Vladine web strane

Nemoj stati ispred mene, ruke ne širi, usne nek ti se imenom mojim ne šale. Nek se njim ne slade, neka ga zaborave. Put mi ne zatvaraj, jer to sve je što još imam. Njega mi ne diraj, njega ti ne dam. Evo ti vetra, pa ga zaustavi, smej mu se, pričaj, gledaj ga očima snenim, vlažnim. Nek te miluje, kosu češlja, pa mrsi, oslonac nek ti bude. Sa njim, sve stvarnije biće, nego da ja sam tu. I kiše evo ti, zagrli je čvrsto, ljubi je, onako kako samo ti umeš. Bajke joj pričaj, cvećem ih kiti, medom ih sladi. Za otrov ne brini, kiša je to, spraće ga, već, sa svake reči lepršave. Maglu pod ruku uhvati, putevima jasnim nek te vodi. Pogled uz nju nek ti je bistar, da vidiš gde staješ, odakle ideš i kud ćeš stići. Jer, samnom mutno je sve. Zemlju crnu ne zaboravi. Po njoj korak ti klizi, samo za tebe ona je tu. Pod noge ti se baca, čezne i strepi da, kao ptica lako medju oblake poletiš, napustiš je, da nema te više. Zemlja kao pero je, dok ja beskrajno težak sam. Ako vreline plašiš se, vatru biraj, pre no mene, uz mene sagorećeš u trenu. Jer, šta je vatra, do tren htenja, ipak samo bled odsjaj želje neusahle. Vatru biraj, hladnija je. A hladnoća kad stigne, kad te jeza prožme, kaži sebi led da hoćeš, nek te greje, nek postelju sa tobom deli. Studen najveća za tebe biću tad, od leda svakog lednija. Onako kako samo srce mrtvo ledno može biti.

Pesme sve nedopevane ostavljam ti i snove nedosanjane, osmehe nameštene, pa skamenjene. Otiske u snegu smetovima zavejane. I bore one sitne, oko očiju i njih ti ostavljam. Sve. Samo put mi ne uzimaj. Bez njega me poznati neće i stranac uvek biću pred sobom, ljudima i Bogom. Bez njega ne bih otišao, ne bih ni ostao, prosto.. samo bih nestao. Uostalom, šta je za tebe jedan put. Mali, uzan, krivudav, poslednja, bedna šumska staza. U trnje obrastao, blata pun i suvo kad je, ni za tri koraka ravnog nema. Sa početkom u zaboravu i krajem u sutonu izgubljenim. Taman za mene. Bolji nemam, gori mi ne treba. Dozvoli samo da me odvede do zavijutka prvog, evo, tog tu. Pa, kad zamaknem, videćeš koliko sve drugačije biće. Ja ti, evo, za uzvrat obećavam da misao ću postati, ona prva jutarnja, za koju nisi sigurna da li je zadnja slika prohujalog sna i koja zaboravlja se u trenu. Da ću, dok živ sam, znati da nikad bilo te nije, da mašta si dečaka nepoznatog. Obećavam da TI i JA zauvek izbrisani bićemo iz svih spisa vremena beskonačnog. Čvrstu reč dajem. Samo, molim te, pomeri se, pusti me da prodjem.

Napomena autora:

„Obzirom na to da je godina pri kraju i da se u Decembru obično svode računi, ideja mi je bila da napravim kratak pregled nekoliko mojih tekstova, a ujedno i da ih, postavljanjem na blog, saberem na jednom mestu“ 

***

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi, ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom. Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani.

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.