Vladine web strane

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Htedoh od tebe pesmu da načinim. Silinu stiha sa skladom da poredim tvojim. Prsti da ti deseterac budu, gromovit, na noge što diže. Usnuli iz sna nek se prenu, ravnodušnima krv da proključa dok korak tvoj ritam daje. Iz daha nek ti melodija poteče, nek pomisle sa Olimpa da se čuje. Pogled ti takav da kolena klecaju, osmeh pritajen i tvrdu veru lomi. Pesmu takvu od tebe da načinim, himna da budeš posrnulim i umornim. Nek pevaju te svi koji lepotu ljube, a lepotu nemaju. Ruke podigni visoko, to refren biće od kog koža se ježi. Dodir tvoj, što dodir nije, već udar groma. Zaigraj, razume pomuti bistre. U kog prstom pokažeš, grlo mu se stegne, dah iz grudi ne izadje. A ime čije sa usana ti sklizne, taj iz oka suvog suzu iscedi, jecaj zadržati ne može. Budi putokaz zalutalim u beskraju, baklja vodilja očajnicima što kroz tminu istrošenih života bauljaju. Klikni gordo u ime svih koji te čekaju da im snove odbegle povratiš.

Da te darujem, pomislih, vojsci bezimenih, što lik jasan nemaju. Ni misao čistu, ni reč čvrstu. Da ispravim iskrivljeno. Ruke do lakata u blato da zarijem, tražeći bistro gde bistrog nikad bilo nije. Da li je to cena za spas duše moje? Ako jeste, mnogo je. Ne vredi ona ni koliko šaka soli po podu prosuta. A za nju dajem najvrednije. Mislio sam, čuvaće te, oni su te iskidali. Makar sitnu hvalu čekah, po licu me ispljuvaše. Kažu, dobro dobrim vratiće se, zlo učinih, gore stekoh. I šta sad? Nema pesme više. Još samo eho pritajen u uvu mi šumi. Pa, dobro. Evo, vraćam rame, prijatelju, hvala, ne treba. I reč što mi je šalješ, neka bude čvrsta, muška. Ne skiči, ne cvili, nismo psi! Masku, tu ružičastu, nazad uzmi. Nije život tako jeftin pod njom da ga skrivam. Nego, ako hoćeš već, pomoći mi možeš. Daj mi astal kakav, da o njega šakom lupim snažno, daske da se rasklimaju, prozori nek zazveče, malter zidni nek naprsne. Nek pomisle – gle ludaka! Iz sveg glasa da zaurlam:

„Dosta!“

Odoh pravo u hajduke. Tamo gde treba „kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Pričaćemo opet, no, drugačije malo. Mnogo me posla čeka. Skrivaću se, šunjati, pratiti, napasti, pa oteti i uteći. Mira biti neće medju kvarnim umovima. Kljucaću po rulji razuzdanoj svaki put po malo. Dokle god po ataru mom švrljaju i beščaste ga. Uzeću im sve što budem mogao. Gori od njih biću, jer drugi jezik ne znaju. Ništa mi ne mogu. Go se ne skida. Šta mi drugo ostaviše, do ono malo duše, pa i nju zarad takvih ukaljah.

Slutiš li prijatelju da je za mnom put u trnje obrastao. Ne može se tuda nazad. Nove staze tražiću. Mnogi me prepoznati neće sa druge strane ako pridjem. Neki i hoće, ali će se praviti da me ne vide. Oni me ne brinu. Žaloste me oni što će me u oči pogledati, pa glavu okrenuti. No, sudbina čovekova jedna je, bilo od Boga da je data ili sam da je kroji. I nije bajka, ili je crno ili belo. Prokleto šareno je. Niko te, od kad prvi put zakmečiš, pa do sudnjeg dana, ne može pripremiti za život i sve njegove vratolomije. I niko te ne može tako i toliko iznenaditi kao sam sebe što možeš. Nismo, prijatelju moj, ono što mislimo da jesmo, dok sedimo u fotelji i uz kafu gledamo film. Ono si što ispoljiš kad te napadne besan pas, kad dobiješ sedmicu na loto-u, kad ti zemljotres sruši kuću, kad u tridesetoj saznaš da imaš rodjenu sestru. Možeš li znati kako ćeš reagovati kad u ratu na tvoje oči pogine neko ti najdraži? Na šta si spreman kad se za tebe uda ona u koju si tajno do ludila bio zaljubljen? Kad u Novembru, pred zimu, istovremeno dobiješ otkaz i u firmi i kod gazde u čijem stanu živiš sa nezaposlenom trudnicom i jednogodišnjom bebom. Kad sa devetnaest hoće da ti seku nogu zbog trovanja krvi. Kad sutra saznaš da, ipak, neće. Prokleto šareno, prijatelju, neslućeno prokleto. Ne sudi bez vage i preke potrebe.

A ti prijatelju, hoćeš li me prepoznati sa druge strane kad pridjem? Ili ne. Da li nem ćeš ostati? Da li ćeš me kuditi, možda pljunuti? Da li po ramenu potapšati zadnji put, ćutke. Znaj jedno. U zemlju ne gledam, već pravo. U oči. Kao čovek čoveka. Pogled govori, pogled napada,trpi, kažnjava, miluje. Pogled ti čekam, ako si prijatelj. I ako nisi. Oči u oči, ljudi smo, kakvi god da smo. Udri, ispred tebe sam, pa šta bude.

Sačuvaj me Bože od dana kao što je jučerašnji i još goreg današnjeg. Ma, teško da mi tu iko može pomoći. Eh, kako bih sad rado opsovao, onako sočno, iz duše. Ali, neka, ispoštovaću pravila. I sići ću na obalu reke i vikaću iz sveg glasa, nek me čuju u Sremu čak. I biću besan i biću ljut i tužan. I potrošen. Opet ću vikati, urlati još jače i glasnije. I psovaću, psovaću, psovaću. Nek me izbace sa svih sajtova i svih rečnih obala. Nek me izbace odakle god se neko može izbaciti. Onda ću uzeti svesku i olovku, nacrtati reku, sebe na obali, pa ću vikati, vrištati i urlati najjače što mogu. Nek mi glasne žice popucaju, ionako mi više ne trebaju. Nacrtaću i Srem, da ima ko da me čuje tamo preko. Napisaću… ustvari, ne, nacrtaću jednu psovku, najružniju na svetu, pa ću je okititi, da bude svečana. Dodaću joj još jednu, da ne bude sama i da ima prvu pratilju. I treću, za sreću.

Neću da budem dobar, hoću da budem lud. Ionko su to braća rodjena. Samo, što je lud – lud, a dobar ima zdrav mozak, pa ga svi… al’ hajde, ispoštovaću, obećao sam. A tako bih slatko opsovao! I neću da budem fin i učtiv, ni kulturan i lepo vaspitan. Baš bih da postanem bitanga, da ima princeza nad kim da se zgražava. I ološ da postanem, smrad, skot. A i ovaj obraz, koji će mi moj? Dok sam ga čuvao od blata i svake druge prljavštine, šamarali su me po njemu, onako domaćinski, ne štedeći. Za to mi je, izgleda, samo i služio. Pljas! Okreni drugi – pljas! ‘ajde sad opet onaj – pljas! Alo! Pa šta sam ja?!

Prošle sedmice jedna majmunolika strvina zamalo da me pregazi na pešačkom prelazu svojim dzipom sa zatamnjenim staklima. Kočnice škripe, krv mi se ledi, on izleće nadmeno, psuje mi majku, vredja. Ja sam kriv što sam prelazio njegovu ulicu, u njegovom gradu, na njegovom svetu. Kriv što postojim. Društvo mu pravi crni BMW što staje pored. Iz njega izlaze dvojica sličnih njemu. Bez ikakve sumnje, tri naoružane skotine. Krv ne samo da mi se odledila, već vri, ali, šta sad? Da me izbuše tek tako?! Na prazno! E, neće moći. Tad sam progutao, ali svinja smrdljiva ne sluti koliko je svet mali i koliko ja pamtim, dugo, dugo. I kako se sve dočeka i kako sve legne na svoje mesto. Kad – tad, majmunoliki, kad – tad, samo ti i ja. Baš me briga šta će neko da misli o ovome i meni. Bog nek prašta, to mu je posao, mudraci nek mudruju, pametni nek pametuju. Kulturni i prosvetljeni nek se drže nivoa za tri koplja iznad mog. Ja sam jedan primitivac koji ne da na sebe više i brani se kako zna i ume. Jedan prostak kog nosi bujica i koji grčevito pokušava da se održi na površini. Prsno, leptir, ledjno, slobodan stil, sinhrono plivanje, to je za bazen, gde se boriš za medalju. Ja se borim za vazduh.

Muka mi je od silne obesti i bahatosti u kojoj živimo. Toga je uvek bilo i biće, znam, ali, to nije razlog da mi ne bude muka. I nisu osioni samo moćni iza tamnih stakala. Gori su mnogi koje sam smatrao prijateljima. Hrani kera da te ujede. Mnogo sam razočaran, ali u prvom redu u sebe. Kaže se – sve prema zasluzi, a ja sam zaslužio, očigledno. Bio sam, nemalo i veoma prijatno iznenadjen, kad sam primio čestitku za zadnji rodjendan od, skoro nepoznate osobe, tačno u minut kad sam i rodjen. Znači, taj neko je našao za shodno da misli o tome, da se obaveže da to uradi sa osećajem. Tim pre je gorčina veća, dragi moji dugogodišnji prijatelji. Jer, nije suština u rodjendanu, dovoljno sam star da bi on sam po sebi bio bitan. Poštovanje je ono što vama nedostaje. Dajem krv i davaću, jer nekom treba, dajem srce, neko traži, dajem dušu ko je nema, ali dupe više ne dam, dosta ste me… uredu, uredu, ispoštovaću još ovog puta, obećao sam. A tako bih sa uživanjem opsovao!

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.