Vladine web strane

Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj – do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.

Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan – dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.

Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno, nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je – tu je, idemo dalje.

Danas se desilo nešto, zaista neobično. Pošao sam da zasadim pet sadnica topole. Sišao sam na samu obalu Save i u travi, na metar od vode,ugledao krst. Veliki, drveni. Na njemu ime i prezime, godina rodjenja i smrti. Donji, naoštreni deo, tamniji od ostatka. Nesumnjivo, pod uticajem zemlje u koju je bio zaboden. I tako, istrgnut iz groba, ko zna kojim razlogom, čijom rukom ili silom, pluta, nošen velikom vodom.

Odakle dolazi i zašto zastaje bas ispred moje kuće? Šta li mi to stara, mudra reka, poručuje? Zna me ona kako dišem. Jer, bila je tu kad sam rodjen, biće tu kad odem. Zašto krst? Zašto ja? Vekovima je voda nosila živo i neživo. I mrtve. Ali, krst! Do sad, ni čuo ni video. Nisam se uznemirio. samo sam je pitao:

„Zar je vreme? I čije?“

Kako to mistično deluje, kako fantomski odjekuje kad se smesti u jedan ovakav tekst. Ali, voda je bila tako jasna, vrbe tako stvarne, vlažan vazduh na obali prirodan. I u sred idile, pomislio bi čitaoc, turobni, zlokobni simbol smrti, tamo gde mu mesto nije. Čudno je, koliko je to meni u tom trenutku bilo istovremeno neobjašnjivo i jasno. Skoro da sam se osećao nelagodno zbog mirnoće koja me je prožimala. Znao sam da odgovor neću dobiti. Mudra reka je mudra zato što ćuti. Ko nauči da sluša tišinu, čuće sve. Ja još uvek ne čujem. Nazirem i naslućujem ponekad, ali ne čujem.

Suvom granom sam vratio krst u vodu, odgurnuo ga od obale i ispratio pogledom. Bivao je sve manji. Kad sam ga izgubio iz vida, shvatio sam koliko je mira u meni. Ne zbog krsta, koji je otplovio. Zbog glasa koji nisam čuo. O da, verujem da je strašan urlik tog komada drveta koje je došlo ko zna odakle i otišlo bez traga. Da je trebalo, čuo bi ga. Ne ja, ne ovaj put.

Život caruje. Uostalom, zar nisam došao sa namerom da to potvrdim? Kako ponosno stoje tek zasadjene topole. Vitke, pune života.

Odgovor zavisi od toga jesu li prvi, ili „prvi“, od toga koliki su kučići, da li je voda hladna, duboka i brza, ili mlaka i začinjena penom za kupanje i, što je najbitnije, od samog bacača. A bacač kaže da se u potpunosti povinuje sudu javnosti. Samim pristankom da svoja dela izloži pogledu i oceni publike, obavezao se na takav stav.

Smatram da su lepota govora i pisane reči osnov kulturnog okvira svakog pojedinca. Jasno je da nismo i ne možemo biti jednako uspešni u tome. Bitno je, medjutim, da shvatimo značaj jezika kao glavnog orudja u borbi za očuvanje nacije. Čini mi se da je izraz „borba“, najbliži objašnjenju delovanja o kom govorim. Pritisci su uvek, pa i sad, bili veliki. Ako nam je stalo do očuvanja sopstvene prepoznatljivosti, jedinstvo je neophodno.  A pošto potpuno jedinstvo nikada nije bilo, niti će biti, moguće u okviru naroda kao celine, kako u političkom, tako i u svakom drugom smislu, jedino što nas, zaista, vezuje i spaja je maternji jezik. Bez njega smo bilo ko i niko. Bez njega smo ništa. Gajimo ga i negujmo, čuvajmo i razvijajmo. Svako od nas pomalo, koliko može i ume.

Kako sebe smatram amaterom u poznavanju i korišćenju jezika, molim vas da mi ne uzmete za zlo postojanje mogućih pravopisnih i gramatičkih grešaka. Štaviše, cenio bih svaku kritiku. Poput slikara naivca i ja se trudim, samo kroz pisanu reč, da iskažem svoje misli, osećanja i ubedjenja. Polazeći od preporuke jednog svog prijatelja, koji kaže da, ako se nema šta pisati, onda to i ne treba činiti, svesno se upuštam u reskir. U ovom slučaju od zevanja. Ništa gore po glumca od uspavane publike. Mi šarlatani i zabavljači to dobro znamo. Ako već nema aplauza, nek Bog poživi zvižduke.