Vladine web strane

Ovaj tekst je inspirisan istinitim dogadjajem i predstavlja moj pokušaj da dočaram poslednje sate čoveka osudjenog na smrt zbog ubistva. Njegovo obraćanje majci, borbu sa sopstvenom savešću i avetima prošlosti. 

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Imam li pravo da te tako zovem? Zašto ove reči upućujem baš tebi, koju sam izneverio više nego sve druge? Više nego sebe. Kako je ogromno moje prokletstvo. Kolika je tvoja ljubav prema meni, toliki je bol kojim ti uzvraćam. I kolika je hrabrost koja mi dozvoljava da ti se obratim, toliko je široka duša tvoja majčinska, spremna na praštanje. Slutim da oproštaj za mene imaš i strah me je zbog tog. Ako se spremam greh da okajem, krst svoj na Golgotu da iznesem, molba tvoja Bogu za spas moje duše, bice trnovit venac na glavi ovog grešnika. Razapeće me i kopljem probosti i time pokazati svoju milost. Pravi bol od tebe, majko, očekujem. Tvoja suza u odsudnom času i reči oproštaja sa tvojih usana, razoriće moje biće. Nestaće sve ono što sam bio, što jesam i što sam mogao biti. Jedino to biće dovoljno velika kazna za moj zločin.

Prizvao sam smrt i u ruke joj predao nedužnog čoveka. U njegovom oku ostao je moj lik, na telu miris mog, sa njegovom dušom otišla je i moja. Smrt se sad vraća, traži me, dolazi po mene. Koliko je samo milosrdja u njenom koraku. To je moj andjeo spasa kog čekam raširenih ruku. Presuda je glasila:

„Na smrt“

Time me, zapravo, oslobadjaju. Prava kazna je svaki tren koji preživljavam od tad. Svaki udisaj i otkucaj srca koji mi preostaje. Sve što jeste, a nije moralo i što je moglo, a nije se desilo. Šta ova prazna ljuštura ljudska preživljava medju četiri zida, samo ona zna. To je istinska pravda. Osuditi na život, dovoljno dug da razumeš sebe i spoznaš istinu. Da se zapitaš jesi li stvarna ličnost, ili nečija bolesna mašta, neka noćna mora?

Znaš li majko koliki je moj svet? Kolika su prostranstva koja ni najludja mašta ne moze popuniti? Koliki je nemir u meni zbog spoznaje da će nestati mojim odlaskom? A tako sam želeo da ga nekom poklonim. Kako bi to lep poklon bio. Nisam sam, majko. On je tu. On i ja. Žrtva i dželat i obrnuto. U jednom umu. Ne znam više ko čiju ulogu igra; sve se izmešalo. Pitao sam ga hoće li da njemu darujem moj svet, moj san. Ništa nije odgovorio. Gledao me je samo svojim umornim, tužnim očima i nemo odmahnuo glavom. Kao oganj peče ta njegova seta. Zašto se ne pretvori u demona, zašto me ne rastrgne na komadiće? Umesto tog, bolno se osmehuje. U oku mu suza. Pada pravo na moje grudi, probada me kao užareno koplje. Bol, bol! Ne mogu više, ne mogu. Ne mogu, majko. Zaslužio jesam, ali, ne mogu. Reci mu da nisam hteo, da to nisam bio ja, onaj pravi. Zlo je to u meni učinilo, zlo. Reci mu majko da dobro u nama nije samo. Svi zlo posedujemo i svi smo njegove sluge. Samo, ne znamo to.

Imam li pravo na poslednju želju? Ako imam, želeo bih da ne čujem vaša praštanja, da ne vidim staložena lica, ne osetim smirenost u duši. Demon sam i kao demona me ispratite. Na krst, na kolac, u vatru! Djavolji sluga sam, zar ne shvatate?! Užasnut sam i umoran od života. Majko, sve što tražim je zaborav. Stavite me tamo kad sve bude gotovo i neka me odatle niko nikad ne izbavi. A ako ne učinite tako, tek ću onda shvatiti koliki užas čini moje delo i koliko je strašna patnja moje duše. Idi sad; put moj je dug i mračan. Idi, da bih mogao da se spremim, da bih mogao da pevam. Da sanjam. Idi.

Spavaš li? Možda je tako i bolje. Neću te buditi, iako sam došao da se oprostimo. Da ti kažem da odlazim, da ne postojim više. Zatvaram davno pročitanu knjigu. Ovako, prošao bih samo tiho, na prstima, bos, sa cipelama u rukama. Poput senke nejasno, stopljen sa tamom. Da nestanem zauvek u izmaglici nastupajućeg jutra. Da te pogledam, onako, kao nikad do sad. Nek pogled taj bude tačka, mislio sam, na napisan roman. Da prodjem kraj tebe nehajno, a ipak odlučno. I nek vetar što ga vrata koja za sobom zatvorim načine, poklopi i zadnju stranu istrošene knjige.

Bože, kako je lepa! Prosto, ne znam gde prestaje lice, a počinje jastuk. Koža i svila kao jedno. I duga, meka kosa što ih prekriva. Zaboravio sam da se pored nje ne može proći tek tako. Pitam srce šta mi je činiti, kaže:

„Stani“

Pitam razum, reče mi:

„Stani, nego?! Učini što se učiniti mora. Ako već sa nemirom odlaziš, nek’ to ne  bude oluja“

Ne pamtim kad su zadnji put bili tako složni. I zato stadoh. Gledam te usnulu i ne želim da znam gde te san vodi, koje je boje, šta šapuće. Jer, on je samo pola od onog velikog, našeg, sanjanog, pa pocepanog. A ja sam moju polovinu još tad izgubio. Došao sam da ti kažem, idem da je tražim. Dugo, dugo sam već budan, teško je to, snevati se mora. Samo, pre nego što odem, želim da legnem kraj tebe, da se ušuškam pod toplim ćebetom, šćućurim poput deteta. Hoću da naslonim glavu na tvoje rame, da te uzmem za ruku, tvoj dlan lagano da spustim na svoj obraz. Da osluškujem otkucaje srca. Pa, da zagledan u zid na suprotnoj strani sobe, urežem taj trenutak u sećanje, nek tu počiva dok me sećanje služi. A ti spavaš i ne bih te budio nizašta na svetu. Ne. Ni poljubiti te neću, onako krišom, jer, taj zadnji poljubac, ma, imamo ga mi već, tamo je negde, u onoj prašnjavoj knjizi. Telo tvoje ne želim, iako zbog njega bih umro. Blud i bludne misli, pa to nije oproštaj. A ja oproštaj hoću. Da primim i dam. Jer, samo tako mogu otići bez oluje u duši. Gledam zid i hoću da pamtim. Da znam da kraj njega, tu negde, ostavljam nešto svoje nezaboravu na čuvanje. I da se po to neću vratiti.

Kako je mek tvoj dlan. Ceo moj svet je stajao na njemu. Sad još samo obraz. Skloniću i njega, neka ga još tren koji, jer, tako je mek. Tako neobično mek. Samo još malo, samo tren. Ćutim snažno, silovito, kao nikad do sad. Reči, misli, sećanja, sve počinje da vri, kulja i navire nezadrživo. Branim se grčevito, gotovo panično. Pa, kakva je to sila, mora li baš tako? Pitam srce, pitam razum:

„Mora!“

Ležim tu, kraj tebe, bijem veliku, svoju poslednju bitku u ratu izmedju jave i sna, juče i sutra. I niko ne mora da zna i niko ne treba da zna. Možda, samo zid preko puta nas. Kako si topla. Nikad bliže, nikad dalje. Osećam tvoj dah, tih, ujednačen. Sklapam oči, upijam ga i pamtim. I pamtim toplotu tvog tela, pamtim mirnoću na licu, drhtaj, jedva osetan u tvojim grudima za koji nisam siguran da li je stvaran. Želim, kao što čovek želi da živi, da mi osećaj mekoće dlana, ostane na obrazu. Neka ova noć ostane u večnosti. A ti spavaš.

Otvorio je oči, uzeo njenu šaku, sklonio sa svog obraza i na momenat, lagano, prsti su im se sklopili. Izašao je tiho, da je ne probudi, nije zastao i nije se okrenuo. Dobio je bitku. Kako je pobeda bolela, to samo on zna. I, možda, zid, onaj preko puta njih; nje. Vrata su se tiho zatvorila, vazduh je lagano prostrujao i okrenuo onaj poslednji otvoren, prašnjavi list stare, odavno napisane i pročitane knjige. Sviće novi dan.

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.

Simona, oprostite što dozvolu ne tražih da vam se obratim, što, kao stranac, svakako bih morao, no, shvatićete, nadam se. Ako vam se, pak, učini da znamo se, zavaravati se nemojte, privid je to. Možda, kažem, možda samo, čoveku mladom iz sećanja vaših, davnih i nejasnih, sličim. Stoga, bez predrasuda nastupajte, ako vam je volja razgovarati samnom, jer i vi za mene stranac ste, svakako. Ako, pak, za razgovor niste, razumem vas. I sam se nerado u to upuštam. Rekao bih šta naumih, vi zboriti i ne morate. Razgovora medju ljudima ima praznih, srdačnih, važnih ili zaboravljenih i suvišnih, kao ovaj što je, pa kako ga iz zaborava uzeh, tamo ću ga i vratiti, a pošto suvišan bi nekad, nek takav i ostane. Nek ludost to bude, što je sebi dozvolih.

Mislio sam dugo, kako vam prići, nastup moj da bude molba, zahtev ili predlog, bar. I mudrosti kad stvaram i glupost dok činim, pedantan sam bio. Htedoh i ovom prilikom, no, ne nadjoh način, te se osećaju prepuštam, nek me vodi. Na koncu, sve što sam dobiti mogao, dobih, što se izgubiti dalo, izgubih. Mogućnosti nema za preokret kakav silan, niti bih ga dozvolio ikad, pa sve i čudo da se desi. A u čuda više ne verujem, jer to, zapravo, zbivanja su o kojima malo šta znamo, te nam se čine razumu nedokučiva. Da nije tako i vi bi, Simona, za mene čudo veliko bili, obzirom da sva ličnost vaša, kao stranca, tajna je golema, koju nikad razotkriti neću moći. Ako vam kažem da, poput vas i ja sećanja imam mutna i kroz njih sa mukom, tek malo poznatu siluetu razabiram, verujem da samo više bih vas zbunio, no pojasnio šta. Tim pre što na njoj, za tren samo, crte lica vašima slične prepoznam. I gle, slučajnosti se nižu poput perlica na koncu.

Verujete li vi u čuda? Ne, nemojte meni reći. Sami kad budete, a vi se zapitajte, zamislite, pa odgovor si dajte. No, iskren samo. Obazirati se nemojte na mišljenje moje što ga iznesoh. U stav svoj kad sigurni budete, eto vam pitanja drugog. Njega ja vam postavljam. Da li i slučajnost je neka vrsta čuda? Ako nije, nek tako i ostane, ako jeste, načuditi se nećemo moći ni vi ni ja. Ništa jeftinije od života, ništa skuplje od vremena u kom je upakovan. Bahatost naša i rasipništvo, nemerljivi su. Arčimo Bogom dano, poput pijanca što zadnju paru na bekrijanje dade. Pomislih tajno, skoro sramežljivo, da bi vi mogli moj lumperaj biti, moje bančenje, ispijanje na iskap, gustiranje do jutra. Moje meze uz rakiju, pesma uz vino, moje mamurno jutro i glavobolja mučna. Ali, Simona je stranac. Velik i dalek. Jedinstven. Ostaće mi, kao stranac, verna do kraja. Kad budem upoznao i poslednju osobu na svetu i kad mi svi prijatelji postanu, pa poželim bar nekog ko je nepoznat, dalek i hladan, ona biće uvek tu, da udovolji toj želji mojoj. A ja ću biti tu da je potsetim na to, ako ikad zaboravi. Da primerom joj pokažem kako ni jedno rastojanje medju nama, koliko god da je, pregolemo ne može biti, već samo nedovoljno.

Svi mi hroniku svoju palanačkog groblja pišemo i preživljavamo. Mesto za svaki spomenik brižljivo pripremamo i održavamo, ponekad ih tumbamo, raspored novi pravimo u zavisnosti od važnosti osobe i dogadjaja. Niko nema tu prednost da na počasnom mestu zanavek ostane. Može, no ne mora biti, ako osećanja vremenom otupe i rasprše se poput dima na vetru. Ne znači to da zaboravismo, već, prosto, sve vremenom na oštrini gubi. Mora, valjda, tako. Tek isklesan kamen ume da do krvi zapara kad predješ šakom preko njega. Kiša, Sunce, mraz, vetar, svoje učine, zaseci se iskrzaju, nabori blagi ostanu samo, pomilovati ih možeš bez bola prodornog. Tu i tamo, po neki spomenik junaku neznanom se zatekne, sa natpisom trošnim o zahvalnosti večnoj. Slova, teško čitljiva, sa pozadinom se stapaju po boji i obliku. Zahvalnost i nekako, možda. Ali, večnost! O, zablude ljudske! Zar mi, što trenuci u beskraju smo, o večnosti zborimo! Mi, što kraće od treptaja oka trajemo! Mi, čiji spomenici prahom se na kraju učine! Zaborav je večan što za nama osta. Samo to.

Ko ste vi, Simona, uopšte? I da li ste Simona? Možda, zapravo, bezimen neko, kome ime to nadenuh, ne bi li praznini u sećanju udovoljio. Pokušaj očajnika da od zaborava, bar na kratko, otrgne što zaborav već prigrlio beše. Nije li ono prazno mesto, u korov obraslo, nekad spomenik vaš krasio? I gde je sad? Možda od njega ne osta ništa, a možda ni postojao nije. Ili htedoh tu postaviti ga, pa odustah iz razloga nekog. Bogatsvo duha se u proživljenom ogleda. Ja, eto, sad siromašniji sam za Simonu. Maštaću o tome da negde daleko, na kraju Sveta, u svetioniku koji ga obasjava, stoji davno zagubljen spomenik. Na njemu natpis, oronuo, ali čitljiv:

„Jednom, jedna Simona“

Molim te, Vetre, poštedi ta slova, bar dok ovo srce kuca. Bez njih znati neću gde se svet završava.

Nemoj stati ispred mene, ruke ne širi, usne nek ti se imenom mojim ne šale. Nek se njim ne slade, neka ga zaborave. Put mi ne zatvaraj, jer to sve je što još imam. Njega mi ne diraj, njega ti ne dam. Evo ti vetra, pa ga zaustavi, smej mu se, pričaj, gledaj ga očima snenim, vlažnim. Nek te miluje, kosu češlja, pa mrsi, oslonac nek ti bude. Sa njim, sve stvarnije biće, nego da ja sam tu. I kiše evo ti, zagrli je čvrsto, ljubi je, onako kako samo ti umeš. Bajke joj pričaj, cvećem ih kiti, medom ih sladi. Za otrov ne brini, kiša je to, spraće ga, već, sa svake reči lepršave. Maglu pod ruku uhvati, putevima jasnim nek te vodi. Pogled uz nju nek ti je bistar, da vidiš gde staješ, odakle ideš i kud ćeš stići. Jer, samnom mutno je sve. Zemlju crnu ne zaboravi. Po njoj korak ti klizi, samo za tebe ona je tu. Pod noge ti se baca, čezne i strepi da, kao ptica lako medju oblake poletiš, napustiš je, da nema te više. Zemlja kao pero je, dok ja beskrajno težak sam. Ako vreline plašiš se, vatru biraj, pre no mene, uz mene sagorećeš u trenu. Jer, šta je vatra, do tren htenja, ipak samo bled odsjaj želje neusahle. Vatru biraj, hladnija je. A hladnoća kad stigne, kad te jeza prožme, kaži sebi led da hoćeš, nek te greje, nek postelju sa tobom deli. Studen najveća za tebe biću tad, od leda svakog lednija. Onako kako samo srce mrtvo ledno može biti.

Pesme sve nedopevane ostavljam ti i snove nedosanjane, osmehe nameštene, pa skamenjene. Otiske u snegu smetovima zavejane. I bore one sitne, oko očiju i njih ti ostavljam. Sve. Samo put mi ne uzimaj. Bez njega me poznati neće i stranac uvek biću pred sobom, ljudima i Bogom. Bez njega ne bih otišao, ne bih ni ostao, prosto.. samo bih nestao. Uostalom, šta je za tebe jedan put. Mali, uzan, krivudav, poslednja, bedna šumska staza. U trnje obrastao, blata pun i suvo kad je, ni za tri koraka ravnog nema. Sa početkom u zaboravu i krajem u sutonu izgubljenim. Taman za mene. Bolji nemam, gori mi ne treba. Dozvoli samo da me odvede do zavijutka prvog, evo, tog tu. Pa, kad zamaknem, videćeš koliko sve drugačije biće. Ja ti, evo, za uzvrat obećavam da misao ću postati, ona prva jutarnja, za koju nisi sigurna da li je zadnja slika prohujalog sna i koja zaboravlja se u trenu. Da ću, dok živ sam, znati da nikad bilo te nije, da mašta si dečaka nepoznatog. Obećavam da TI i JA zauvek izbrisani bićemo iz svih spisa vremena beskonačnog. Čvrstu reč dajem. Samo, molim te, pomeri se, pusti me da prodjem.

Napomena autora:

„Obzirom na to da je godina pri kraju i da se u Decembru obično svode računi, ideja mi je bila da napravim kratak pregled nekoliko mojih tekstova, a ujedno i da ih, postavljanjem na blog, saberem na jednom mestu“ 

***

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi, ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom. Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani.

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.

Sačuvaj me Bože od dana kao što je jučerašnji i još goreg današnjeg. Ma, teško da mi tu iko može pomoći. Eh, kako bih sad rado opsovao, onako sočno, iz duše. Ali, neka, ispoštovaću pravila. I sići ću na obalu reke i vikaću iz sveg glasa, nek me čuju u Sremu čak. I biću besan i biću ljut i tužan. I potrošen. Opet ću vikati, urlati još jače i glasnije. I psovaću, psovaću, psovaću. Nek me izbace sa svih sajtova i svih rečnih obala. Nek me izbace odakle god se neko može izbaciti. Onda ću uzeti svesku i olovku, nacrtati reku, sebe na obali, pa ću vikati, vrištati i urlati najjače što mogu. Nek mi glasne žice popucaju, ionako mi više ne trebaju. Nacrtaću i Srem, da ima ko da me čuje tamo preko. Napisaću… ustvari, ne, nacrtaću jednu psovku, najružniju na svetu, pa ću je okititi, da bude svečana. Dodaću joj još jednu, da ne bude sama i da ima prvu pratilju. I treću, za sreću.

Neću da budem dobar, hoću da budem lud. Ionko su to braća rodjena. Samo, što je lud – lud, a dobar ima zdrav mozak, pa ga svi… al’ hajde, ispoštovaću, obećao sam. A tako bih slatko opsovao! I neću da budem fin i učtiv, ni kulturan i lepo vaspitan. Baš bih da postanem bitanga, da ima princeza nad kim da se zgražava. I ološ da postanem, smrad, skot. A i ovaj obraz, koji će mi moj? Dok sam ga čuvao od blata i svake druge prljavštine, šamarali su me po njemu, onako domaćinski, ne štedeći. Za to mi je, izgleda, samo i služio. Pljas! Okreni drugi – pljas! ‘ajde sad opet onaj – pljas! Alo! Pa šta sam ja?!

Prošle sedmice jedna majmunolika strvina zamalo da me pregazi na pešačkom prelazu svojim dzipom sa zatamnjenim staklima. Kočnice škripe, krv mi se ledi, on izleće nadmeno, psuje mi majku, vredja. Ja sam kriv što sam prelazio njegovu ulicu, u njegovom gradu, na njegovom svetu. Kriv što postojim. Društvo mu pravi crni BMW što staje pored. Iz njega izlaze dvojica sličnih njemu. Bez ikakve sumnje, tri naoružane skotine. Krv ne samo da mi se odledila, već vri, ali, šta sad? Da me izbuše tek tako?! Na prazno! E, neće moći. Tad sam progutao, ali svinja smrdljiva ne sluti koliko je svet mali i koliko ja pamtim, dugo, dugo. I kako se sve dočeka i kako sve legne na svoje mesto. Kad – tad, majmunoliki, kad – tad, samo ti i ja. Baš me briga šta će neko da misli o ovome i meni. Bog nek prašta, to mu je posao, mudraci nek mudruju, pametni nek pametuju. Kulturni i prosvetljeni nek se drže nivoa za tri koplja iznad mog. Ja sam jedan primitivac koji ne da na sebe više i brani se kako zna i ume. Jedan prostak kog nosi bujica i koji grčevito pokušava da se održi na površini. Prsno, leptir, ledjno, slobodan stil, sinhrono plivanje, to je za bazen, gde se boriš za medalju. Ja se borim za vazduh.

Muka mi je od silne obesti i bahatosti u kojoj živimo. Toga je uvek bilo i biće, znam, ali, to nije razlog da mi ne bude muka. I nisu osioni samo moćni iza tamnih stakala. Gori su mnogi koje sam smatrao prijateljima. Hrani kera da te ujede. Mnogo sam razočaran, ali u prvom redu u sebe. Kaže se – sve prema zasluzi, a ja sam zaslužio, očigledno. Bio sam, nemalo i veoma prijatno iznenadjen, kad sam primio čestitku za zadnji rodjendan od, skoro nepoznate osobe, tačno u minut kad sam i rodjen. Znači, taj neko je našao za shodno da misli o tome, da se obaveže da to uradi sa osećajem. Tim pre je gorčina veća, dragi moji dugogodišnji prijatelji. Jer, nije suština u rodjendanu, dovoljno sam star da bi on sam po sebi bio bitan. Poštovanje je ono što vama nedostaje. Dajem krv i davaću, jer nekom treba, dajem srce, neko traži, dajem dušu ko je nema, ali dupe više ne dam, dosta ste me… uredu, uredu, ispoštovaću još ovog puta, obećao sam. A tako bih sa uživanjem opsovao!