Vladine web strane

Spavaš li? Možda je tako i bolje. Neću te buditi, iako sam došao da se oprostimo. Da ti kažem da odlazim, da ne postojim više. Zatvaram davno pročitanu knjigu. Ovako, prošao bih samo tiho, na prstima, bos, sa cipelama u rukama. Poput senke nejasno, stopljen sa tamom. Da nestanem zauvek u izmaglici nastupajućeg jutra. Da te pogledam, onako, kao nikad do sad. Nek pogled taj bude tačka, mislio sam, na napisan roman. Da prodjem kraj tebe nehajno, a ipak odlučno. I nek vetar što ga vrata koja za sobom zatvorim načine, poklopi i zadnju stranu istrošene knjige.

Bože, kako je lepa! Prosto, ne znam gde prestaje lice, a počinje jastuk. Koža i svila kao jedno. I duga, meka kosa što ih prekriva. Zaboravio sam da se pored nje ne može proći tek tako. Pitam srce šta mi je činiti, kaže:

„Stani“

Pitam razum, reče mi:

„Stani, nego?! Učini što se učiniti mora. Ako već sa nemirom odlaziš, nek’ to ne  bude oluja“

Ne pamtim kad su zadnji put bili tako složni. I zato stadoh. Gledam te usnulu i ne želim da znam gde te san vodi, koje je boje, šta šapuće. Jer, on je samo pola od onog velikog, našeg, sanjanog, pa pocepanog. A ja sam moju polovinu još tad izgubio. Došao sam da ti kažem, idem da je tražim. Dugo, dugo sam već budan, teško je to, snevati se mora. Samo, pre nego što odem, želim da legnem kraj tebe, da se ušuškam pod toplim ćebetom, šćućurim poput deteta. Hoću da naslonim glavu na tvoje rame, da te uzmem za ruku, tvoj dlan lagano da spustim na svoj obraz. Da osluškujem otkucaje srca. Pa, da zagledan u zid na suprotnoj strani sobe, urežem taj trenutak u sećanje, nek tu počiva dok me sećanje služi. A ti spavaš i ne bih te budio nizašta na svetu. Ne. Ni poljubiti te neću, onako krišom, jer, taj zadnji poljubac, ma, imamo ga mi već, tamo je negde, u onoj prašnjavoj knjizi. Telo tvoje ne želim, iako zbog njega bih umro. Blud i bludne misli, pa to nije oproštaj. A ja oproštaj hoću. Da primim i dam. Jer, samo tako mogu otići bez oluje u duši. Gledam zid i hoću da pamtim. Da znam da kraj njega, tu negde, ostavljam nešto svoje nezaboravu na čuvanje. I da se po to neću vratiti.

Kako je mek tvoj dlan. Ceo moj svet je stajao na njemu. Sad još samo obraz. Skloniću i njega, neka ga još tren koji, jer, tako je mek. Tako neobično mek. Samo još malo, samo tren. Ćutim snažno, silovito, kao nikad do sad. Reči, misli, sećanja, sve počinje da vri, kulja i navire nezadrživo. Branim se grčevito, gotovo panično. Pa, kakva je to sila, mora li baš tako? Pitam srce, pitam razum:

„Mora!“

Ležim tu, kraj tebe, bijem veliku, svoju poslednju bitku u ratu izmedju jave i sna, juče i sutra. I niko ne mora da zna i niko ne treba da zna. Možda, samo zid preko puta nas. Kako si topla. Nikad bliže, nikad dalje. Osećam tvoj dah, tih, ujednačen. Sklapam oči, upijam ga i pamtim. I pamtim toplotu tvog tela, pamtim mirnoću na licu, drhtaj, jedva osetan u tvojim grudima za koji nisam siguran da li je stvaran. Želim, kao što čovek želi da živi, da mi osećaj mekoće dlana, ostane na obrazu. Neka ova noć ostane u večnosti. A ti spavaš.

Otvorio je oči, uzeo njenu šaku, sklonio sa svog obraza i na momenat, lagano, prsti su im se sklopili. Izašao je tiho, da je ne probudi, nije zastao i nije se okrenuo. Dobio je bitku. Kako je pobeda bolela, to samo on zna. I, možda, zid, onaj preko puta njih; nje. Vrata su se tiho zatvorila, vazduh je lagano prostrujao i okrenuo onaj poslednji otvoren, prašnjavi list stare, odavno napisane i pročitane knjige. Sviće novi dan.

Posvećeno… hmm, prepoznaće se već.

***
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.

A sve ovako beše:

Dan prvi

U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.

Dan drugi

I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.

Dan treći

Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.

Dan četvrti

Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.

Dan peti

Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo. Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?

Dan šesti

Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.

Dan sedmi

Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba, na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli – jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.

Simona, oprostite što dozvolu ne tražih da vam se obratim, što, kao stranac, svakako bih morao, no, shvatićete, nadam se. Ako vam se, pak, učini da znamo se, zavaravati se nemojte, privid je to. Možda, kažem, možda samo, čoveku mladom iz sećanja vaših, davnih i nejasnih, sličim. Stoga, bez predrasuda nastupajte, ako vam je volja razgovarati samnom, jer i vi za mene stranac ste, svakako. Ako, pak, za razgovor niste, razumem vas. I sam se nerado u to upuštam. Rekao bih šta naumih, vi zboriti i ne morate. Razgovora medju ljudima ima praznih, srdačnih, važnih ili zaboravljenih i suvišnih, kao ovaj što je, pa kako ga iz zaborava uzeh, tamo ću ga i vratiti, a pošto suvišan bi nekad, nek takav i ostane. Nek ludost to bude, što je sebi dozvolih.

Mislio sam dugo, kako vam prići, nastup moj da bude molba, zahtev ili predlog, bar. I mudrosti kad stvaram i glupost dok činim, pedantan sam bio. Htedoh i ovom prilikom, no, ne nadjoh način, te se osećaju prepuštam, nek me vodi. Na koncu, sve što sam dobiti mogao, dobih, što se izgubiti dalo, izgubih. Mogućnosti nema za preokret kakav silan, niti bih ga dozvolio ikad, pa sve i čudo da se desi. A u čuda više ne verujem, jer to, zapravo, zbivanja su o kojima malo šta znamo, te nam se čine razumu nedokučiva. Da nije tako i vi bi, Simona, za mene čudo veliko bili, obzirom da sva ličnost vaša, kao stranca, tajna je golema, koju nikad razotkriti neću moći. Ako vam kažem da, poput vas i ja sećanja imam mutna i kroz njih sa mukom, tek malo poznatu siluetu razabiram, verujem da samo više bih vas zbunio, no pojasnio šta. Tim pre što na njoj, za tren samo, crte lica vašima slične prepoznam. I gle, slučajnosti se nižu poput perlica na koncu.

Verujete li vi u čuda? Ne, nemojte meni reći. Sami kad budete, a vi se zapitajte, zamislite, pa odgovor si dajte. No, iskren samo. Obazirati se nemojte na mišljenje moje što ga iznesoh. U stav svoj kad sigurni budete, eto vam pitanja drugog. Njega ja vam postavljam. Da li i slučajnost je neka vrsta čuda? Ako nije, nek tako i ostane, ako jeste, načuditi se nećemo moći ni vi ni ja. Ništa jeftinije od života, ništa skuplje od vremena u kom je upakovan. Bahatost naša i rasipništvo, nemerljivi su. Arčimo Bogom dano, poput pijanca što zadnju paru na bekrijanje dade. Pomislih tajno, skoro sramežljivo, da bi vi mogli moj lumperaj biti, moje bančenje, ispijanje na iskap, gustiranje do jutra. Moje meze uz rakiju, pesma uz vino, moje mamurno jutro i glavobolja mučna. Ali, Simona je stranac. Velik i dalek. Jedinstven. Ostaće mi, kao stranac, verna do kraja. Kad budem upoznao i poslednju osobu na svetu i kad mi svi prijatelji postanu, pa poželim bar nekog ko je nepoznat, dalek i hladan, ona biće uvek tu, da udovolji toj želji mojoj. A ja ću biti tu da je potsetim na to, ako ikad zaboravi. Da primerom joj pokažem kako ni jedno rastojanje medju nama, koliko god da je, pregolemo ne može biti, već samo nedovoljno.

Svi mi hroniku svoju palanačkog groblja pišemo i preživljavamo. Mesto za svaki spomenik brižljivo pripremamo i održavamo, ponekad ih tumbamo, raspored novi pravimo u zavisnosti od važnosti osobe i dogadjaja. Niko nema tu prednost da na počasnom mestu zanavek ostane. Može, no ne mora biti, ako osećanja vremenom otupe i rasprše se poput dima na vetru. Ne znači to da zaboravismo, već, prosto, sve vremenom na oštrini gubi. Mora, valjda, tako. Tek isklesan kamen ume da do krvi zapara kad predješ šakom preko njega. Kiša, Sunce, mraz, vetar, svoje učine, zaseci se iskrzaju, nabori blagi ostanu samo, pomilovati ih možeš bez bola prodornog. Tu i tamo, po neki spomenik junaku neznanom se zatekne, sa natpisom trošnim o zahvalnosti večnoj. Slova, teško čitljiva, sa pozadinom se stapaju po boji i obliku. Zahvalnost i nekako, možda. Ali, večnost! O, zablude ljudske! Zar mi, što trenuci u beskraju smo, o večnosti zborimo! Mi, što kraće od treptaja oka trajemo! Mi, čiji spomenici prahom se na kraju učine! Zaborav je večan što za nama osta. Samo to.

Ko ste vi, Simona, uopšte? I da li ste Simona? Možda, zapravo, bezimen neko, kome ime to nadenuh, ne bi li praznini u sećanju udovoljio. Pokušaj očajnika da od zaborava, bar na kratko, otrgne što zaborav već prigrlio beše. Nije li ono prazno mesto, u korov obraslo, nekad spomenik vaš krasio? I gde je sad? Možda od njega ne osta ništa, a možda ni postojao nije. Ili htedoh tu postaviti ga, pa odustah iz razloga nekog. Bogatsvo duha se u proživljenom ogleda. Ja, eto, sad siromašniji sam za Simonu. Maštaću o tome da negde daleko, na kraju Sveta, u svetioniku koji ga obasjava, stoji davno zagubljen spomenik. Na njemu natpis, oronuo, ali čitljiv:

„Jednom, jedna Simona“

Molim te, Vetre, poštedi ta slova, bar dok ovo srce kuca. Bez njih znati neću gde se svet završava.

Trenutke sve uzvišene života mog, drhtaj svaki srca uznemirenog što u studeni mrzne, iskru u oku što kao biser je čuvam da njim slobodu platim svoju, sužanj ponizni sam i sve to na dlan staviću, pa uzmi, ili vetar nek raznese po polju nadanja umrlih. Čega se plašiš, senko ohola? Plamena nema, što vrelinom svojom sagoreti te može, već samo šaka pepela toplog osta. Nikog više nema tu. I ničeg. Kao horde ratnika surovih iz vremena pradavnih nekih, što za sobom pustoš samo ostavljaju, prodjoše kroz život moj oni pre tebe što bejahu. Čvrsta tvrdjava bi to, no, konja Trojanskog napraviše, te na prevaru udjoše. Lom silni nasta. I bi kasno za sve. Eto me sad, po zgarištu kao avet lutam. Snage malo što osta, skupljam kao zrna žita po zemlji prosuta. Kanim se otići što dalje odatle, u budućnost neku neizvesnu, tamo zidine čvršće da gradim. Feniks sam sudbine svoje.

Ne jednom, prst u mene uperen bi kao u krivca jedinog, ili najvećeg bar. Toliko puta pravdah se za postupke svoje neopravdane, branih neodbranjivo, borih se za već izgubljeno. Kako silna vera moja beše u sebe, toliko ljuljana, a ne poljuljana, rušena, pa dozidana. Da l’ dar to od Boga je, il’ drugo šta, no umeh da učinim da ljudi me prihvate i zavole brzo. Prebrzo čak, rekao bih. Bukne sve to plamenom jarkim, zaseni, zaslepi, pa splasne naglo. Postavi Svevišnji daru tom ravnotežu. Prokletinja u meni priliku sačeka, prijatelja svakog na pleća obali i onako obnevidelom još od svetlosti iznenadne, da mu naslutiti silinu mraka iz kog vreba i u kom gospodar je. Neće baklja večno. A prokleto je vazda prokleto. Sila Božja nadanja dobrih, prijateljstava i ljubavi iz tame te put ne nadje. Vreme i za to dodje, te srušiše me.

Gle, bednika, bez gordosti svoje i sujete, gde sam, sred pustoši kleči. Ne moli se on, ne ume, to bez snage osta. Traži oprost praznino ljudska za sebe pred sobom, traži, daće ti se. Ne huli na svetinje što za tobom ostaše. Grobovi mnogi, gde lepotu si sahranio svakoliku, pomeriće se, za raku još jednu mesta da naprave. Sagorele ostatke Prokletinje, iz tame duše tvoje što vrebaše, u jamu tu gurni, nek istruli, pomena da joj nema. Idi odatle, ne osvrći se i ne vraćaj. Put smernosti traži, makar život na to potrošio. Za tebe, on jedini je pravi.

Uči da voliš na drugačiji jedan način, nesebičan, plemenit. Pamti i praštaj za delo i misao. Na čistinu stani, otvori se, duh nek ti spreman je da da i primi. Bedeme ne zidaj, ljubav se utamničiti ne da. Put ka srcu, onaj uzan što imaš, širi. Mesta da bude i za tamo i za nazad da se može ići. Jedan smer u bezdan vodi. Oči sklopi da bi video, ruke od Istoka ka Zapadu pruži, Sunce nek te vodi stazom utabanom. Uči da sve bude i prodje, svetlost da, ako je ne vidiš, ne znači da je nema. Mrak doživljavamo, Tamu stvaramo. Sijajmo iznutra svim bićem svojim. Nek bude svetlost, ne bi li se duše naše lakše srele.

Ima li smisla živeti život poput mog? Sve same laži i prevare. Umoran sam od toga. Zna li iko šta se kuva ispod poklopca? A kuva se, vri. Istina je mutna čorba, vrela i ljuta. Pomirišem prvo, štipa za oči, bez suze ne može. Kad probam, jezik ošurim. Onda progutam, a kao kamenja da sam se najeo. Nikako da svarim. Još i goste sam na ručak zvao. Šta sad? Laž je voda, bistra, pitka, nije ljuta. Suzu spira, jezik hladi, ne mora da se vari. To ja njima serviram, onako, uz osmeh. Kusajte, gosti moji. A gosti kao gosti, da ne uvrede domaćina, sve pojedoše. Uz osmeh, naravno. Znaju oni šta je vruće, ljuto, za varenje teško. Nema kuće bez čorbe. Ovo im dobro dodje da se osveže malo. Mnogo sam vode potrošio.

Mora li tako? I dokle? Kako je naporno, bolno. Kako zaudara samo. Jesam li to ja? Jesam li? Ne znam i ne mogu znati, kad oduvek žmurim ispred prokletog ogledala. Možda me je strah od onog šta bih video. Nije moj karakter tako čvrst i moral toliko visoko da bi ih krivio za tegobe koje me snadjoše. A griža savesti? Hm, tek je ona zardjala. To kod mene, odavno već, škripi, krcka, struže, cvili. Pa, opet, sve mi je bolnije saznanje da sam ogrezao u laž. Da je ono svud oko mene, jer ga prizivam, hranim i negujem. Snagu mi ispija, a nemam je još mnogo. Evo i glava počinje da me boli. Zašto li sve ovo pričam i kome? Što svaku rečenicu pet puta čitam, merkam, ispravjam? Kome to hoću da se dopadnem, a zapravo prevarim i obmanem? Po ko zna koji put obilazim istinu u širokom luku. Da je pošteno, što bih sve radio u svilenim rukavicama? Nigde otisaka ni dokaza. Kao prevejana lopovčina, ne propuštam priliku da ukradem nečije misli, potrebe i osećanja. Hoće li neko stati tome na put, jednom zauvek? Ima li taj maskenbal kraj? Zaista sam umoran.