Vladine web strane

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad, osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:

„Pozdravite se sa tatom“.

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo – šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:

„Idemo“!

Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji – Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi – tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez prvog nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.

Pametno moje. Kako ona dobro poznaje starog lisca, prevaranta prevejanog. Drži ruke iza ledja, ne pruža ni za pozdrav. Zna, ako je za ruku uzmem, privući ću je, stegnuti, ljubiti, nema nazad. Ni mrtav je više ne bih pustio. Pala bi, makar mi to zadnje bilo. Ne prilazi bliže od dva koraka, zna, pridje li, to ne praštam. Bluzu bih joj zubima pokidao, da vidimo šta to krije ispod. Ledja mi ne okreće, zna, njeni kukovi široki gase mi svest, a to nije dobro, nikako. I ono malo ljudskog u meni nestaje, tad zver više nema ko da kontroliše. Ne priča sa mnom, zna, lažov sam slatkorečiv, obrlatiću je, popustiće, kajaće se posle. Kad sam tu, ne smeje se, zna, nasmeje li se prva, ja se smejem zadnji, a moj smeh nije bezrazložan. Ne bih joj dao da oka sklopi, nek je jutro vidi takvu, nek zna šta je blud.

Češljaj se, pametno moje, ali, ja da ne vidim. Vidim li te očešljanu, stići ću te, oboriti, kosu ću ti tako umrsiti, kao da je nikad nisi ni češljala. Kupaj se, pametno moje, samo, u tajnosti. Saznam li, pod tuš ću ti doći, bez daha te ostaviti. I sve će voda sa tebe sprati, samo mene sa sebe skinuti nećeš. Karmin stavi kad nisam tu, a ako se vratim i zateknem ga na usnama tvojim punim, poješću ga tako hitro, ni da trepneš nećeš stići. Jer, gladan sam tvog karmina i usana punih; i tebe sam gladan. Kad me vidiš, ne beži. Potrčiš li, loviću te, za vrat zubima uhvatiti, odvući u tamu, moj si obrok zaslužen. I grišću ti vrat, stomak i noge. Ječaćeš, a milosti nema, takvi su lovci, šta se tu može? Parfem kad koristiš, mirisno moje, neka to bude dok sam pijan ili spavam. Ako ga trezan namirišem, gotova si, ne pomažu preklinjanja. Iscediću iz tebe sav znoj što ga imaš, ni za suzu jednu neće ostati. Čedno moje, kad peglaš suknju, zaklučaj vrata, jer, zgužvaću je na tebi ponovo. A kad vrata zaključavaš, plašljivo moje, nasloni na njih orman; razvaliću ih do tebe da dodjem, ništa me zadržati neće. I ne oblači se zalud, ionako ću sve sa tebe da skinem, ne dam da te odeća kvari.

Lukavo moje, pitaš, ima li tu mesta za ljubav. Žao mi je, mislim da nema, pa, ovaj krevet je tako mali, jedva da i nas dvoje stanemo u njega. Nego, hoćemo li još jednom?!

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.