Vladine web strane

Putujem. Stara, čađava lokomotiva brekće, napinje se i škripi, vuče rasklimane vagone. Ljudi u njima radoznalo gledaju kroz zamagljene, poluotvorene prozore, prate pogledom predele koji promiču. Uživaju. Neki, opet, razgovaraju međusobno, podredivši sve potrebi da sagovornici razumeju njihove težnje, strahove, sitna zadovoljstva i nedostižne snove. Srećni su onoliko koliko uspeju da zadrže pažnju onog ko ih, sa manje ili više interesovanja, sluša. Gledam čoveka u kupeu, preko puta mene. Spava. Povremeno se promeškolji, tražeći nešto udobniji položaj. Njegova osnovna potreba je da mu ne smetamo. Ako mu se zbog nečeg san i razbije, to ne traje dugo. Pogleda nas mrzovoljno sanjivim očima, iskoristi prilku kad je već budan da nešto pojede, pa onako sit, brzo nastavi gde je prekinut. Polako usporavamo. Stanica. Novi putnik, zbunjen i pomalo uplašen, ulazi, zastaje u hodniku i ne znajući šta će sa sobom, nemo posmatra. Pogledavši mu kartu, kondukter ga povede upravo do našeg kupea. Ali, kad je, ušavši, primetio uspavanog, mrzovoljnog namćora, tiho je uzdahnuo, ravnodušno slegao ramenima i probudio ga:

„Vaša stanica, gospodine. Silazite.“

Otvorivši oči, prvo je pogledao konduktera, ne shvatajući odmah zbog čega ga uznemirava. Prošlo je par trenutaka pre nego što mu se um razbistrio. Otrežnjenje. Srce mu je snažno otkucavalo, grlo bilo suvo, kožu oblio hladan znoj. Zenice mu se raširiše, udovi počeše da se koče, stomak mu je razdirao tup bol. Iskonski strah. Lovio je poglede ostalih putnika, tražeći u njima pitanje i odgovor. Tražeći nadu. Uzalud. Htede nešto da kaže, ali, glasa nije bilo. Ni vremena. Ispratili smo ga pogledima. Na vratima je zastao, napravio jedva primetan pokret koji je odavao njegovu potrebu i želju da se okrene. Ipak, samo je tromo zakoračio na peron. Neverica. Vrata se zatvoriše, začu se pisak sirene, mašina krenu. Kraj. Novog putnika kondukter postavi na tek upražnjeno mesto.

Mislim da znam, a ne znam i trudim se da verujem, pa mi ne ide. Kleo sam se u istinu. A sad…, sad naslućujem. I strepim. Uvlači se pod kožu, tiho, jedva primetno; kurvinjski. Prodire do kostiju, prožima me i osvaja. Tera me da šapućem, onako, u sebi, da prizivam snove, da verujem u bajke. O, kako bi mi sad dobro došao šamar! Snažan, neumoljiv, da razdrma ovaj poljuljan duh. Svetlost je sve jača, sve bolje vidim; plašim se. Strah me je od samog straha, strah me je slutnje da će vremenom postati još veći. I dok se sve ono što sam ja, trudi da prikrije, zavara i obmane, ovi prsti izdajnički ostavljaju zapis o tom. I šiba bi mi jedna dobro došla, da ih išibam, dok ne zacvile, dok ne isteram iz njih bolesnu potrebu da me na tacni serviraju i znanom i neznanom. Dok se neki drugi prsti trude da stvore i izgrade, miluju, prihvate i pruže, ovi moji, ovih deset cinkaroša… ma, nemam snage, ubi me ova svetlost. Ništa nemam. A da imam, mislim da bih sve dao za roletnu. Na kojoj li sam to raskrsnici pogrešio, da li je ovo slepa ulica, ili je to, možda, moj put, onaj pravi? Voz nastavlja. On ide, a mi putujemo.

Moja soba je takva da se odmah vidi čija je. Neuredna, čak i sa ono malo najosnovnijih stvari u njoj. Moja slika i prilika. U moru sivila, na vratima jedne vitrine, stoji, ko zna kad zalepljen, već požuteo natpis – znanje je moć. Stoji i bode mi oči. A odrastao sam uz njega. Bio je moja ikona, moj svetac. Izneverio sam ga. Ubio sam svoje snove. Znači li to da sam ostario; sanjaju li stari ljudi? Da li sam sad mudar, kad znam da ništa ne znam? I kolika je moja nemoć? Imao sam odgovore na pitanja koja nisam znao, koja niko nije  ni postavio. Imao sam; nekad. A sad?! Sad imam pitanja koja niko ne razume, ni ja sam, koja nikom ne trebaju, pa, ni meni. Sredim ja sobu, ponekad. Problem je što ne umem da je održim takvu. Da li je to, uopšte, problem? Kad će, već, jednom taj ručak, spasonosni razlog zbog kog bih prekinuo ovo naklapanje? Čija li je sledeća stanica? Virim kroz staklo na vratima kupea. U hodniku vidim ženu ispijenog lica, mršavu i slabu, ali, odlučnog pogleda. Oko nje, njoj poznati ljudi, zabrinuti i užurbani. Za razliku od njih, ona je smirena, ili tako deluje. Čeka da stanemo, spremna je da siđe. Prosto, zna, ne treba joj kondukter. Istina nema drugo lice, ni treće, ni peto; nema sestru bliznakinju. Sama je i tako jednostavna.

I dalje vrednujem ljude, stvari i dešavanja po sopstvenim merilima. Navika, valjda. Još uvek slušam, a ne čujem, gledam, a ne vidim. Još uvek živim u uverenju da osećam i lažem sve oko sebe da i ja dušu imam. Lažem, iako mi više niko ne veruje. Sam sebi više ne verujem. Voz ide, polako, ali sigurno. I ređa stanice. Voz ide, a ja?!

Kad će, već jednom, taj ručak?

Imaš li, roso jutra sanjivog,
glas za mene, mali, makar varljiv?
Jer, iako, do srži sam kvarljiv,
ne bih, baš, da me vidiš ranjivog
nikad više, a ti to dobro znaš.

Opet pevam, ne onako glasno
kao tebi, grlo moje truli,
da ne smrdi, ne bi me ni čuli,
sad nema u meni ništa časno.
Ma, takav sam, a ti to dobro znaš.

Što se budim, ako snove živim?
Svakog jutra dok tonem u tamu,
makar jednom da te pustim samu,
da te mrzim i da ti se divim.
Voleo bih to, ti to dobro znaš.

Nema oštrine, ni bola nema,
sve je tupo i beskrajno sivo,
oko moje, ni mrtvo, ni živo,
za ovu pesmu, zgodna je tema.
A oka mog ćud, ti, bar, dobro znaš.

Neću juče, sutra, ja hoću sad.
I neću da te volim, ni hvalim.
S’ tobom sam kao s’ andjelom palim,
zagrljaj naš, to do gada je gad.
Kakva si kučka, ti to dobro znaš.

Pesmu pišem, a što mi to treba?
Dosta mi je i sebe i tebe,
drugo ne znam, sem da pravim bebe,
hoću samo igara i hleba.
I dalje sam skot, ti to dobro znaš.

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.