za zglob šake i osećam pulsiranje pod prstima. Naravno, koristim priliku kad gledaju neki film ili slično, pa se zanesu i ne obraćaju toliko pažnju.

Često smo takve stvari rešavali i na aktiviji način. Imali smo igru koju smo zvali „čišćenje“. Ako bih bio ljut, nervozan ili zabrinut zbog nečega, morao sam da legnem, a oni bi rukama prelazili preko mene. Kao što lekar stetoskopom osluškuje šumove u vašem organizmu i traži nepravilnosti, tako su i oni dlanovima „otkrivali“ mesta gde su se sakrile zloće zbog kojih nisam nasmejan i raspoložen. Kad bi ih locirali, pritiskali bi dlanove na to mesto, žmurili bi i napinjali se da ih izvuku napolje, a potom smeste u, za to, pripremljenu teglu sa zatvaračem. I uspevalo bi. Jer, pažnja i briga koju su pokazivali za mene, morala je da se završi osmehom i dobrim raspoloženjem. Samim tim sam i ja morao ponekad da vršim čišćenje. A bilo je dosta toga da se vadi. Straha, suza, fizičkog i duhovnog bola, laži; dug je niz, kako kad. Eto, dakle, par praktičnih ilustracija snage dodira.

Kad mi se kći rodila, bio sam, naravno, presrećan. I ono, prvi put, izgovoreno „tata“, je neponovljiv doživljaj. Ali, svet sam osvojio tog trena kad sam dočekao da me zagrli oko vrata. Dodir je, ipak, nešto jedinstveno.

Htedoh od tebe pesmu da načinim. Silinu stiha sa skladom da poredim tvojim. Prsti da ti deseterac budu, gromovit, na noge što diže. Usnuli iz sna nek se prenu, ravnodušnima krv da proključa dok korak tvoj ritam daje. Iz daha nek ti melodija poteče, nek pomisle sa Olimpa da se čuje. Pogled ti takav da kolena klecaju, osmeh pritajen i tvrdu veru lomi. Pesmu takvu od tebe da načinim, himna da budeš posrnulim i umornim. Nek pevaju te svi koji lepotu ljube, a lepotu nemaju. Ruke podigni visoko, to refren biće od kog koža se ježi. Dodir tvoj, što dodir nije, već udar groma. Zaigraj, razume pomuti bistre. U kog prstom pokažeš, grlo mu se stegne, dah iz grudi ne izadje. A ime čije sa usana ti sklizne, taj iz oka suvog suzu iscedi, jecaj zadržati ne može. Budi putokaz zalutalim u beskraju, baklja vodilja očajnicima što kroz tminu istrošenih života bauljaju. Klikni gordo u ime svih koji te čekaju da im snove odbegle povratiš.

Da te darujem, pomislih, vojsci bezimenih, što lik jasan nemaju. Ni misao čistu, ni reč čvrstu. Da ispravim iskrivljeno. Ruke do lakata u blato da zarijem, tražeći bistro gde bistrog nikad bilo nije. Da li je to cena za spas duše moje? Ako jeste, mnogo je. Ne vredi ona ni koliko šaka soli po podu prosuta. A za nju dajem najvrednije. Mislio sam, čuvaće te, oni su te iskidali. Makar sitnu hvalu čekah, po licu me ispljuvaše. Kažu, dobro dobrim vratiće se, zlo učinih, gore stekoh. I šta sad? Nema pesme više. Još samo eho pritajen u uvu mi šumi. Pa, dobro. Evo, vraćam rame, prijatelju, hvala, ne treba. I reč što mi je šalješ, neka bude čvrsta, muška. Ne skiči, ne cvili, nismo psi! Masku, tu ružičastu, nazad uzmi. Nije život tako jeftin pod njom da ga skrivam. Nego, ako hoćeš već, pomoći mi možeš. Daj mi astal kakav, da o njega šakom lupim snažno, daske da se rasklimaju, prozori nek zazveče, malter zidni nek naprsne. Nek pomisle – gle ludaka! Iz sveg glasa da zaurlam:

„Dosta!“

Odoh pravo u hajduke. Tamo gde treba „kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Pričaćemo opet, no, drugačije malo. Mnogo me posla čeka. Skrivaću se, šunjati, pratiti, napasti, pa oteti i uteći. Mira biti neće medju kvarnim umovima. Kljucaću po rulji razuzdanoj svaki put po malo. Dokle god po ataru mom švrljaju i beščaste ga. Uzeću im sve što budem mogao. Gori od njih biću, jer drugi jezik ne znaju. Ništa mi ne mogu. Go se ne skida. Šta mi drugo ostaviše, do ono malo duše, pa i nju zarad takvih ukaljah.

Slutiš li prijatelju da je za mnom put u trnje obrastao. Ne može se tuda nazad. Nove staze tražiću. Mnogi me prepoznati neće sa druge strane ako pridjem. Neki i hoće, ali će se praviti da me ne vide. Oni me ne brinu. Žaloste me oni što će me u oči pogledati, pa glavu okrenuti. No, sudbina čovekova jedna je, bilo od Boga da je data ili sam da je kroji. I nije bajka, ili je crno ili belo. Prokleto šareno je. Niko te, od kad prvi put zakmečiš, pa do sudnjeg dana, ne može pripremiti za život i sve njegove vratolomije. I niko te ne može tako i toliko iznenaditi kao sam sebe što možeš. Nismo, prijatelju moj, ono što mislimo da jesmo, dok sedimo u fotelji i uz kafu gledamo film. Ono si što ispoljiš kad te napadne besan pas, kad dobiješ sedmicu na loto-u, kad ti zemljotres sruši kuću, kad u tridesetoj saznaš da imaš rodjenu sestru. Možeš li znati kako ćeš reagovati kad u ratu na tvoje oči pogine neko ti najdraži? Na šta si spreman kad se za tebe uda ona u koju si tajno do ludila bio zaljubljen? Kad u Novembru, pred zimu, istovremeno dobiješ otkaz i u firmi i kod gazde u čijem stanu živiš sa nezaposlenom trudnicom i jednogodišnjom bebom. Kad sa devetnaest hoće da ti seku nogu zbog trovanja krvi. Kad sutra saznaš da, ipak, neće. Prokleto šareno, prijatelju, neslućeno prokleto. Ne sudi bez vage i preke potrebe.

A ti prijatelju, hoćeš li me prepoznati sa druge strane kad pridjem? Ili ne. Da li nem ćeš ostati? Da li ćeš me kuditi, možda pljunuti? Da li po ramenu potapšati zadnji put, ćutke. Znaj jedno. U zemlju ne gledam, već pravo. U oči. Kao čovek čoveka. Pogled govori, pogled napada,trpi, kažnjava, miluje. Pogled ti čekam, ako si prijatelj. I ako nisi. Oči u oči, ljudi smo, kakvi god da smo. Udri, ispred tebe sam, pa šta bude.

Tu si, a nema te, gledam, ne vidim. Osećam samo. Miris nemaš, a zakleo bih se da na nemir mirišeš. Hteo bih da te čujem, ali kako? Oklop tišine si obukla. Da mi je da te dodirnem, bar. Kao magla nedaš se. Da li si ukusna poput prvih trešanja u ustima dečjim? Tajno neotkrivena. Na putu si mi, il’ se skloni, ili se pokloni. Ili koplja da ukrstimo.

U san mi dodji, Neotkrivena, da te otkrijem. Da te darujem istinom i pogledom u beskraj. Da ti uzmem spokoj koji ljubomorno čuvaš. U san dodji, tu je sve tako stvarno. Nauči me kad treba stati. Podeli sa mnom trenutak nedeljivi. Oči sam ti hteo krasti. Da ih čuvam, da ih svojim zovem. Žar da im raspaljujem i suze otimam. Da me gledaju. Ali, oči su vragolaste, oči su igra. Mnogo u njih može stati, mali sam ja da bi ih ispunio. I vrat ti htedoh krasti. Dahom da ga pokrijem, da se mirisom slatkim opijam. Drhtaj bele kože da mi nagoveštaj da. Samo, vrat je slab na dah i za gazdu nezna. Ne mogu ga zadržati. Htedoh usne da ti kradem, da ih nikom nedam. Svu noć da ih ispijam lagano i nezasito kao nijedne pre. Snagu kroz njih da ti crpim, svoju da ti dam. U jedno da se stopimo, da me njima u slugu pretvoriš. Samo, usne su varljive, ljube, pa zaborave. Kao da nikad moje nisu bile. Hoće mi se grudi da ti kradem, da na njima usnim šta ne može biti.Kao dete ushićenje da ne krijem i kao mudrac da ćutim večno. Grudi tvoje ohole i nestvarne nisu za mene. Mogu ih krasti, no moje nikad neće biti. Htedoh bedra da ti kradem, zanosna, devojačka. Da u njih uronim kao u vir najdublji, bez daha da ostanem, za život da se borim. A život je u njima. Da budu za mene večnost i trenutak. Da ne pomislim na juče, da ne znam za sutra. Da od njih odlazim a ne odem, i u njih se vraćam, a ne stižem. Da ukradeno ostane prokleto. Da za mene budu lavirint iz kog nema izlaska, da kroz njih lutam beskrajno dugo. Ali, bedra su požuda, a požuda je sila ogromna. Kad dodje, ne bira. Slab sam ja za nju.

Šta ću sa tobom, lepoto moja? Ukrašću ti ono najvrednije, osmeh sa lica, što ga vešto čuvaš. Osmeha je puno i lako se dele. Ne taj, neću njega što ga daješ. Onaj najredji, jedini pravi, taj je moj. On se ne poklanja, krade se i tad je zauvek tvoj. Samo tvoj. A sa njim i ti si moja. Makar se Zemlja okrenula naopako, moja si, neka se nebo sruši, moja si, nikad te i ne video više, moja si. Od mene ga nećeš sačuvati. Sa Avale, osmeh ti lovim, vilo severna.

Nemoj stati ispred mene, ruke ne širi, usne nek ti se imenom mojim ne šale. Nek se njim ne slade, neka ga zaborave. Put mi ne zatvaraj, jer to sve je što još imam. Njega mi ne diraj, njega ti ne dam. Evo ti vetra, pa ga zaustavi, smej mu se, pričaj, gledaj ga očima snenim, vlažnim. Nek te miluje, kosu češlja, pa mrsi, oslonac nek ti bude. Sa njim, sve stvarnije biće, nego da ja sam tu. I kiše evo ti, zagrli je čvrsto, ljubi je, onako kako samo ti umeš. Bajke joj pričaj, cvećem ih kiti, medom ih sladi. Za otrov ne brini, kiša je to, spraće ga, već, sa svake reči lepršave. Maglu pod ruku uhvati, putevima jasnim nek te vodi. Pogled uz nju nek ti je bistar, da vidiš gde staješ, odakle ideš i kud ćeš stići. Jer, samnom mutno je sve. Zemlju crnu ne zaboravi. Po njoj korak ti klizi, samo za tebe ona je tu. Pod noge ti se baca, čezne i strepi da, kao ptica lako medju oblake poletiš, napustiš je, da nema te više. Zemlja kao pero je, dok ja beskrajno težak sam. Ako vreline plašiš se, vatru biraj, pre no mene, uz mene sagorećeš u trenu. Jer, šta je vatra, do tren htenja, ipak samo bled odsjaj želje neusahle. Vatru biraj, hladnija je. A hladnoća kad stigne, kad te jeza prožme, kaži sebi led da hoćeš, nek te greje, nek postelju sa tobom deli. Studen najveća za tebe biću tad, od leda svakog lednija. Onako kako samo srce mrtvo ledno može biti.

Pesme sve nedopevane ostavljam ti i snove nedosanjane, osmehe nameštene, pa skamenjene. Otiske u snegu smetovima zavejane. I bore one sitne, oko očiju i njih ti ostavljam. Sve. Samo put mi ne uzimaj. Bez njega me poznati neće i stranac uvek biću pred sobom, ljudima i Bogom. Bez njega ne bih otišao, ne bih ni ostao, prosto.. samo bih nestao. Uostalom, šta je za tebe jedan put. Mali, uzan, krivudav, poslednja, bedna šumska staza. U trnje obrastao, blata pun i suvo kad je, ni za tri koraka ravnog nema. Sa početkom u zaboravu i krajem u sutonu izgubljenim. Taman za mene. Bolji nemam, gori mi ne treba. Dozvoli samo da me odvede do zavijutka prvog, evo, tog tu. Pa, kad zamaknem, videćeš koliko sve drugačije biće. Ja ti, evo, za uzvrat obećavam da misao ću postati, ona prva jutarnja, za koju nisi sigurna da li je zadnja slika prohujalog sna i koja zaboravlja se u trenu. Da ću, dok živ sam, znati da nikad bilo te nije, da mašta si dečaka nepoznatog. Obećavam da TI i JA zauvek izbrisani bićemo iz svih spisa vremena beskonačnog. Čvrstu reč dajem. Samo, molim te, pomeri se, pusti me da prodjem.

Ima li smisla živeti život poput mog? Sve same laži i prevare. Umoran sam od toga. Zna li iko šta se kuva ispod poklopca? A kuva se, vri. Istina je mutna čorba, vrela i ljuta. Pomirišem prvo, štipa za oči, bez suze ne može. Kad probam, jezik ošurim. Onda progutam, a kao kamenja da sam se najeo. Nikako da svarim. Još i goste sam na ručak zvao. Šta sad? Laž je voda, bistra, pitka, nije ljuta. Suzu spira, jezik hladi, ne mora da se vari. To ja njima serviram, onako, uz osmeh. Kusajte, gosti moji. A gosti kao gosti, da ne uvrede domaćina, sve pojedoše. Uz osmeh, naravno. Znaju oni šta je vruće, ljuto, za varenje teško. Nema kuće bez čorbe. Ovo im dobro dodje da se osveže malo. Mnogo sam vode potrošio.

Mora li tako? I dokle? Kako je naporno, bolno. Kako zaudara samo. Jesam li to ja? Jesam li? Ne znam i ne mogu znati, kad oduvek žmurim ispred prokletog ogledala. Možda me je strah od onog šta bih video. Nije moj karakter tako čvrst i moral toliko visoko da bi ih krivio za tegobe koje me snadjoše. A griža savesti? Hm, tek je ona zardjala. To kod mene, odavno već, škripi, krcka, struže, cvili. Pa, opet, sve mi je bolnije saznanje da sam ogrezao u laž. Da je ono svud oko mene, jer ga prizivam, hranim i negujem. Snagu mi ispija, a nemam je još mnogo. Evo i glava počinje da me boli. Zašto li sve ovo pričam i kome? Što svaku rečenicu pet puta čitam, merkam, ispravjam? Kome to hoću da se dopadnem, a zapravo prevarim i obmanem? Po ko zna koji put obilazim istinu u širokom luku. Da je pošteno, što bih sve radio u svilenim rukavicama? Nigde otisaka ni dokaza. Kao prevejana lopovčina, ne propuštam priliku da ukradem nečije misli, potrebe i osećanja. Hoće li neko stati tome na put, jednom zauvek? Ima li taj maskenbal kraj? Zaista sam umoran.