Vladine web strane

Pazi sad ovo, umem da kuvam i to, onako, prilično dobro i raznovrsno. Snalazim se sa mašinom za veš, što i nije neka mudrost, medjutim, znam ja i na ruke i šareni i beli. Ovaj drugi prodje i kroz veš lonac, a tu je i stara varjača okrenuta naopako. Kako samo krčka, eee! Vladana platno beljaše. Znam i na noge. Imam par velikih ćebadi, jedva bi stala u mešalicu za beton, o Gorenju i da ne pričam. Lepo ih potopim u kadu, izujem se, zavrnem nogavice, pa opletem Kolubarski vez, sitno kaludjerski. Pretpranje, pranje, par ispiranja i gotovo. A i noge, nikad čistije. Pa još mirišu na omekšivač. Onda sušilo i prostiranje. Kod mene je to posebna priča. Zadržim se duže od ostalih domaćica, ali zato posle brže peglam. Sve ti ja to, lepo, protresem, razvučem i zategnem, kad se osuši, ravno, milina pogledati. Osim one dve, nove i novije, imam još uvek i staru peglu, običnu, skoro da smo vršnjaci. I plastičnu fajtalicu uz nju, Jugoplastika Split. Pa tako, ponekad peglam i sa njom, samo retko, tek da me mine želja. Dobro, da se ne lažemo, želja za peglanjem mi i nije nešto posebno izražena, no, kad se mora, mora se. Neke se stvari i ne moraju, ali ih ja ipak upražnjavam. Evo, recimo, čarape. Imam ih bar 50 pari, nisu skupe, pa ih, verujem ,dosta njih baca pri pojavi prve rupe, ali ja, vidi čuda – ne! Lepo je izvrnem, odmerim konac, uvučem u iglu (za sad još uvek bez naočara), pa spiralno ušijem. Kad je vratim na lice, bez posebnog zagledanja, teško bi ko primetio da je tu išta radjeno. O dugmadima i da ne pričam. Dakle i ušivanje i zašivanje. A i ostali kućni poslovi: sudovi, prozori, usisivač, praher, pajanje.., jedino mi latino serije ne idu baš nešto od ruke, da ne kažem od gledanja. Niko nije savršen. Na kraju deca. Kao šlag na tortu. Prvo dete, prvo kupanje posle dolaska iz porodilišta. Babica iz patronažne službe pokazuje, mi gledamo. Posle 1,5 minut, ja je pitam da preuzmem. Ne znam ko me je začudjenije pogledao, ona ili žena. Uzeo sam bebu i odradio kupanje do kraja. Ni „T“ od treme. Narednih 7 dana uglavnom sam je  ja i kupao. Stvari kao povijanje klasičnim pelenama, kašice i hranjenje, povišena temperatura i druge zdravstvene tegobe i sve ostale bebske cake i začkoljice, to sam magistrirao.

***
Čitam ovaj gornji pasus, pa skoro da i sam poverujem da je u pitanju hvalospev, neka reklama poželjne udavače (i muškarci mogu biti u toj ulozi dosta uspešni). Zapravo je potpuno obrnuto. Pre neki dan, ovde na chat – u, povela se rasprava medju ženskim članovima o tom da li su i koliko muškarci zavisni od njih, naročito kod gore pomenutog. Ko ‘ladi, a ko pere, pegla… i koliko to treba ili ne, pustiti da se zahukta i ukoreni. I ko je kom potrebniji i zašto. Ma, stara i prastara tema. Ali eto, potstaklo me je da se javno izjasnim. Upravu su, ne može se poreći. Sva ta „emancipacija i feminizam“ imaju opravdanje. Medjutim, hajmo iskreno, mene to uopšte ne interesuje, baš me briga, boli me uvo. To je stvar izmedju žena i muškaraca, ja sam Vlada i držim se po strani, kao Švajcarska. Odavno sam uvideo kud plovi taj brod, pa sam se na vreme školovao. Nisu u pitanju samo kućni poslovi i deca. Kod mene ne pije vodu ni priča o životnom partneru, dzaku zajednički pojedene soli, o nekom ko je uvek tu da te sasluša, priča ili ćuti sa tobom, s kim ćeš se posvadjati. Ono – delimo dobro i zlo, ma, to je jedno veliko… mislim, velika glupost. Ja sam preteča osamostaljivanja. No, da ne preteram, može neko pomisliti kako mi žene nisu potrebne. Jesu, još kako, samo, postarao sam se da potrebe svedem na jednu stavku, onu meni najvažniju. A to svakako nije paprikaš ili pegla. Ne znam šta bi na to rekao gospodin drug Platon, poimanje ljubavi nazvano po njegovom imenu, ja prosto ne razumem. Ne kažem da tog nema, već da sam ja na suprotnoj strani barikade. Šta ću, filozofija mi, baš, nije jača strana. Više sam za prirodne nauke, a priroda je tu jasna, sve te nagone i potrebe nisam ja izmilio. Lako je amebama i hidrama, razmnožavaju se deobom i pupljenjem. Nama je Bog iskomplikovao stvari na tom polju kojekakvim vratolomijama. Ne kažem da nema ni iskrenog prijateljstva izmedju žene i muškarca bez prisustva kreveta kao posrednika, samo, za mene je to špansko selo, neistražena prostranstva, naučna fantastika. Ipak nisam, baš, u tolikoj meri isključiv, nije obavezno da krevet bude posrednik. U obzir dolazi i kada, kuhinjski sto, tepih ,lift, park… Imam ja široka shvatanja i svoje iskrene prijatelje.

Živeo feminizam! Živeli posrednici! 

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.