Vladine web strane

Putujem. Stara, čađava lokomotiva brekće, napinje se i škripi, vuče rasklimane vagone. Ljudi u njima radoznalo gledaju kroz zamagljene, poluotvorene prozore, prate pogledom predele koji promiču. Uživaju. Neki, opet, razgovaraju međusobno, podredivši sve potrebi da sagovornici razumeju njihove težnje, strahove, sitna zadovoljstva i nedostižne snove. Srećni su onoliko koliko uspeju da zadrže pažnju onog ko ih, sa manje ili više interesovanja, sluša. Gledam čoveka u kupeu, preko puta mene. Spava. Povremeno se promeškolji, tražeći nešto udobniji položaj. Njegova osnovna potreba je da mu ne smetamo. Ako mu se zbog nečeg san i razbije, to ne traje dugo. Pogleda nas mrzovoljno sanjivim očima, iskoristi prilku kad je već budan da nešto pojede, pa onako sit, brzo nastavi gde je prekinut. Polako usporavamo. Stanica. Novi putnik, zbunjen i pomalo uplašen, ulazi, zastaje u hodniku i ne znajući šta će sa sobom, nemo posmatra. Pogledavši mu kartu, kondukter ga povede upravo do našeg kupea. Ali, kad je, ušavši, primetio uspavanog, mrzovoljnog namćora, tiho je uzdahnuo, ravnodušno slegao ramenima i probudio ga:

„Vaša stanica, gospodine. Silazite.“

Otvorivši oči, prvo je pogledao konduktera, ne shvatajući odmah zbog čega ga uznemirava. Prošlo je par trenutaka pre nego što mu se um razbistrio. Otrežnjenje. Srce mu je snažno otkucavalo, grlo bilo suvo, kožu oblio hladan znoj. Zenice mu se raširiše, udovi počeše da se koče, stomak mu je razdirao tup bol. Iskonski strah. Lovio je poglede ostalih putnika, tražeći u njima pitanje i odgovor. Tražeći nadu. Uzalud. Htede nešto da kaže, ali, glasa nije bilo. Ni vremena. Ispratili smo ga pogledima. Na vratima je zastao, napravio jedva primetan pokret koji je odavao njegovu potrebu i želju da se okrene. Ipak, samo je tromo zakoračio na peron. Neverica. Vrata se zatvoriše, začu se pisak sirene, mašina krenu. Kraj. Novog putnika kondukter postavi na tek upražnjeno mesto.

Mislim da znam, a ne znam i trudim se da verujem, pa mi ne ide. Kleo sam se u istinu. A sad…, sad naslućujem. I strepim. Uvlači se pod kožu, tiho, jedva primetno; kurvinjski. Prodire do kostiju, prožima me i osvaja. Tera me da šapućem, onako, u sebi, da prizivam snove, da verujem u bajke. O, kako bi mi sad dobro došao šamar! Snažan, neumoljiv, da razdrma ovaj poljuljan duh. Svetlost je sve jača, sve bolje vidim; plašim se. Strah me je od samog straha, strah me je slutnje da će vremenom postati još veći. I dok se sve ono što sam ja, trudi da prikrije, zavara i obmane, ovi prsti izdajnički ostavljaju zapis o tom. I šiba bi mi jedna dobro došla, da ih išibam, dok ne zacvile, dok ne isteram iz njih bolesnu potrebu da me na tacni serviraju i znanom i neznanom. Dok se neki drugi prsti trude da stvore i izgrade, miluju, prihvate i pruže, ovi moji, ovih deset cinkaroša… ma, nemam snage, ubi me ova svetlost. Ništa nemam. A da imam, mislim da bih sve dao za roletnu. Na kojoj li sam to raskrsnici pogrešio, da li je ovo slepa ulica, ili je to, možda, moj put, onaj pravi? Voz nastavlja. On ide, a mi putujemo.

Moja soba je takva da se odmah vidi čija je. Neuredna, čak i sa ono malo najosnovnijih stvari u njoj. Moja slika i prilika. U moru sivila, na vratima jedne vitrine, stoji, ko zna kad zalepljen, već požuteo natpis – znanje je moć. Stoji i bode mi oči. A odrastao sam uz njega. Bio je moja ikona, moj svetac. Izneverio sam ga. Ubio sam svoje snove. Znači li to da sam ostario; sanjaju li stari ljudi? Da li sam sad mudar, kad znam da ništa ne znam? I kolika je moja nemoć? Imao sam odgovore na pitanja koja nisam znao, koja niko nije  ni postavio. Imao sam; nekad. A sad?! Sad imam pitanja koja niko ne razume, ni ja sam, koja nikom ne trebaju, pa, ni meni. Sredim ja sobu, ponekad. Problem je što ne umem da je održim takvu. Da li je to, uopšte, problem? Kad će, već, jednom taj ručak, spasonosni razlog zbog kog bih prekinuo ovo naklapanje? Čija li je sledeća stanica? Virim kroz staklo na vratima kupea. U hodniku vidim ženu ispijenog lica, mršavu i slabu, ali, odlučnog pogleda. Oko nje, njoj poznati ljudi, zabrinuti i užurbani. Za razliku od njih, ona je smirena, ili tako deluje. Čeka da stanemo, spremna je da siđe. Prosto, zna, ne treba joj kondukter. Istina nema drugo lice, ni treće, ni peto; nema sestru bliznakinju. Sama je i tako jednostavna.

I dalje vrednujem ljude, stvari i dešavanja po sopstvenim merilima. Navika, valjda. Još uvek slušam, a ne čujem, gledam, a ne vidim. Još uvek živim u uverenju da osećam i lažem sve oko sebe da i ja dušu imam. Lažem, iako mi više niko ne veruje. Sam sebi više ne verujem. Voz ide, polako, ali sigurno. I ređa stanice. Voz ide, a ja?!

Kad će, već jednom, taj ručak?

Baš sam ja neki srećan čovek. Zauzimam, izuzetno visoko, drugo mesto na listi meni dragih i voljenih osoba, a sa sobom provodim svo raspoloživo vreme. Zar to nije lepo? Uvek u društvu nekog ko mi znači puno. Naporno je biti u gužvi, ljudi svud oko mene, u prevozu, na ulici, poslu. I svi bi da nešto pitaju, posavetuju. Kao da je meni do razgovora, pa šta oni misle, imam li ja vremena za takva naklapanja? Ko je još video korist od jalovog druženja? Život je ionako kratak, još ako ga traćimo na kojekakve gluposti i bezvredne sitnice, šta smo onda uradili? Man’te me se ljudi, zar nemate pametnija posla? Krš Božji važnijih stvari imate da završavate, a vi se nakačili na Vladu kao na lokomotivu. Ma, sve je to raspušteno i dokono, pa bi i mene da uvuku u njihovo kolo. Hm, sva sreća da imam sebe. Miran sam s te strane. Uvek sam si pri ruci da se uputim u pravom smeru, posavetujem i utešim. A i kad mi je do razgovora, kud bih boljeg sagovornika našao? Niko me tako ne poznaje u dušu, niko ne ceni i ne poštuje, pa i ne razume, na kraju krajeva.

Eto, gledam na poslu, recimo. Kad je pauza, obavezno se povede razgovor nevezan za to što radimo, sve nešto privatno. Te šta je uradio komšija, te pokvario mu se auto a delovi skupi, te bila joj svekrva u gostima za novu godinu i izem ti takvu novu godinu. Ma, da ne nabrajam, sve na isti kalup. Lud sam za tim da punim glavu tudjim automobilima, komšijama i svekrvama. Ni kraj izloga kakvog ne mogu da zastanem, a da me neko ko se tu zatekao ne zatrpa zapažanjima o ponudjenoj robi, jadikovkama i žalom za onim, prošlim, srećnim vremenima kad se za platu moglo – ohohoo! Ne razumem! A tek ovo:

„Izvin’te, jel’ slobodno“?

Klimnem glavom u znak potvrde i nastavim da gledam kroz prozor.

„A, jel’ ovo autobus za Banjicu, nisam ni pogledala, juuu, hi hi hiii“!

Opet klimnem.

„Jel’ vam smeta torba? Čekajte, samo da se namestim, evo samo malo, taaako. Znate, bila sam na pijaci, svašta sam nakupovala, ne volim kad mi se špajz isprazni, odmah ja to sve tako, znate, ma i moj Mića nije za to da se u ovakvim vremenima bude bez zaliha. Mada, nije uvek sve tako bilo, znate, nekad je moj Mića bio, kako bi’ vam rekla, pravi kafanski čovek. Joj, da samo znate kol’ko sam vremena i živaca utrošila dok nisam napravila od njega domaćina…“

Podesio sam glavu na povremeno klimanje, pa i ne razmišljam o tom više. Nije ni čudo što je Mića ceo vek proveo u kafani. Usput sam svratio u prodavnicu, kupio sam piće i kafu, Rade slavi danas, pa idem večeras kod njega. I tačno znam kako će se sve odvijati. Biće u početku malo zezanja, poneki vic i dogodovština iz mladjih dana, a onda ono neizbežno:

„Pa, dobro, opet si došao sam. Šta je sa onom, kako se beše zove? Dokle ćeš kao pustinjak? Matori, vreme ide, pitaćeš se gde ti bi pamet. Ne priliči ti da se u tvojim godinama ponašaš kao nezreo klinac, švrć tamo, švrć vamo, mislim, razumem ja sve to, ali ipak. Drugo, šta je to sa Nešom, čujem, opasno popustio u školi. A ti mu dozvoljavaš i da spava sa gitarom. Pa još i mindjuša. Ne znam šta da ti kažem, ja Boga mi, ne bih tako, čvrsta ruka rešava stvari. A Kaću ti stalno vidjam sa onim Stevanovim starijim. Vodi računa, ti mu bar znaš oca“.

Uh, Rade, drugovi smo od detinjstva, volim ja tebe, cenim i poštujem. I razumem, ko će mi reći ako ne ti, ali, drviš ga i guliš, brate, nevidjeno. Kod Bilje ne smeš da pisneš, pa našao mene. A tek ona:

„Jao, Vlado, nemoj, molim te, pogrešno da me razumeš, ali, mislim da si ti mnogo pogrešio. Onakva žena se čuva kao malo vode na dlanu. Mislim, to je tvoja stvar, u redu, ali, prosto, moram da ti kažem…; nego, jel je vidjaš, kako je, pozdravi je ako se čujete nekad…“

Ne znam ko je ovde lud. Ko o čemu, baba o uštipcima. Da mi Rade nije to što mi je, ja bih Biljo i s’ tobom pogrešio, ili, bar zgrešio, ako ništa više, koliko još večeras. I ako ti je, baš, prirasla k’ srcu, nosi je, pa je čuvaj na dlanu. Uostalom, naravno da je to moja stvar, a ti se drži tvoje. Ne bi valjalo da nam se stvari pomešaju, tvoja i moja, ipak mi je Rade prijatelj. Eto, sve se svodi na to da ih slušam i mislim ovo što upravo pišem.

U prosečnom danu, čeka mene još par obaveza. Izmedju ostalog i „ona, kako se beše zove“. Sam sam kriv, ne kažem. Natovarim sebi pun rokovnik neizostavnih radnji i delanja. Treba sve to ispoštovati. Srećom, tu bar nisam zatrpan pitanjima i zapažanjima, mislim, ne u tolikoj meri. Po neko „zašto“, „kako“, do kad“… ma, izdržljivo, u svakom slučaju. Držim se redosleda, pa nekako i to prekotrljam. Svidja mi se, ortodoksna je feministkinja, osim tog, ima stav, nije povodljiva, karakterna je i čvrsta. Taman ono što meni treba. Ide svojim kolosekom, a ja se samo švercujem par stanica. Jednom se živi.

Slede potom škola i ocene, malo nerviranja, poneka kućna svadja, bubanj i gitara, njen dečko i njegova devojčica. Potom, neizostavna klopa. Ne znam šta nam je, u poslednje vreme jedemo skoro svaki dan, a to košta. Tek pranje sudova, veša, nogu i zuba… strašno! A onda – konačno sam! U četiri zida, na starom, razdrndanom krevetu, glave pune svega osim pameti, posvećujem ono malo snage što je negde slučajno zaostalo, samo svojoj malenkosti. Žmurim i zahvaljujem se sudbini što je baš mene izabrala. Dakle, ja sam taj. Najusamljeniji čovek na svetu.