Vladine web strane

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad, osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:

„Pozdravite se sa tatom“.

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo – šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:

„Idemo“!

Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji – Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi – tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez prvog nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.