Vladine web strane

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.

Trenutke sve uzvišene života mog, drhtaj svaki srca uznemirenog što u studeni mrzne, iskru u oku što kao biser je čuvam da njim slobodu platim svoju, sužanj ponizni sam i sve to na dlan staviću, pa uzmi, ili vetar nek raznese po polju nadanja umrlih. Čega se plašiš, senko ohola? Plamena nema, što vrelinom svojom sagoreti te može, već samo šaka pepela toplog osta. Nikog više nema tu. I ničeg. Kao horde ratnika surovih iz vremena pradavnih nekih, što za sobom pustoš samo ostavljaju, prodjoše kroz život moj oni pre tebe što bejahu. Čvrsta tvrdjava bi to, no, konja Trojanskog napraviše, te na prevaru udjoše. Lom silni nasta. I bi kasno za sve. Eto me sad, po zgarištu kao avet lutam. Snage malo što osta, skupljam kao zrna žita po zemlji prosuta. Kanim se otići što dalje odatle, u budućnost neku neizvesnu, tamo zidine čvršće da gradim. Feniks sam sudbine svoje.

Ne jednom, prst u mene uperen bi kao u krivca jedinog, ili najvećeg bar. Toliko puta pravdah se za postupke svoje neopravdane, branih neodbranjivo, borih se za već izgubljeno. Kako silna vera moja beše u sebe, toliko ljuljana, a ne poljuljana, rušena, pa dozidana. Da l’ dar to od Boga je, il’ drugo šta, no umeh da učinim da ljudi me prihvate i zavole brzo. Prebrzo čak, rekao bih. Bukne sve to plamenom jarkim, zaseni, zaslepi, pa splasne naglo. Postavi Svevišnji daru tom ravnotežu. Prokletinja u meni priliku sačeka, prijatelja svakog na pleća obali i onako obnevidelom još od svetlosti iznenadne, da mu naslutiti silinu mraka iz kog vreba i u kom gospodar je. Neće baklja večno. A prokleto je vazda prokleto. Sila Božja nadanja dobrih, prijateljstava i ljubavi iz tame te put ne nadje. Vreme i za to dodje, te srušiše me.

Gle, bednika, bez gordosti svoje i sujete, gde sam, sred pustoši kleči. Ne moli se on, ne ume, to bez snage osta. Traži oprost praznino ljudska za sebe pred sobom, traži, daće ti se. Ne huli na svetinje što za tobom ostaše. Grobovi mnogi, gde lepotu si sahranio svakoliku, pomeriće se, za raku još jednu mesta da naprave. Sagorele ostatke Prokletinje, iz tame duše tvoje što vrebaše, u jamu tu gurni, nek istruli, pomena da joj nema. Idi odatle, ne osvrći se i ne vraćaj. Put smernosti traži, makar život na to potrošio. Za tebe, on jedini je pravi.

Uči da voliš na drugačiji jedan način, nesebičan, plemenit. Pamti i praštaj za delo i misao. Na čistinu stani, otvori se, duh nek ti spreman je da da i primi. Bedeme ne zidaj, ljubav se utamničiti ne da. Put ka srcu, onaj uzan što imaš, širi. Mesta da bude i za tamo i za nazad da se može ići. Jedan smer u bezdan vodi. Oči sklopi da bi video, ruke od Istoka ka Zapadu pruži, Sunce nek te vodi stazom utabanom. Uči da sve bude i prodje, svetlost da, ako je ne vidiš, ne znači da je nema. Mrak doživljavamo, Tamu stvaramo. Sijajmo iznutra svim bićem svojim. Nek bude svetlost, ne bi li se duše naše lakše srele.