Vladine web strane

Možda sam, tužno neko, biće iz priče,
možda samo deo nekog veselog sna,
možda đak mali što prva slova sriče
u školi životnoj, gde polazim sa dna.

Otvoren prozor, deo nestvarnog neba,
u tami samo tvoja koža miriše,
kraj mene si i to je sve što mi treba,
ljubiću te večeras, tiho, još tiše.

Gledam te i pamtim nasmejano lice,
obnaženo rame, grudi, stopala, stas,
odletećeš samo, poput neke ptice,
jedino moje, moja propast si i spas.

Ne pitam te ništa, pogledaj me, znaću,
meni je to dosta, u oku sve piše,
napiši da stanem, istog trena staću,
pesma si, pevaću te, tiho, još tiše.

Volim oči tvoje, volim usne pune,
kad ćutiš volim, volim da ti čujem glas,
I napet sam, kao na gudalu strune,
slutim, neće te biti, neće biti nas.

Sa njom je moj spokoj, u njoj mi je snaga,
ona je kraj mene, čujem je da diše,
jednom kad odeš, kad nestaneš bez traga,
sanjaću te nemiru, tiho, još tiše.

Spavaš li? Možda je tako i bolje. Neću te buditi, iako sam došao da se oprostimo. Da ti kažem da odlazim, da ne postojim više. Zatvaram davno pročitanu knjigu. Ovako, prošao bih samo tiho, na prstima, bos, sa cipelama u rukama. Poput senke nejasno, stopljen sa tamom. Da nestanem zauvek u izmaglici nastupajućeg jutra. Da te pogledam, onako, kao nikad do sad. Nek pogled taj bude tačka, mislio sam, na napisan roman. Da prodjem kraj tebe nehajno, a ipak odlučno. I nek vetar što ga vrata koja za sobom zatvorim načine, poklopi i zadnju stranu istrošene knjige.

Bože, kako je lepa! Prosto, ne znam gde prestaje lice, a počinje jastuk. Koža i svila kao jedno. I duga, meka kosa što ih prekriva. Zaboravio sam da se pored nje ne može proći tek tako. Pitam srce šta mi je činiti, kaže:

„Stani“

Pitam razum, reče mi:

„Stani, nego?! Učini što se učiniti mora. Ako već sa nemirom odlaziš, nek’ to ne  bude oluja“

Ne pamtim kad su zadnji put bili tako složni. I zato stadoh. Gledam te usnulu i ne želim da znam gde te san vodi, koje je boje, šta šapuće. Jer, on je samo pola od onog velikog, našeg, sanjanog, pa pocepanog. A ja sam moju polovinu još tad izgubio. Došao sam da ti kažem, idem da je tražim. Dugo, dugo sam već budan, teško je to, snevati se mora. Samo, pre nego što odem, želim da legnem kraj tebe, da se ušuškam pod toplim ćebetom, šćućurim poput deteta. Hoću da naslonim glavu na tvoje rame, da te uzmem za ruku, tvoj dlan lagano da spustim na svoj obraz. Da osluškujem otkucaje srca. Pa, da zagledan u zid na suprotnoj strani sobe, urežem taj trenutak u sećanje, nek tu počiva dok me sećanje služi. A ti spavaš i ne bih te budio nizašta na svetu. Ne. Ni poljubiti te neću, onako krišom, jer, taj zadnji poljubac, ma, imamo ga mi već, tamo je negde, u onoj prašnjavoj knjizi. Telo tvoje ne želim, iako zbog njega bih umro. Blud i bludne misli, pa to nije oproštaj. A ja oproštaj hoću. Da primim i dam. Jer, samo tako mogu otići bez oluje u duši. Gledam zid i hoću da pamtim. Da znam da kraj njega, tu negde, ostavljam nešto svoje nezaboravu na čuvanje. I da se po to neću vratiti.

Kako je mek tvoj dlan. Ceo moj svet je stajao na njemu. Sad još samo obraz. Skloniću i njega, neka ga još tren koji, jer, tako je mek. Tako neobično mek. Samo još malo, samo tren. Ćutim snažno, silovito, kao nikad do sad. Reči, misli, sećanja, sve počinje da vri, kulja i navire nezadrživo. Branim se grčevito, gotovo panično. Pa, kakva je to sila, mora li baš tako? Pitam srce, pitam razum:

„Mora!“

Ležim tu, kraj tebe, bijem veliku, svoju poslednju bitku u ratu izmedju jave i sna, juče i sutra. I niko ne mora da zna i niko ne treba da zna. Možda, samo zid preko puta nas. Kako si topla. Nikad bliže, nikad dalje. Osećam tvoj dah, tih, ujednačen. Sklapam oči, upijam ga i pamtim. I pamtim toplotu tvog tela, pamtim mirnoću na licu, drhtaj, jedva osetan u tvojim grudima za koji nisam siguran da li je stvaran. Želim, kao što čovek želi da živi, da mi osećaj mekoće dlana, ostane na obrazu. Neka ova noć ostane u večnosti. A ti spavaš.

Otvorio je oči, uzeo njenu šaku, sklonio sa svog obraza i na momenat, lagano, prsti su im se sklopili. Izašao je tiho, da je ne probudi, nije zastao i nije se okrenuo. Dobio je bitku. Kako je pobeda bolela, to samo on zna. I, možda, zid, onaj preko puta njih; nje. Vrata su se tiho zatvorila, vazduh je lagano prostrujao i okrenuo onaj poslednji otvoren, prašnjavi list stare, odavno napisane i pročitane knjige. Sviće novi dan.

Htedoh od tebe pesmu da načinim. Silinu stiha sa skladom da poredim tvojim. Prsti da ti deseterac budu, gromovit, na noge što diže. Usnuli iz sna nek se prenu, ravnodušnima krv da proključa dok korak tvoj ritam daje. Iz daha nek ti melodija poteče, nek pomisle sa Olimpa da se čuje. Pogled ti takav da kolena klecaju, osmeh pritajen i tvrdu veru lomi. Pesmu takvu od tebe da načinim, himna da budeš posrnulim i umornim. Nek pevaju te svi koji lepotu ljube, a lepotu nemaju. Ruke podigni visoko, to refren biće od kog koža se ježi. Dodir tvoj, što dodir nije, već udar groma. Zaigraj, razume pomuti bistre. U kog prstom pokažeš, grlo mu se stegne, dah iz grudi ne izadje. A ime čije sa usana ti sklizne, taj iz oka suvog suzu iscedi, jecaj zadržati ne može. Budi putokaz zalutalim u beskraju, baklja vodilja očajnicima što kroz tminu istrošenih života bauljaju. Klikni gordo u ime svih koji te čekaju da im snove odbegle povratiš.

Da te darujem, pomislih, vojsci bezimenih, što lik jasan nemaju. Ni misao čistu, ni reč čvrstu. Da ispravim iskrivljeno. Ruke do lakata u blato da zarijem, tražeći bistro gde bistrog nikad bilo nije. Da li je to cena za spas duše moje? Ako jeste, mnogo je. Ne vredi ona ni koliko šaka soli po podu prosuta. A za nju dajem najvrednije. Mislio sam, čuvaće te, oni su te iskidali. Makar sitnu hvalu čekah, po licu me ispljuvaše. Kažu, dobro dobrim vratiće se, zlo učinih, gore stekoh. I šta sad? Nema pesme više. Još samo eho pritajen u uvu mi šumi. Pa, dobro. Evo, vraćam rame, prijatelju, hvala, ne treba. I reč što mi je šalješ, neka bude čvrsta, muška. Ne skiči, ne cvili, nismo psi! Masku, tu ružičastu, nazad uzmi. Nije život tako jeftin pod njom da ga skrivam. Nego, ako hoćeš već, pomoći mi možeš. Daj mi astal kakav, da o njega šakom lupim snažno, daske da se rasklimaju, prozori nek zazveče, malter zidni nek naprsne. Nek pomisle – gle ludaka! Iz sveg glasa da zaurlam:

„Dosta!“

Odoh pravo u hajduke. Tamo gde treba „kadar biti stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Pričaćemo opet, no, drugačije malo. Mnogo me posla čeka. Skrivaću se, šunjati, pratiti, napasti, pa oteti i uteći. Mira biti neće medju kvarnim umovima. Kljucaću po rulji razuzdanoj svaki put po malo. Dokle god po ataru mom švrljaju i beščaste ga. Uzeću im sve što budem mogao. Gori od njih biću, jer drugi jezik ne znaju. Ništa mi ne mogu. Go se ne skida. Šta mi drugo ostaviše, do ono malo duše, pa i nju zarad takvih ukaljah.

Slutiš li prijatelju da je za mnom put u trnje obrastao. Ne može se tuda nazad. Nove staze tražiću. Mnogi me prepoznati neće sa druge strane ako pridjem. Neki i hoće, ali će se praviti da me ne vide. Oni me ne brinu. Žaloste me oni što će me u oči pogledati, pa glavu okrenuti. No, sudbina čovekova jedna je, bilo od Boga da je data ili sam da je kroji. I nije bajka, ili je crno ili belo. Prokleto šareno je. Niko te, od kad prvi put zakmečiš, pa do sudnjeg dana, ne može pripremiti za život i sve njegove vratolomije. I niko te ne može tako i toliko iznenaditi kao sam sebe što možeš. Nismo, prijatelju moj, ono što mislimo da jesmo, dok sedimo u fotelji i uz kafu gledamo film. Ono si što ispoljiš kad te napadne besan pas, kad dobiješ sedmicu na loto-u, kad ti zemljotres sruši kuću, kad u tridesetoj saznaš da imaš rodjenu sestru. Možeš li znati kako ćeš reagovati kad u ratu na tvoje oči pogine neko ti najdraži? Na šta si spreman kad se za tebe uda ona u koju si tajno do ludila bio zaljubljen? Kad u Novembru, pred zimu, istovremeno dobiješ otkaz i u firmi i kod gazde u čijem stanu živiš sa nezaposlenom trudnicom i jednogodišnjom bebom. Kad sa devetnaest hoće da ti seku nogu zbog trovanja krvi. Kad sutra saznaš da, ipak, neće. Prokleto šareno, prijatelju, neslućeno prokleto. Ne sudi bez vage i preke potrebe.

A ti prijatelju, hoćeš li me prepoznati sa druge strane kad pridjem? Ili ne. Da li nem ćeš ostati? Da li ćeš me kuditi, možda pljunuti? Da li po ramenu potapšati zadnji put, ćutke. Znaj jedno. U zemlju ne gledam, već pravo. U oči. Kao čovek čoveka. Pogled govori, pogled napada,trpi, kažnjava, miluje. Pogled ti čekam, ako si prijatelj. I ako nisi. Oči u oči, ljudi smo, kakvi god da smo. Udri, ispred tebe sam, pa šta bude.

Tu si, a nema te, gledam, ne vidim. Osećam samo. Miris nemaš, a zakleo bih se da na nemir mirišeš. Hteo bih da te čujem, ali kako? Oklop tišine si obukla. Da mi je da te dodirnem, bar. Kao magla nedaš se. Da li si ukusna poput prvih trešanja u ustima dečjim? Tajno neotkrivena. Na putu si mi, il’ se skloni, ili se pokloni. Ili koplja da ukrstimo.

U san mi dodji, Neotkrivena, da te otkrijem. Da te darujem istinom i pogledom u beskraj. Da ti uzmem spokoj koji ljubomorno čuvaš. U san dodji, tu je sve tako stvarno. Nauči me kad treba stati. Podeli sa mnom trenutak nedeljivi. Oči sam ti hteo krasti. Da ih čuvam, da ih svojim zovem. Žar da im raspaljujem i suze otimam. Da me gledaju. Ali, oči su vragolaste, oči su igra. Mnogo u njih može stati, mali sam ja da bi ih ispunio. I vrat ti htedoh krasti. Dahom da ga pokrijem, da se mirisom slatkim opijam. Drhtaj bele kože da mi nagoveštaj da. Samo, vrat je slab na dah i za gazdu nezna. Ne mogu ga zadržati. Htedoh usne da ti kradem, da ih nikom nedam. Svu noć da ih ispijam lagano i nezasito kao nijedne pre. Snagu kroz njih da ti crpim, svoju da ti dam. U jedno da se stopimo, da me njima u slugu pretvoriš. Samo, usne su varljive, ljube, pa zaborave. Kao da nikad moje nisu bile. Hoće mi se grudi da ti kradem, da na njima usnim šta ne može biti.Kao dete ushićenje da ne krijem i kao mudrac da ćutim večno. Grudi tvoje ohole i nestvarne nisu za mene. Mogu ih krasti, no moje nikad neće biti. Htedoh bedra da ti kradem, zanosna, devojačka. Da u njih uronim kao u vir najdublji, bez daha da ostanem, za život da se borim. A život je u njima. Da budu za mene večnost i trenutak. Da ne pomislim na juče, da ne znam za sutra. Da od njih odlazim a ne odem, i u njih se vraćam, a ne stižem. Da ukradeno ostane prokleto. Da za mene budu lavirint iz kog nema izlaska, da kroz njih lutam beskrajno dugo. Ali, bedra su požuda, a požuda je sila ogromna. Kad dodje, ne bira. Slab sam ja za nju.

Šta ću sa tobom, lepoto moja? Ukrašću ti ono najvrednije, osmeh sa lica, što ga vešto čuvaš. Osmeha je puno i lako se dele. Ne taj, neću njega što ga daješ. Onaj najredji, jedini pravi, taj je moj. On se ne poklanja, krade se i tad je zauvek tvoj. Samo tvoj. A sa njim i ti si moja. Makar se Zemlja okrenula naopako, moja si, neka se nebo sruši, moja si, nikad te i ne video više, moja si. Od mene ga nećeš sačuvati. Sa Avale, osmeh ti lovim, vilo severna.