Vladine web strane

Ovaj tekst je inspirisan istinitim dogadjajem i predstavlja moj pokušaj da dočaram poslednje sate čoveka osudjenog na smrt zbog ubistva. Njegovo obraćanje majci, borbu sa sopstvenom savešću i avetima prošlosti. 

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Imam li pravo da te tako zovem? Zašto ove reči upućujem baš tebi, koju sam izneverio više nego sve druge? Više nego sebe. Kako je ogromno moje prokletstvo. Kolika je tvoja ljubav prema meni, toliki je bol kojim ti uzvraćam. I kolika je hrabrost koja mi dozvoljava da ti se obratim, toliko je široka duša tvoja majčinska, spremna na praštanje. Slutim da oproštaj za mene imaš i strah me je zbog tog. Ako se spremam greh da okajem, krst svoj na Golgotu da iznesem, molba tvoja Bogu za spas moje duše, bice trnovit venac na glavi ovog grešnika. Razapeće me i kopljem probosti i time pokazati svoju milost. Pravi bol od tebe, majko, očekujem. Tvoja suza u odsudnom času i reči oproštaja sa tvojih usana, razoriće moje biće. Nestaće sve ono što sam bio, što jesam i što sam mogao biti. Jedino to biće dovoljno velika kazna za moj zločin.

Prizvao sam smrt i u ruke joj predao nedužnog čoveka. U njegovom oku ostao je moj lik, na telu miris mog, sa njegovom dušom otišla je i moja. Smrt se sad vraća, traži me, dolazi po mene. Koliko je samo milosrdja u njenom koraku. To je moj andjeo spasa kog čekam raširenih ruku. Presuda je glasila:

„Na smrt“

Time me, zapravo, oslobadjaju. Prava kazna je svaki tren koji preživljavam od tad. Svaki udisaj i otkucaj srca koji mi preostaje. Sve što jeste, a nije moralo i što je moglo, a nije se desilo. Šta ova prazna ljuštura ljudska preživljava medju četiri zida, samo ona zna. To je istinska pravda. Osuditi na život, dovoljno dug da razumeš sebe i spoznaš istinu. Da se zapitaš jesi li stvarna ličnost, ili nečija bolesna mašta, neka noćna mora?

Znaš li majko koliki je moj svet? Kolika su prostranstva koja ni najludja mašta ne moze popuniti? Koliki je nemir u meni zbog spoznaje da će nestati mojim odlaskom? A tako sam želeo da ga nekom poklonim. Kako bi to lep poklon bio. Nisam sam, majko. On je tu. On i ja. Žrtva i dželat i obrnuto. U jednom umu. Ne znam više ko čiju ulogu igra; sve se izmešalo. Pitao sam ga hoće li da njemu darujem moj svet, moj san. Ništa nije odgovorio. Gledao me je samo svojim umornim, tužnim očima i nemo odmahnuo glavom. Kao oganj peče ta njegova seta. Zašto se ne pretvori u demona, zašto me ne rastrgne na komadiće? Umesto tog, bolno se osmehuje. U oku mu suza. Pada pravo na moje grudi, probada me kao užareno koplje. Bol, bol! Ne mogu više, ne mogu. Ne mogu, majko. Zaslužio jesam, ali, ne mogu. Reci mu da nisam hteo, da to nisam bio ja, onaj pravi. Zlo je to u meni učinilo, zlo. Reci mu majko da dobro u nama nije samo. Svi zlo posedujemo i svi smo njegove sluge. Samo, ne znamo to.

Imam li pravo na poslednju želju? Ako imam, želeo bih da ne čujem vaša praštanja, da ne vidim staložena lica, ne osetim smirenost u duši. Demon sam i kao demona me ispratite. Na krst, na kolac, u vatru! Djavolji sluga sam, zar ne shvatate?! Užasnut sam i umoran od života. Majko, sve što tražim je zaborav. Stavite me tamo kad sve bude gotovo i neka me odatle niko nikad ne izbavi. A ako ne učinite tako, tek ću onda shvatiti koliki užas čini moje delo i koliko je strašna patnja moje duše. Idi sad; put moj je dug i mračan. Idi, da bih mogao da se spremim, da bih mogao da pevam. Da sanjam. Idi.

Simona, oprostite što dozvolu ne tražih da vam se obratim, što, kao stranac, svakako bih morao, no, shvatićete, nadam se. Ako vam se, pak, učini da znamo se, zavaravati se nemojte, privid je to. Možda, kažem, možda samo, čoveku mladom iz sećanja vaših, davnih i nejasnih, sličim. Stoga, bez predrasuda nastupajte, ako vam je volja razgovarati samnom, jer i vi za mene stranac ste, svakako. Ako, pak, za razgovor niste, razumem vas. I sam se nerado u to upuštam. Rekao bih šta naumih, vi zboriti i ne morate. Razgovora medju ljudima ima praznih, srdačnih, važnih ili zaboravljenih i suvišnih, kao ovaj što je, pa kako ga iz zaborava uzeh, tamo ću ga i vratiti, a pošto suvišan bi nekad, nek takav i ostane. Nek ludost to bude, što je sebi dozvolih.

Mislio sam dugo, kako vam prići, nastup moj da bude molba, zahtev ili predlog, bar. I mudrosti kad stvaram i glupost dok činim, pedantan sam bio. Htedoh i ovom prilikom, no, ne nadjoh način, te se osećaju prepuštam, nek me vodi. Na koncu, sve što sam dobiti mogao, dobih, što se izgubiti dalo, izgubih. Mogućnosti nema za preokret kakav silan, niti bih ga dozvolio ikad, pa sve i čudo da se desi. A u čuda više ne verujem, jer to, zapravo, zbivanja su o kojima malo šta znamo, te nam se čine razumu nedokučiva. Da nije tako i vi bi, Simona, za mene čudo veliko bili, obzirom da sva ličnost vaša, kao stranca, tajna je golema, koju nikad razotkriti neću moći. Ako vam kažem da, poput vas i ja sećanja imam mutna i kroz njih sa mukom, tek malo poznatu siluetu razabiram, verujem da samo više bih vas zbunio, no pojasnio šta. Tim pre što na njoj, za tren samo, crte lica vašima slične prepoznam. I gle, slučajnosti se nižu poput perlica na koncu.

Verujete li vi u čuda? Ne, nemojte meni reći. Sami kad budete, a vi se zapitajte, zamislite, pa odgovor si dajte. No, iskren samo. Obazirati se nemojte na mišljenje moje što ga iznesoh. U stav svoj kad sigurni budete, eto vam pitanja drugog. Njega ja vam postavljam. Da li i slučajnost je neka vrsta čuda? Ako nije, nek tako i ostane, ako jeste, načuditi se nećemo moći ni vi ni ja. Ništa jeftinije od života, ništa skuplje od vremena u kom je upakovan. Bahatost naša i rasipništvo, nemerljivi su. Arčimo Bogom dano, poput pijanca što zadnju paru na bekrijanje dade. Pomislih tajno, skoro sramežljivo, da bi vi mogli moj lumperaj biti, moje bančenje, ispijanje na iskap, gustiranje do jutra. Moje meze uz rakiju, pesma uz vino, moje mamurno jutro i glavobolja mučna. Ali, Simona je stranac. Velik i dalek. Jedinstven. Ostaće mi, kao stranac, verna do kraja. Kad budem upoznao i poslednju osobu na svetu i kad mi svi prijatelji postanu, pa poželim bar nekog ko je nepoznat, dalek i hladan, ona biće uvek tu, da udovolji toj želji mojoj. A ja ću biti tu da je potsetim na to, ako ikad zaboravi. Da primerom joj pokažem kako ni jedno rastojanje medju nama, koliko god da je, pregolemo ne može biti, već samo nedovoljno.

Svi mi hroniku svoju palanačkog groblja pišemo i preživljavamo. Mesto za svaki spomenik brižljivo pripremamo i održavamo, ponekad ih tumbamo, raspored novi pravimo u zavisnosti od važnosti osobe i dogadjaja. Niko nema tu prednost da na počasnom mestu zanavek ostane. Može, no ne mora biti, ako osećanja vremenom otupe i rasprše se poput dima na vetru. Ne znači to da zaboravismo, već, prosto, sve vremenom na oštrini gubi. Mora, valjda, tako. Tek isklesan kamen ume da do krvi zapara kad predješ šakom preko njega. Kiša, Sunce, mraz, vetar, svoje učine, zaseci se iskrzaju, nabori blagi ostanu samo, pomilovati ih možeš bez bola prodornog. Tu i tamo, po neki spomenik junaku neznanom se zatekne, sa natpisom trošnim o zahvalnosti večnoj. Slova, teško čitljiva, sa pozadinom se stapaju po boji i obliku. Zahvalnost i nekako, možda. Ali, večnost! O, zablude ljudske! Zar mi, što trenuci u beskraju smo, o večnosti zborimo! Mi, što kraće od treptaja oka trajemo! Mi, čiji spomenici prahom se na kraju učine! Zaborav je večan što za nama osta. Samo to.

Ko ste vi, Simona, uopšte? I da li ste Simona? Možda, zapravo, bezimen neko, kome ime to nadenuh, ne bi li praznini u sećanju udovoljio. Pokušaj očajnika da od zaborava, bar na kratko, otrgne što zaborav već prigrlio beše. Nije li ono prazno mesto, u korov obraslo, nekad spomenik vaš krasio? I gde je sad? Možda od njega ne osta ništa, a možda ni postojao nije. Ili htedoh tu postaviti ga, pa odustah iz razloga nekog. Bogatsvo duha se u proživljenom ogleda. Ja, eto, sad siromašniji sam za Simonu. Maštaću o tome da negde daleko, na kraju Sveta, u svetioniku koji ga obasjava, stoji davno zagubljen spomenik. Na njemu natpis, oronuo, ali čitljiv:

„Jednom, jedna Simona“

Molim te, Vetre, poštedi ta slova, bar dok ovo srce kuca. Bez njih znati neću gde se svet završava.

Htedoh od tebe pesmu da načinim. Silinu stiha sa skladom da poredim tvojim. Prsti da ti deseterac budu, gromovit, na noge što diže. Usnuli iz sna nek se prenu, ravnodušnima krv da proključa dok korak tvoj ritam daje. Iz daha nek ti melodija poteče, nek pomisle sa Olimpa da se čuje. Pogled ti takav da kolena klecaju, osmeh pritajen i tvrdu veru lomi. Pesmu takvu od tebe da načinim, himna da budeš posrnulim i umornim. Nek pevaju te svi koji lepotu ljube, a lepotu nemaju. Ruke podigni visoko, to refren biće od kog koža se ježi. Dodir tvoj, što dodir nije, već udar groma. Zaigraj, razume pomuti bistre. U kog prstom pokažeš, grlo mu se stegne, dah iz grudi ne izadje. A ime čije sa usana ti sklizne, taj iz oka suvog suzu iscedi, jecaj zadržati ne može. Budi putokaz zalutalim u beskraju, baklja vodilja očajnicima što kroz tminu istrošenih života bauljaju. Klikni gordo u ime svih koji te čekaju da im snove odbegle povratiš.

Da te darujem, pomislih, vojsci bezimenih, što lik jasan nemaju. Ni misao čistu, ni reč čvrstu. Da ispravim iskrivljeno. Ruke do lakata u blato da zarijem, tražeći bistro gde bistrog nikad bilo nije. Da li je to cena za spas duše moje? Ako jeste, mnogo je. Ne vredi ona ni koliko šaka soli po podu prosuta. A za nju dajem najvrednije. Mislio sam, čuvaće te, oni su te iskidali. Makar sitnu hvalu čekah, po licu me ispljuvaše. Kažu, dobro dobrim vratiće se, zlo učinih, gore stekoh. I šta sad? Nema pesme više. Još samo eho pritajen u uvu mi šumi. Pa, dobro. Evo, vraćam rame, prijatelju, hvala, ne treba. I reč što mi je šalješ, neka bude čvrsta, muška. Ne skiči, ne cvili, nismo psi! Masku, tu ružičastu, nazad uzmi. Nije život tako jeftin pod njom da ga skrivam. Nego, ako hoćeš već, pomoći mi možeš. Daj mi astal kakav, da o njega šakom lupim snažno, daske da se rasklimaju, prozori nek zazveče, malter zidni nek naprsne. Nek pomisle – gle ludaka! Iz sveg glasa da zaurlam:

„Dosta!“

Odoh pravo u hajduke. Tamo gde treba „kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Pričaćemo opet, no, drugačije malo. Mnogo me posla čeka. Skrivaću se, šunjati, pratiti, napasti, pa oteti i uteći. Mira biti neće medju kvarnim umovima. Kljucaću po rulji razuzdanoj svaki put po malo. Dokle god po ataru mom švrljaju i beščaste ga. Uzeću im sve što budem mogao. Gori od njih biću, jer drugi jezik ne znaju. Ništa mi ne mogu. Go se ne skida. Šta mi drugo ostaviše, do ono malo duše, pa i nju zarad takvih ukaljah.

Slutiš li prijatelju da je za mnom put u trnje obrastao. Ne može se tuda nazad. Nove staze tražiću. Mnogi me prepoznati neće sa druge strane ako pridjem. Neki i hoće, ali će se praviti da me ne vide. Oni me ne brinu. Žaloste me oni što će me u oči pogledati, pa glavu okrenuti. No, sudbina čovekova jedna je, bilo od Boga da je data ili sam da je kroji. I nije bajka, ili je crno ili belo. Prokleto šareno je. Niko te, od kad prvi put zakmečiš, pa do sudnjeg dana, ne može pripremiti za život i sve njegove vratolomije. I niko te ne može tako i toliko iznenaditi kao sam sebe što možeš. Nismo, prijatelju moj, ono što mislimo da jesmo, dok sedimo u fotelji i uz kafu gledamo film. Ono si što ispoljiš kad te napadne besan pas, kad dobiješ sedmicu na loto-u, kad ti zemljotres sruši kuću, kad u tridesetoj saznaš da imaš rodjenu sestru. Možeš li znati kako ćeš reagovati kad u ratu na tvoje oči pogine neko ti najdraži? Na šta si spreman kad se za tebe uda ona u koju si tajno do ludila bio zaljubljen? Kad u Novembru, pred zimu, istovremeno dobiješ otkaz i u firmi i kod gazde u čijem stanu živiš sa nezaposlenom trudnicom i jednogodišnjom bebom. Kad sa devetnaest hoće da ti seku nogu zbog trovanja krvi. Kad sutra saznaš da, ipak, neće. Prokleto šareno, prijatelju, neslućeno prokleto. Ne sudi bez vage i preke potrebe.

A ti prijatelju, hoćeš li me prepoznati sa druge strane kad pridjem? Ili ne. Da li nem ćeš ostati? Da li ćeš me kuditi, možda pljunuti? Da li po ramenu potapšati zadnji put, ćutke. Znaj jedno. U zemlju ne gledam, već pravo. U oči. Kao čovek čoveka. Pogled govori, pogled napada,trpi, kažnjava, miluje. Pogled ti čekam, ako si prijatelj. I ako nisi. Oči u oči, ljudi smo, kakvi god da smo. Udri, ispred tebe sam, pa šta bude.

Napomena autora:

„Obzirom na to da je godina pri kraju i da se u Decembru obično svode računi, ideja mi je bila da napravim kratak pregled nekoliko mojih tekstova, a ujedno i da ih, postavljanjem na blog, saberem na jednom mestu“ 

***

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi, ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom. Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani.

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.