Vladine web strane

Putujem. Stara, čađava lokomotiva brekće, napinje se i škripi, vuče rasklimane vagone. Ljudi u njima radoznalo gledaju kroz zamagljene, poluotvorene prozore, prate pogledom predele koji promiču. Uživaju. Neki, opet, razgovaraju međusobno, podredivši sve potrebi da sagovornici razumeju njihove težnje, strahove, sitna zadovoljstva i nedostižne snove. Srećni su onoliko koliko uspeju da zadrže pažnju onog ko ih, sa manje ili više interesovanja, sluša. Gledam čoveka u kupeu, preko puta mene. Spava. Povremeno se promeškolji, tražeći nešto udobniji položaj. Njegova osnovna potreba je da mu ne smetamo. Ako mu se zbog nečeg san i razbije, to ne traje dugo. Pogleda nas mrzovoljno sanjivim očima, iskoristi prilku kad je već budan da nešto pojede, pa onako sit, brzo nastavi gde je prekinut. Polako usporavamo. Stanica. Novi putnik, zbunjen i pomalo uplašen, ulazi, zastaje u hodniku i ne znajući šta će sa sobom, nemo posmatra. Pogledavši mu kartu, kondukter ga povede upravo do našeg kupea. Ali, kad je, ušavši, primetio uspavanog, mrzovoljnog namćora, tiho je uzdahnuo, ravnodušno slegao ramenima i probudio ga:

„Vaša stanica, gospodine. Silazite.“

Otvorivši oči, prvo je pogledao konduktera, ne shvatajući odmah zbog čega ga uznemirava. Prošlo je par trenutaka pre nego što mu se um razbistrio. Otrežnjenje. Srce mu je snažno otkucavalo, grlo bilo suvo, kožu oblio hladan znoj. Zenice mu se raširiše, udovi počeše da se koče, stomak mu je razdirao tup bol. Iskonski strah. Lovio je poglede ostalih putnika, tražeći u njima pitanje i odgovor. Tražeći nadu. Uzalud. Htede nešto da kaže, ali, glasa nije bilo. Ni vremena. Ispratili smo ga pogledima. Na vratima je zastao, napravio jedva primetan pokret koji je odavao njegovu potrebu i želju da se okrene. Ipak, samo je tromo zakoračio na peron. Neverica. Vrata se zatvoriše, začu se pisak sirene, mašina krenu. Kraj. Novog putnika kondukter postavi na tek upražnjeno mesto.

Mislim da znam, a ne znam i trudim se da verujem, pa mi ne ide. Kleo sam se u istinu. A sad…, sad naslućujem. I strepim. Uvlači se pod kožu, tiho, jedva primetno; kurvinjski. Prodire do kostiju, prožima me i osvaja. Tera me da šapućem, onako, u sebi, da prizivam snove, da verujem u bajke. O, kako bi mi sad dobro došao šamar! Snažan, neumoljiv, da razdrma ovaj poljuljan duh. Svetlost je sve jača, sve bolje vidim; plašim se. Strah me je od samog straha, strah me je slutnje da će vremenom postati još veći. I dok se sve ono što sam ja, trudi da prikrije, zavara i obmane, ovi prsti izdajnički ostavljaju zapis o tom. I šiba bi mi jedna dobro došla, da ih išibam, dok ne zacvile, dok ne isteram iz njih bolesnu potrebu da me na tacni serviraju i znanom i neznanom. Dok se neki drugi prsti trude da stvore i izgrade, miluju, prihvate i pruže, ovi moji, ovih deset cinkaroša… ma, nemam snage, ubi me ova svetlost. Ništa nemam. A da imam, mislim da bih sve dao za roletnu. Na kojoj li sam to raskrsnici pogrešio, da li je ovo slepa ulica, ili je to, možda, moj put, onaj pravi? Voz nastavlja. On ide, a mi putujemo.

Moja soba je takva da se odmah vidi čija je. Neuredna, čak i sa ono malo najosnovnijih stvari u njoj. Moja slika i prilika. U moru sivila, na vratima jedne vitrine, stoji, ko zna kad zalepljen, već požuteo natpis – znanje je moć. Stoji i bode mi oči. A odrastao sam uz njega. Bio je moja ikona, moj svetac. Izneverio sam ga. Ubio sam svoje snove. Znači li to da sam ostario; sanjaju li stari ljudi? Da li sam sad mudar, kad znam da ništa ne znam? I kolika je moja nemoć? Imao sam odgovore na pitanja koja nisam znao, koja niko nije  ni postavio. Imao sam; nekad. A sad?! Sad imam pitanja koja niko ne razume, ni ja sam, koja nikom ne trebaju, pa, ni meni. Sredim ja sobu, ponekad. Problem je što ne umem da je održim takvu. Da li je to, uopšte, problem? Kad će, već, jednom taj ručak, spasonosni razlog zbog kog bih prekinuo ovo naklapanje? Čija li je sledeća stanica? Virim kroz staklo na vratima kupea. U hodniku vidim ženu ispijenog lica, mršavu i slabu, ali, odlučnog pogleda. Oko nje, njoj poznati ljudi, zabrinuti i užurbani. Za razliku od njih, ona je smirena, ili tako deluje. Čeka da stanemo, spremna je da siđe. Prosto, zna, ne treba joj kondukter. Istina nema drugo lice, ni treće, ni peto; nema sestru bliznakinju. Sama je i tako jednostavna.

I dalje vrednujem ljude, stvari i dešavanja po sopstvenim merilima. Navika, valjda. Još uvek slušam, a ne čujem, gledam, a ne vidim. Još uvek živim u uverenju da osećam i lažem sve oko sebe da i ja dušu imam. Lažem, iako mi više niko ne veruje. Sam sebi više ne verujem. Voz ide, polako, ali sigurno. I ređa stanice. Voz ide, a ja?!

Kad će, već jednom, taj ručak?

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Trenutke sve uzvišene života mog, drhtaj svaki srca uznemirenog što u studeni mrzne, iskru u oku što kao biser je čuvam da njim slobodu platim svoju, sužanj ponizni sam i sve to na dlan staviću, pa uzmi, ili vetar nek raznese po polju nadanja umrlih. Čega se plašiš, senko ohola? Plamena nema, što vrelinom svojom sagoreti te može, već samo šaka pepela toplog osta. Nikog više nema tu. I ničeg. Kao horde ratnika surovih iz vremena pradavnih nekih, što za sobom pustoš samo ostavljaju, prodjoše kroz život moj oni pre tebe što bejahu. Čvrsta tvrdjava bi to, no, konja Trojanskog napraviše, te na prevaru udjoše. Lom silni nasta. I bi kasno za sve. Eto me sad, po zgarištu kao avet lutam. Snage malo što osta, skupljam kao zrna žita po zemlji prosuta. Kanim se otići što dalje odatle, u budućnost neku neizvesnu, tamo zidine čvršće da gradim. Feniks sam sudbine svoje.

Ne jednom, prst u mene uperen bi kao u krivca jedinog, ili najvećeg bar. Toliko puta pravdah se za postupke svoje neopravdane, branih neodbranjivo, borih se za već izgubljeno. Kako silna vera moja beše u sebe, toliko ljuljana, a ne poljuljana, rušena, pa dozidana. Da l’ dar to od Boga je, il’ drugo šta, no umeh da učinim da ljudi me prihvate i zavole brzo. Prebrzo čak, rekao bih. Bukne sve to plamenom jarkim, zaseni, zaslepi, pa splasne naglo. Postavi Svevišnji daru tom ravnotežu. Prokletinja u meni priliku sačeka, prijatelja svakog na pleća obali i onako obnevidelom još od svetlosti iznenadne, da mu naslutiti silinu mraka iz kog vreba i u kom gospodar je. Neće baklja večno. A prokleto je vazda prokleto. Sila Božja nadanja dobrih, prijateljstava i ljubavi iz tame te put ne nadje. Vreme i za to dodje, te srušiše me.

Gle, bednika, bez gordosti svoje i sujete, gde sam, sred pustoši kleči. Ne moli se on, ne ume, to bez snage osta. Traži oprost praznino ljudska za sebe pred sobom, traži, daće ti se. Ne huli na svetinje što za tobom ostaše. Grobovi mnogi, gde lepotu si sahranio svakoliku, pomeriće se, za raku još jednu mesta da naprave. Sagorele ostatke Prokletinje, iz tame duše tvoje što vrebaše, u jamu tu gurni, nek istruli, pomena da joj nema. Idi odatle, ne osvrći se i ne vraćaj. Put smernosti traži, makar život na to potrošio. Za tebe, on jedini je pravi.

Uči da voliš na drugačiji jedan način, nesebičan, plemenit. Pamti i praštaj za delo i misao. Na čistinu stani, otvori se, duh nek ti spreman je da da i primi. Bedeme ne zidaj, ljubav se utamničiti ne da. Put ka srcu, onaj uzan što imaš, širi. Mesta da bude i za tamo i za nazad da se može ići. Jedan smer u bezdan vodi. Oči sklopi da bi video, ruke od Istoka ka Zapadu pruži, Sunce nek te vodi stazom utabanom. Uči da sve bude i prodje, svetlost da, ako je ne vidiš, ne znači da je nema. Mrak doživljavamo, Tamu stvaramo. Sijajmo iznutra svim bićem svojim. Nek bude svetlost, ne bi li se duše naše lakše srele.