Vladine web strane

Kao otac dvoje dece, godinama sam svedok nezamenjivog delovanja dodira u komunikaciji sa njima. Naravno, ne govorim o otkrivanju tople vode i rupe na saksiji. Prosto, iznosim svoja zapažanja. Verujem da je detetu, a naročito bebi, dodir neophodan. Od prvog kontakta sa ćerkom, a kasnije i sinom, više sam instiktivno nego svesno, razvijao svojevrstan, uslovno rečeno, razgovor dodirom. Kako je u prvih nekoliko meseci života, uz glas, to gotovo jedini način da vas dete doživi i razmenjuje sa vama informacije, onda to i nije ništa neobično. Medjutim i pored razvoja verbalne komunikacije, zadržali smo, šta više i proširili i obogatili govor dodira. Jasno, sve je više gubio dominantnu ulogu, ali je ostao i opstao kao snažna podrška i dopuna drugim vidovima razmene informacija i osećanja.

Glad, žedj, bol, usamljenost, mokre pelene, hir, samo su neki od razloga zbog kojih beba plače. Majčin zagrljaj je najdelotvornija prva pomoć do trajnog rešenja. Ali, majka je jedna. Mi ostali smo druga kategorija. Tako da nije bilo jednostavno odgovoriti izazovu. Vremenom, okolnosti se menjaju, a sa njima i smisao dodira. Ipak, jedna od karakteristika koje su se zadržale je obostrana delotvornost. Ne jednom sam, dok sam imao glavobolju, prislonio ili naslonio glavu na dete i bol bi uminuo. Sugestija ili ne, nebitno, činjenica je da je ono svojim grudima, stomakom ili rukom, delovalo na mene, upilo moju tegobu i poništilo je. Imao sam male trikove i za rešavanje psihičkih i psiholoških nedaća. Jedan od njih se sastojao u tome da naslonim uvo na grudi i slušam otkucaje srca. Problemi na poslu, u kući i porodici, sve bi postajalo bezvredno u poredjenju sa tim. Čak i danas, kad skoro da više nisu deca, ponekad to radim. Razlika je samo u tome što ih sad držim za zglob šake i osećam pulsiranje pod prstima. Naravno, koristim priliku kad gledaju neki film ili slično, pa se zanesu i ne obraćaju toliko pažnju.

Često smo takve stvari rešavali i na aktiviji način. Imali smo igru koju smo zvali „čišćenje“. Ako bih bio ljut, nervozan ili zabrinut zbog nečega, morao sam da legnem, a oni bi rukama prelazili preko mene. Kao što lekar stetoskopom osluškuje šumove u vašem organizmu i traži nepravilnosti, tako su i oni dlanovima „otkrivali“ mesta gde su se sakrile zloće zbog kojih nisam nasmejan i raspoložen. Kad bi ih locirali, pritiskali bi dlanove na to mesto, žmurili bi i napinjali se da ih izvuku napolje, a potom smeste u, za to, pripremljenu teglu sa zatvaračem. I uspevalo bi. Jer, pažnja i briga koju su pokazivali za mene, morala je da se završi osmehom i dobrim raspoloženjem. Samim tim sam i ja morao ponekad da vršim čišćenje. A bilo je dosta toga da se vadi. Straha, suza, fizičkog i duhovnog bola, laži; dug je niz, kako kad. Eto, dakle, par praktičnih ilustracija snage dodira.

Kad mi se kći rodila, bio sam, naravno, presrećan. I ono, prvi put, izgovoreno „tata“, je neponovljiv doživljaj. Ali, svet sam osvojio tog trena kad sam dočekao da me zagrli oko vrata. Dodir je, ipak, nešto jedinstveno.

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.

Trenutke sve uzvišene života mog, drhtaj svaki srca uznemirenog što u studeni mrzne, iskru u oku što kao biser je čuvam da njim slobodu platim svoju, sužanj ponizni sam i sve to na dlan staviću, pa uzmi, ili vetar nek raznese po polju nadanja umrlih. Čega se plašiš, senko ohola? Plamena nema, što vrelinom svojom sagoreti te može, već samo šaka pepela toplog osta. Nikog više nema tu. I ničeg. Kao horde ratnika surovih iz vremena pradavnih nekih, što za sobom pustoš samo ostavljaju, prodjoše kroz život moj oni pre tebe što bejahu. Čvrsta tvrdjava bi to, no, konja Trojanskog napraviše, te na prevaru udjoše. Lom silni nasta. I bi kasno za sve. Eto me sad, po zgarištu kao avet lutam. Snage malo što osta, skupljam kao zrna žita po zemlji prosuta. Kanim se otići što dalje odatle, u budućnost neku neizvesnu, tamo zidine čvršće da gradim. Feniks sam sudbine svoje.

Ne jednom, prst u mene uperen bi kao u krivca jedinog, ili najvećeg bar. Toliko puta pravdah se za postupke svoje neopravdane, branih neodbranjivo, borih se za već izgubljeno. Kako silna vera moja beše u sebe, toliko ljuljana, a ne poljuljana, rušena, pa dozidana. Da l’ dar to od Boga je, il’ drugo šta, no umeh da učinim da ljudi me prihvate i zavole brzo. Prebrzo čak, rekao bih. Bukne sve to plamenom jarkim, zaseni, zaslepi, pa splasne naglo. Postavi Svevišnji daru tom ravnotežu. Prokletinja u meni priliku sačeka, prijatelja svakog na pleća obali i onako obnevidelom još od svetlosti iznenadne, da mu naslutiti silinu mraka iz kog vreba i u kom gospodar je. Neće baklja večno. A prokleto je vazda prokleto. Sila Božja nadanja dobrih, prijateljstava i ljubavi iz tame te put ne nadje. Vreme i za to dodje, te srušiše me.

Gle, bednika, bez gordosti svoje i sujete, gde sam, sred pustoši kleči. Ne moli se on, ne ume, to bez snage osta. Traži oprost praznino ljudska za sebe pred sobom, traži, daće ti se. Ne huli na svetinje što za tobom ostaše. Grobovi mnogi, gde lepotu si sahranio svakoliku, pomeriće se, za raku još jednu mesta da naprave. Sagorele ostatke Prokletinje, iz tame duše tvoje što vrebaše, u jamu tu gurni, nek istruli, pomena da joj nema. Idi odatle, ne osvrći se i ne vraćaj. Put smernosti traži, makar život na to potrošio. Za tebe, on jedini je pravi.

Uči da voliš na drugačiji jedan način, nesebičan, plemenit. Pamti i praštaj za delo i misao. Na čistinu stani, otvori se, duh nek ti spreman je da da i primi. Bedeme ne zidaj, ljubav se utamničiti ne da. Put ka srcu, onaj uzan što imaš, širi. Mesta da bude i za tamo i za nazad da se može ići. Jedan smer u bezdan vodi. Oči sklopi da bi video, ruke od Istoka ka Zapadu pruži, Sunce nek te vodi stazom utabanom. Uči da sve bude i prodje, svetlost da, ako je ne vidiš, ne znači da je nema. Mrak doživljavamo, Tamu stvaramo. Sijajmo iznutra svim bićem svojim. Nek bude svetlost, ne bi li se duše naše lakše srele.